Logika ponosa i srama

Nemam uopšte iluziju o originalnosti pitanja koje ću postaviti o gej i lezbejskom pitanju: postoje li zapravo pitanja na ovo pitanje koja gej i lezbejski pokret još nije postavio? Iskreno sumnjam. Ovaj pokret je, iz socioloških razloga, jedan od najrefleksivnijih, najlucidnijih i jedan od najsamokritičnijih uopšte.

Gej i lezbejski pokret iznosi, u isti mah ćutke, svojim postojanjem i simboličkim akcijama, i izričito, putem diskursa i teorija koje produkuje (ili kojima ustupa mesto), izvestan broj problema koji spadaju među najznačajnije u društvenim naukama, a neke koji su potpuno novi. U suštini, ovaj pokret pobune protiv jedne naročite forme, i naročito nesnosne, simboličkog nasilja, temeljno postavlja pitanje simboličkog poretka na snazi i radikalno preispituje njegove osnove kao i mogućnosti uspešne društvene mobilizacije, sa ciljem da se takav poredak subvertira. Na taj način, osim što omogućava uspostavljanje novih predmeta analize, pokret radikalizuje izvesna pitanja, najfundamentalnija za društveni poredak.

Naročita forma simboličke dominacije gde su žrtve homoseksualci, izražava se u logici ponosa i srama i ostvaruje se putem kolektivnih činova kategorizovanja koji omogućavaju postojanje bitnih razlika, pozitivno i negativno obeleženih (grč. kategorein odakle potiče naša reč kategorije, značilo je javno osuditi) i otuda grupa, socijalnih kategorija poštovanih (ili čak počastvovanih) i stigmatizovanih. Dominacija u ovom slučaju, kao u nekim formama rasizma, negira javno, vidljivo postojanje. Opresija se, poput zahteva za „nevidljivošću”, ispoljava odbijanjem legitimacije javnog postojanja, što će reći poznatog i priznatog, naročito pravom i stigmatizacijom koja nikad nije očigledna kao kada pokret zahteva vidljivost. Poziva se, dakle, eksplicitno na „diskreciju” ili na pretvaranje koje se obično nužno nameće: „Diskrecija je”, kao što je primetila Kristin Delti (Christine Delphy), „dvostruki život, ilegalnost u mirnodopsko vreme. Da li uopšte ima mirnog vremena za žene ili gejeve, za one koji neprestano žive u opasnosti – da budu demaskirani dok one/oni pokušavaju da se „provuku” kao heteroseksualci, ostrakizovani, štaviše napadnuti, kad su one/oni demaskirani. I budući da se ništa ne krije kad nema šta da se sakrije, gejevi dolaze do uverenja da ono što one/oni rade jeste nešto loše. Diskrecija znači biti sama/ sam. Znači lagati, malo, puno, slučajno. Isto važi i za njihove prijatelje. Samopoštovanje se ne odupire dugo takvom ponašanju. Ziveti u strahu, laži, u samoći, u preziru prema sebi: evo šta nam nameću ti tzv. liberalni koji ne zahtevaju ništa drugo do diskreciju”.

Govoriti o dominaciji ili simboličkom nasilju, odnosno o onom nasilju bez subverzivne pobune koje vodi obrtanju kategorija percepcije i vrednovanja, gde onaj nad kojim se dominira teži da o samom sebi preuzme gledište dominantnih, da primenjuje i usvaja, prinudno i nasilno, kategorije prave percepcije (straight u mediteranskoj kosmogoniji, stoji nasuprot izvrnutom, krivom (engl. crooked, fr. tordu)), što mu omogućuje da vodi život u sramu, i naročito sramu seksualnog iskustva koje ga, sa tačke gledišta dominantnih kategorija, karakteriše. Posebnost ovakvog odnosa simboličke dominacije jeste u tome što je povezan sa seksualnom praksom, a ne sa vidljivim seksualnim znakovima, dakle sa vladajućom definicijom seksualnog legitimiteta, i preciznije, sa seksualnim odnosom kao odnosom dominacije muškog principa nad ženskim principom. Dominantno gledanje (to jest mediteranski falonarcizam) nalazi svoj princip u kategorijama percepcije i vrednovanja „nesvesnog”, univerzalno raspoređenog, uključujući tu i dominirane, žene i homoseksualce (jedna od najsigurnijih potvrda otelovljenja ove sheme dominantnih jeste činjenica da principi diferencijacije među polovima i forme seksualnih činova nastavljaju da funkcionišu kao principi posmatranja i podele (de vision et de division) među homoseksualcima, pre svega kod muškaraca koji ponekad ekstremno afirmišu muževnost u njenoj najtradicionalnijoj formi. Upisana istovremeno u objektivnost, u formi institucionalne podele, i u telima, u formi telesne dominacije (što se vidi kao sram), ova mitologija se oslanja na sistem opozicija kao što su aktivan/pasivan, top/bottom, penetrant/penetrirani itd. koje strukturiraju percepciju vlastitog tela i ponašanja, naročito seksualnog, i koje čine istovremeno polnu podelu rada i podelu seksualnih praksi. Analiza homoseksualnosti obraća se politici, podsećajući na izuzetno upečatljiv način na vezu između seksualnosti i moći, politici seksualnosti koja teži da razdvoji seksualni odnos od relacija moći.

