Muhamed je krišom išao da poseti dečka, Ahmeda, a tako nešto se u Somalilendu kažnjava zatvorskom kaznom, a ponekad i smrću.
Muhamedova porodica je godinama od njega pokušavala da ga načini dečaka nalik ostalima – čvršćeg, „muževnijeg”. Čak su ga poslali da se iz njega putem halucinogenih droga istera ženski duh. Naposletku, kako piše Lajla Mahmud, odlučili su da ga ubiju.
Vrelina je pritiskala dvadesetogodišnjeg Muhameda dok se šunjao sokacima Hargeise. Bilo je oko podneva, u leto 2019. godine.
Grad je dremao tokom sijeste – prodavnice, restorani i kancelarije bili su zatvoreni – savršeno vreme za onoga ko je želeo da se kreće neprimećen.
Muhamed je krišom išao da poseti dečka, Ahmeda, a tako nešto se u Somalilendu kažnjava zatvorskom kaznom, a ponekad i smrću.
Hargeisa je glavni grad samoproglašene republike Somalilend, koja se pre gotovo 30 godina odvojila od Somalije.
Sudovi sprovode šerijat, islamski zakon, po kom je homoseksualnost ilegalna, te stoga LGBT+ Somalijci moraju da kriju svoju seksualnu orijentaciju.
Žive u strahu od toga da će ih neko razotkriti. Muhamedu, koji za sebe kaže da je prilično feminiziran, bilo je još teže nego drugima da prođe kao strejt muškarac.
Muhamed i Ahmed počeli sa svojim uobičajenim romantičnim susretom iza zatvorenih vrata kada ih je Ahmedova sestra zatekla, ušavši neočekivano u sobu.
Počela je da viče, probudivši celu kuću. U roku od nekoliko minuta Muhamed je izleteo preko praga kuće i sakrio se kod prijatelja, gde je od jednog dobronamernika primio jezivu poruku preko telefona:
„Ne vraćaj se kući, spremaju se da te ubiju.”
„Imao sam pet godina kada sam prvi put primetio da ima nečeg zbunjujućeg u vezi s mojom seksualnošću, mojim željama, polom koji me zanima i onim koji me ne zanima”, kaže Muhamed.
U mladosti je delio sobu sa starijom braćom i muškim rođacima. Oni bi noću, u krevetima, pričali o devojkama i pitali bi ga: „Koji je tvoj omiljeni deo ženskog tela?”
„Tada sam shvatio da sam drugačiji”, kaže on.
Muhamed je naginjao ka šminki i lepoti i više je voleo da provodi vreme sa sestrama nego s braćom.
Često bi isprobavao njihove haljine, a nakon što su ga treći put uhvatili u tome, majka je shvatila da mora nešto da preduzme.
Njegovom najstarijem bratu je rečeno da ga poduči određenim delovima Kurana i hadiskih zapisa, sastavljenih od izreka proroka Muhameda.
Svake noći Muhamed bi morao da ponavlja: „Bog kažnjava muškarce koji se načine na ženu. Kao i žene koje se načine u muškarce.”
„Rekao mi je da ljutim Boga. On te proklinje. Planira da te u zagrobnom životu pošalje u pakao”, kaže Muhamed.
„Imao sam 10 godina, nisam to mogao da podnesem. Budio bih se usred noći, sav u znoju, i vrištao: ‘O pomozite mi! Spasite me Boga, on me prži u paklu!'”
Muhamed je neko vreme pokušavao da udovolji želji svoje porodice da se ponaša kao ostali dečaci.
„Ali naposletku je nemoguće suzbiti nešto što mi se dopada”, kaže Muhamed. „A i bio sam mlad. Mladi ljudi brzo zaboravljaju.”
Kada je napunio 12 godina, Muhameda je majka poslala u „centar za rehabilitaciju”.
Ustanove posvećene reformisanju dece, tinejdžera i adolescenata za koje se procenilo da su prekrišili somalijske vrednosti nalaze se širom Hargeise, kao i u ostatku Somalilenda i Somalije.
Ljudi se tamo često drže protiv njihove volje, u okrutnim i nasilničkim uslovima.
Prema Muhamedu, u mnogim slučajevima te ustanove vode prevaranti koji izvrću smisao islamskih zapisa kako bi ostvarili novčanu dobit.
Muhamedova porodica je smatrala da se on ponaša feminizirano zato što ga je zaposeo ženski đin, zli duh, tako da je osoblje obećalo da će ga isterati. Sebe su nazivali „spasocima života”, tvrdeći da svoje pacijente spasavaju pakla.
„Mislim da je to najgore mesto na svetu”, kaže Muhamed.
