Ana je provela preko pet godina u Psihijatrijskoj ustanovi Lopača, u koju su je kao šesnaestogodišnjakinju smestili roditelji kako bi je “izlečili” od homoseksualnosti. Kad je navršila 18 godina nastavili su da je drže zatočenu, iako im Ana nije dala, kako to zakon propisuje, pisano odobrenje. Ono što se događalo u Lopači pod stručnom palicom upravnice dr Mirjane Vulin, te dr Radomira Rakuna nalik je scenariju horor filma. Anu su vezivali, drogirali lekovima, bacali u samicu, lažirali nalaze da je korisnica droga kako bi imali kakvo – takvo opravdanje da je zadrže. Ana je prvi put puštena na slobodu kada je doktorki Vulin rekla da je izlečena i da više ne voli devojke…
Da je pravda spora ali dostižna mogli smo nedavno da pročitamo u Novom listu, gde piše da je dr Vulin proglašena krivom jer je pacijentkinju Anu Dragičević s dijagnozom poremećaja u ponašanju prisilno hospitalizovala, te je vezivala, što je kod Ane izazvalo posttraumatski stresni poremećaj.
“Kriva je jer je kao doktor medicine, iz nehata, obavljajući zdravstvenu delatnost primenila očito nepodobno sredstvo i način lečenja i nije postupila po pravilima zdravstvene struke. Nesavesno je postupala, zbog čega je postojeća bolest drugoj osobi znatno pogoršana. Stoga je počinila jedno produženo kazneno delo protiv zdravlja ljudi nesavesnim lečenjem” – tim rečima se sutkinja Delost obratila okupljenima u sudnici izlažući detalje i obrazloženje presude. Doktorka Vulin je osuđena na deset meseci zatvora.
Trajanje hospitalizacije bilo je apsolutno nesrazmerno medicinskim indikacijama zbog kojih je sprovođeno, a u tom vremenu je u okviru psihofarmakološkog tretmana naredila konzumaciju vrlo potentnih antipsihotika, a koji su indikacijsko područje isključivo “pravih” duševnih bolesti, a ne područje poremećaja ličnosti.
Podsetimo, Anu Dragičević su u Lopaču smestili roditelji kad joj je bilo svega 16 godina, zbog navodne heroinske zavisnosti, iako je tvrdila da tu drogu nikada nije uzimala. Ana je smatrala da je pravi razlog njene hospitalizacije to što je lezbejka.
“Moje seksualno opredeljenje provlačilo se kroz svaku terapiju i ustvari su me lečili od homoseksualnosti. Doktorica Vulin umela je da mi postavlja pitanja tipa ‘koga bi izabrala za partnera, dečka ili curu’ i kad bih nakon silnih psiholoških pritisaka rekla ‘dečka’, onda bi zabeležila ‘pomak’ u mom lečenju” ispričala je tada medijima.
Kazala je i kako su je terali da prizna da je zavisnica, što je zbog užasnih pritisaka i učinila, iako to nije imalo veze s istinom.
“Proživela sam užasne torture zbog kojih i dan-danas osećam strah, imam stalne noćne more i ne mogu normalno da spavam. U Lopači su me držali u izolaciji, vezali pojasom, ludačkom košuljom, davali mi injekcije, kljukali me tabletama. U izolaciji sam bila s teškim psihičkim bolesnicima, shizofreničarima koji su agresivni, bilo me užasno strah. Davali su mi takve tablete da su mi se zenice okretale prema gore. Kada sam na jednoj shizofreničarki videla kako to izgleda, užasno sam se bojala da sam prolupala”, govorila je.
Ana nije jedina maloletnica koja je u Lopači prošla takve torture, a o njima je svojevremeno snimljen dokumentarac “4. majmun”, i polusatni dokumentarac o njenom slučaju, “Zašto”.
Izvor: XXZ magazin