Debi Lil Nas X-a, već sad je jedan od najboljih pop albuma ove godine.
Šljašteći vrisak ne znači ništa, ali sasvim dobro opisuje boje i zvukove sa kojima se suočavamo na najviše očekivanom debiju ove godine: Lil Nas X – Montero (Columbia). Naizgled nepresušna fontana tonova i stilova, kakva skoro nije viđena na digitalnom podijumu, usponi, padovi i ponovo usponi, kao na rolerkosteru, drama i euforično uzbuđenje od početka do kraja. Nije sve jednako dobro, ali to nije ni važno, jer ono što je dobro – jako je dobro, i izrečeno je sa sudbinskim značenjem i silovitom energijom za žurku jednog dvadesetogodišnjaka. I tu sve šljašti, i u tome je vrisak.
Lil Nas X (Montero Lamar Hill, 22), svakako je prva gej ikona hip hopa. Ali žanrovsko određenje treba uslovno shvatiti – hip hop u njegovoj verziji zapravo je samo inspiracija za urnebesan pop. Ili je bolje reći obrnuto – razigranoj pop muzici kakvu pravi Lil Nas X, hip hop je presudan dodatak što joj usađuje opasnu oštricu. Najbolji primer za ovu tvrdnju svakako je pesma kojom se proslavio: „Old Town Road“ – godine 2019. ona je bila senzacija kao prva hit mešavina countryja i rapa u istoriji, što je već bilo beskonačno šaljivo, ali je šala imala dublji zaokret kad je autor kasnije obelodanio svoje homoseksualne fascinacije, i da je namerno iskombinovao pomenute pravce, te poslednje bastione mačizma.
Kako god bilo, ovo inovativno delo ispostavilo se kao fenomen istorijskih razmera, i singl koji je sa uspehom kontinuirano proveo 19 nedelja na prvom mestu Billboardove liste – više nego iko ikad.
Radilo se o crossover formuli koja još nije bila potrošena, nadmašujući u tiražima ne samo svojevremeno kultnu rap-metal fuziju Run DMC / Aerosmith – “Walk This Way”, nego i sve druge ikada snimljene pop numere.
Njegov debi album prava je apoteoza savremenog narcizma. Sve o čemu se radi u pesmama na Montero može se svesti na gledanje u ogledalu – u kome se Lil Nas X ispoveda, igrajući u spotovima različite uloge iz svoje mašte. Savremeni čovek najčešće i ne vidi ništa drugo osim samog sebe na svojim ekranima – tako je ovo idealna ploča za naše samocentrirano doba, u kome je ego ljudske rase narastao do globalnih razmera i predstavlja se kao jedini zakon koji vlada planetom. Ali, ovo slavljenje samozaljubljenosti, što je blisko svakom detetu i tinejdžeru, a nije strano ni odraslima, u Lil Nas X interpretaciji postaje univerzalna humana poruka svetu – on nas uči da volimo sebe. Tek ako volimo sebe, onda umemo da volimo i druge.
Već je naslovna „Montero (Call Me by Your Name)“, zavodljiva oda samom sebi i svojim principima u životu, kroz opis ljubavi prema drugoj osobi. U njoj ulazimo u izmišljenu zemlju u kojoj je sve moguće, što se zove Montero, i susrećemo našeg junaka kako se strasno bori da živi svoju zabranjenu vezu. Ceo album zadržava ovu bajkovitu prirodu, i na svojim vrhuncima doseže baroknu, detaljima prezasićenu lepotu plakata Alfonsa Muhe, mnogo toga govoreći o ovom našem zgusnutom vremenu. Nastavlja se sa dve važne proklamacije autorovog pogleda nas svet, kroz dve svečane himne – „Dead Right Now“, gde se rat da se bude svoj vodi u porodici, te „Industry Baby“ (with Jack Harlow), u kojoj se rat da se bude svoj vodi unutar šou-biznisa (Kanye West produkcija!). Prvi deo zaokružuje slatka „That’s What I Want“, rokenrol molitva za malo ljubavi na ovom svetu. Početak je udaran deo Montera, i ako njega shvatite, shvatili ste sve što treba o Lil Nas X-u.
Koliko je Lil Nas X omiljen u određenim krugovima, dovoljno govori prisustvo poznatih saradnika, u atraktivnim duetima kao što su „Scoop“ (featuring Doja Cat), gde Doja ima šarmantnu minijaturu, „One of Me“ (featuring Elton John), u kojoj stari Elton lirski zaneseno prebira po klaviru, te „Dolla Sign Slime“ (featuring Megan Thee Stallion), sa Megan koja dominira pričom u slengu o uspešnim hip-hoperima. Ovo je, takođe, album na kome čak i slabiji momenti imaju smisla, te ga ne remete ni momenti sa korenima u euro-danceu, tipa „Lost in the Citadel“, „Tales of Dominica“ ili „Don’t Want It“, nego dograđuju inače bogatu paletu upotrebljenih stilskih rešenja. Montero je upravo ono što pop muzika treba da bude – fantazija u što više kolora, a ne sama stvarnost.
Nekoliko vezanih pesama bavi se reminiscencijama na to koliko je konfuzan i uplašen Lil Nas X bio pre nego što je postao slavan, dajući ploči dodatan konfesionalan ton, ohrabrujući sve mlade u sličnoj situaciji: tako se „Sun Goes Down“ pretvara u zarazno pevljivu baladu što se sa jedne strane bavi mogućnošću samoubistva, a sa druge ponosnom pobedom nade nad mrakom, dok je „Void“ dugačko pismo sebi kad je bio mali, sa porukom da je vredelo sve izdržati.
Konačno, u „Life After Salem“ rokerski elementi polako preovlađuju u storiji o odolevanju ogovaranjima i opstajanju uprkos njihovoj ubitačnoj otrovnosti.
Jedna od najlepših kompozicija koje je do sad potpisao Lil Nas X, svakako je završna „Am I Dreaming“ (featuring Miley Cyrus): „Ne zaboravi me / kao da sam tvoja najomiljenija pesma / puštaj me ponovo“, kaže mladi pesnik, dok Miley peva drhtavo kao da je lično duh Stevie Nicks ušao u nju. Odlika svih važnih albuma jeste da počinju i završavaju sjajno, i Montero ispunjava tu konvenciju, okončavajući ovu začaranu sagu nekom vrstom testamenta.
Lil Nas X glas je mladih koji žele da dotaknu nebo, pre nego što se sruši na nas kao posledica klimatskih promena. Ovo je pop muzika za svet u kome Louis Vuitton, Christian Louboutin i Dolce & Gabbana prave preskupe, luksuzne patike, ali se zato ovom reperu sudi jer je napravio svoju art-kopiju takvih itema, pod imenom Satan Shoes. Pop muzika za svet u kome je istovremeno sve dozvoljeno i sve zabranjeno. Jednom rečju – muzika za svet u kome je sve moguće. Treba imati petlje da se živi i radi u ovom, do pucanja relativizovanom univerzumu, a posebno da se u njemu bude pop heroj koji ruši poslednje preostale granice. Ali niko nema dva života, pa Lil Nas X hrabro bira da bude to što jeste, poručujući svima da urade isto.
Uostalom, šta očekivati od momka koji je ime dobio po čuvenom modelu automobila Mitsubishi Montero, nego da vozi brzo i pretiče, pretiče…
Piše: Dragan Ambrozić
Izvor: Nova.rs