Najznačajniji problem koji je gej i lezbejski pokret izneo na površinu je bez sumnje ukazivanje na status „geja” i „lezbejke” kao socijalnih konstrukata, jedne kolektivne fikcije heteronormativnog poretka, razarajući samim tim svaku vrstu esencijalističkog fetišizma i naturalizacije podesnih za zasnivanje, u jednoj objektivnoj „realnosti”, forme nekakvog zajedničkog identiteta. Ukratko, upirući svu svoju snagu na konstruktivističko gledište, što je sastavni deo sociologije i što je vodilo razlaganju „objektivne realnosti” klase, regije, nacije ili porodice, i podsećajući na ekstremne razlike među svim članovima ove konstituisane kategorije, gej i lezbejski pokret razara na neki način vlastite društvene osnove: same one osnove koje treba da izgradi da bi postojao kao društvena snaga sposobna da preokrene dominantni simbolički poredak i one osnove koje treba da obezbede snagu zahtevima koje iznosi.

Jedna od antinomija pokreta počiva u činjenici da gej pokret – koji je doprineo podsećanju da je, poput porodice, nacije i svih drugih kolektivnih entiteta, gej i lezbejski status samo društvena konstrukcija utemeljena u kolektivnom verovanju – želi takođe da izvrši simboličku revoluciju sposobnu da učini vidljivom, poznatom i priznatom ovu konstrukciju, sposobnu da joj da puno društveno postojanje i celovitost ostvarene kategorije. Obrće se znak žiga da bi se dobio amblem – to je smisao Gay pridea kao javne manifestacije, preciznog i izvanrednog izraza kolektivnog postojanja nevidljive grupe koja zahteva od države, banke simboličkog kapitala, da zvaničnim državnim činom pruži pokretu trajno priznanje i uobičajen status javnog i objavljenog.

Akcija simboličke subverzije, ako želi da bude realistična, ne može zapravo ostati na simboličkim raskidima koji su, kao izvesne estetske provokacije, efikasne u preispitivanju neospornih istina. Za trajno menjanje predstava ona mora nametnuti trajni preobražaj utelovljenih kategorija (shema mišljenja) koje, putem obrazovanja, dodeljuju društvenim kategorijama koje produkuju (u granicama njihovog područja validnosti) status očigledne realnosti, nužne, neosporne, prirodne. Ukratko, nova antinomija bi se sastojala u tome što je pokret prinuđen da traži od zakona (koji, kao što sama reč kaže (droit) jeste straight poredak) priznanje posebnosti što implicira njegovo poništenje: gej ljudi prestaju da budu obeleženi, izuzeti, nevidljivi, odnosno stigmatizovani. Postajanje, na izvestan način, neutralnim i neutralizovanim odvija se putem potčinjavanja dominantnoj normi. Dovoljno je pomisliti na sve protivrečnosti koje implicira pojam „hranitelj porodice” kad se on primenjuje na jednog člana homoseksualnog para da bi se shvatilo da realizam (koji iznosi na videlo cenu koja treba da se plati zarad „vraćanja u poredak” i za sticanje prava na vidljivost i u isti mah prava na minimalni deo prava koji obično uživaju svi članovi sa svim pravima zajednice (kao pravo nasleđa)), mnogim homoseksualcima ne uspeva u potpunosti da opravdaju ustupke simboličkom poretku koji implicira takav jedan ugovor, kao što je načelo statusa koji zavisi od jednog dela gej para.