Muhamed je svakog dana podučavan kako da se ponaša kao tradicionalan muškarac. Učili su ga kako da hoda i govori, i terali ga da igra fudbal s ostalim pacijentima – što je on izbegavao kad god je mogao.
Sve to je pratilo svakodnevno iščitavanje islamskih zapisa.
Četvrtog dana, „spasioci života” počeli su seksualno da zlostavljaju Muhameda.
„Silovali bi me u ponoć i ponekad bi dolazili u grupama”, priseća se Muhamed.
Silovanje je u tom centru bilo uobičajeno i sprovodili bi ga i pacijenti i osoblje, tvrdi on.
Svi bi bili nagurani u veliku salu sa vrećama za spavanje, od desetogodišnjaka do tridesetogodišnjaka. Nije bilo nikakve zaštite. Osoblje bi danju propovedalo jedno, a noću bi radilo nešto potpuno suprotno od toga.
„Oni to rade zato što znaju da mi to nikad nikome nećemo reći”, kaže on.
Kako bi se isterao đin, pacijentima bi povremeno davali biljnu drogu po imenu harmala. Nalik ajahuaski, ona uzrokuje halucinacije i povraćanje, a sve navodno u cilju duhovnog prosvetljenja i pročišćenja.
Ali postoje podaci o tome da količine koje se daju u centrima za rehabilitaciju često premašuju bezbedne doze, zbog čega postaju smrtonosne – posebno po decu.
„Sećam se samo da sam leteo nekim mestom prepunim zvezda… Ne znam šta se dešavalo tokom tih dana. Ne znam da li su me silovali. Naprosto, ne znam ništa”, kaže Muhamed.
Poslednji put kada su mu dali harmalu, došao je sebi u bolnici. Kaže da od tada stalno ima bolove u stomaku.
Nakon što je otpušten iz centra za rehabilitaciju, Muhamed je tokom tinejdžerskih godina uglavnom naučio da prikriva seksualnu orijentaciju. Ali to se promenilo kada je upoznao Ahmeda, u tajnoj onlajn grupi za čet za gej Somalijce. Oni su zajedničku utehu pronalazili iza zatvorenih vrata.
Ubrzo nakon što je pobegao iz Ahmedove kuće i saznao da njegova porodica planira da ga ubije, Muhamed je isplanirao svoj beg.
Većina zemalja Somalijcima ne izdaje vize, osim ako ne ispunjavaju niz gotovo nemogućih zahteva, recimo, da poseduju nekoliko desetina hiljada dolara na bankovnom računu.
Onima koji žive u Somalilendu još je teže, pošto samo nekolicina zemalja – Etiopija, Džibuti, Kenija i Južnoafrička Republika, na primer – priznaju taj pasoš.
Praktično je jedino rešenje bilo da se potroše hiljade dolara na crnom tržišu i kupe lažni pasoši, lažne potvrde o vakcinisanju protiv žute groznice, a često i lažne vize.
Upravo tako je Muhamed pobegao. Pomagač mu je u roku od nekoliko dana obezbedio potrebne dokumente, dao mu uputstvo kako da se nađe s krijumčarom ispred aerodroma u Hargeisi.
Muhamed je dokumente preuzeo na dan putovanja – tri dana nakon što je Ahmedova sestra upala u sobu i digla uzbunu – a onda je otišao. Tada je prvi put leteo avionom.
„Bilo je nadrealno. Nisam mogao da prestanem da gledam kroz prozor”, priseća se on.
Odredište mu je bila Malezija, pošto se turističke vize izdaju po prispeću.
Ali život Somalijca koji traži azil je surov – a i tamo je homoseksualnost zabranjena.
Iako većina tražilaca azila godinama živi u limbu pre nego što dobiju status izbeglice, Muhamedov slučaj je ekspresno obrađen i on je dobio dozvolu za useljenje. Mogla bi, međutim, da prođe cela godina pre nego što se to ostvari.
U međuvremenu, Muhamedova finansijska situacija ostaje neizvesna; pošto Malezija nije potpisnik Ženevske konvencije, on nema pravo da se izdržava radeći.
Takođe, postoji rizik da će ga porodica pronaći, naterati da se vrati u Hargeisu i ubiti ga. Ne može dokraja da ima poverenja u druge izbeglice iz Somalije i tražioce azila u Maleziji, u strahu od toga da ga ne odaju.
„U meni postoji nada da ću jednog dana otići dalje – možda u Evropu ili Ameriku”, kaže Muhamed.
„Sve dotad, pokušaću da se pritajim i moliću se da me moja porodica ne pronađe.”
On ne zna šta se desilo s Ahmedom. Svi pokušaji da stupi u kontakt s njim su propali.
Izvor: BBC na srpskom