Da li je moguće obrnuti antinomiju u osetljivu alternati­vu – da se bude (sa)vladan racionalnim izborom? Snaga ortodoksije, odnosno prave dokse (grč. mišljenja, prim. prev.) i doksa prava koje nameće svaku vrstu simboličke domina­cije (belac, muškarac, građanin) jeste da ona konstituiše po­sebnosti koje proističu iz istorijske diskriminacije u utelovljene dispozicije, zaodenute svim znacima prirodnog; te su dispozicije u izvesnom slučajevima tako temeljno usklađene sa objektivnim prinudama čije su one proizvod, da podrazumevaju jednu formu prećutnog prihvatanja ovih prinuda (sa npr. getoizacijom kao „ljubavlju prema getu”). Sila ortodoksije takođe konstituiše osobine koje je proizvela kategorizacija dominantnih, za jedne koji se opisuju atributima poput neobeleženi, neutralni, prirodni, univerzalni, a za druge osobine koje su okarakterisane kao nedostatak koji zahteva opravdanje; prava doksa daje takođe objektivnu osnovu i opasnu efikasnost svim strategijama univerzalističkog licemerja koji, tako što preokreće odgovornost, denuncira svaki zahtev za zajedničkim pravom i sudbinom onih nad kojima se vlada, kao partikularistički ili „komunitaristički” raskid sa univerzalističkim ugovorom. Paradoksalno je da će se simboličke manjine opomenuti na univerzalni poredak onda kada se mobilišu da traže univerzalna prava koja su im, zapravo, uskraćena. Nikad se neće gej i lezbejski pokret tako žestoko osuditi zbog svog partikularizma i „komunitarizma” („communautarisme”) kao u onom momentu kada se zahteva, naročito u slučaju pravnog ozakonjenja životne zajednice, da se zajednički zakon primeni i na gejeve i lezbejke (koje su, ima li potrebe reći, dvostruko potčinjene, čak usred pokreta koji sačinjava 90% gejeva i 10% lezbejki i koji je određen jakom muškom tradicijom).

Kako se, dakle, suprotstaviti licemernom univerzalizmu, a da se ne univerzalizuje partikularizam? Kako je moguće u realističkijim okvirima, odnosno politički direktnije, izbeći da pobeda pokreta ne završi u formi getoizacije? Rečju: stavljajući se u službu univerzalizma, posebno u subverzivnim borbama, prednosti su povezane sa partikularizmom. Budući da se gej i lezbejski pokret zasniva na posebnosti ponašanja koje ne implicira i ne povlači nužno za sobom ekonomski i socijalni hendikep, sastoji se od pojedinaca koji iako su stigmatizovani, ipak su relativno privilegovani, posebno pod vidom kulturnog kapitala koji čini značajan adut u simboličkim borbama. Dakle, cilj svakog pokreta simboličke subverzije je da nametne putem simboličke destrukcije i konstrukcije nove kategorije percepcije i vrednovanja: bilo da konstituiše grupu ili, još radikalnije, da razori sam princip podele, prema kom su izgrađene kako grupe koje stigmatizuje tako i one stigmatizovane. Homoseksualci su u posebnoj meri opremljeni da obave ovaj posao i naročito u subverzivnim borbama mogu da stave u službu univerzalizma prednosti povezane sa partikularizmom.

Ovde se susrećemo sa poslednjom teškoćom: pokret koji okuplja aktere, kao što je slučaj sa feminizmom, snabdevene znamenitim kulturnim kapitalom, nailazi uvek na problem legitimnog portparola koji otelovljava grupu i koja se kroz njega izražava, problem sigillum authenticum-a, kako su govorili kanonisti, ovlašćenog pečata koji je u mogućnosti da legitimno reprezentuju grupu kao corpus corporatum (telo tela). Kao i neki pokreti krajnje levice, i on teži da se razbije u frakcije koje su uvučene u borbu za monopol nad javnim izražavanjem grupe. I to u tolikoj meri da se postavlja pitanje kako može takav pokret da umakne sve jačim tendencijama, koje se međusobno ojačavaju, ka getoiziranju i sektašenju i da li se jedini način da se pokret delotvorno suprotstavi tim tendencijama sastoji u tome da on svoje specifične sposobnosti, koje ima da zahvali relativno neverovatnoj kombinaciji, s jedne strane, jake subverzivne dispozicije povezane sa stigmatizovanim statusom i snažnog kulturnog kapitala s druge, stavi u službu društvenog pokreta u celini. Ili, da žrtvuje trenutak utopizmu, da zauzme mesto avangarde, barem na teoretskom planu i u ravni simboličke akcije (gde su izvesne gej grupe prevazišle učitelje), političkih i naučno subverzivnih pokreta, stavljajući tako u službu univerzalnog naročite prednosti po kojima se homoseksualci razlikuju od drugih žigosanih grupa.

Govorio: Pjer Burdije

Predavanje održano na skupu o Gej i lezbejskim studijama u Centru Žorž Pompidu, u Parizu 1997.

QT magazin (1-2)

Izvor: XXZ magazin