Muškarci širom sveta, u želji da izbegnu bilo kakav nagoveštaj seksualnog konteksta, počnu da izbegavaju sve dodire koje bi u životu mogli da iskuse, i to slobodno može da se nazove „izolacijom od drugih“. Homofobične predrasude, te različite kampanje koje u svakom pokretu vide potencijal za seksualno zlostavljanje, društvo vraćaju u doba puritanskog odnosa prema fizičkom dodiru, a to posebno važi za muškarce, pa ovi mogu da provedu dane, nedelje, čak mesece, a da ne dodirnu drugo ljudsko biće. Posledice koje nedostatak fizičkog dodira ima na zdravlje takvih osoba su nesagledive.
Nežni, platonski dodiri predstavljaju najvažniji deo u razvoju novorođenčeta, te nastavljaju da igraju važnu ulogu u daljem razvoju kako žena, tako i muškaraca, a utiču na celokupno fizičko i mentalno zdravlje sve do kraja života. Tapkanje po leđima ili rukovanje ne igraju tu ulogu, i nisu dovoljni, te se računaju samo oni dodiri koji traju, a čija je uloga da povežu i uteše. Ako se pojedinac nasloni na nekoga, te u tom zagrljaju ostane nekoliko minuta, ili ako se drže za ruke, sede jedno blizu drugog zato što su tako izabrali, tek onda možemo da govorimo o dodiru koji je blagotvoran.
Ipak, muškarci se uče da takve dodire izbegavaju, a to počinje u najranijem uzrastu. I dok se bebe drže u naručju, maze, te uče da praktikuju nežne dodire, kod muške dece se sa takvom praksom prestaje ubrzo pošto prohodaju. Dečaci se uče da se „uzdržavaju,“ i da budu jaki kada ih nešto boli, a paralelno sa takvim narativom polako saznaju da imaju sve manje prilika za dodir. I majke i očevi često prestanu da „maze“ svoje mlade sinove, a dečaci koji požele dodir se uglavnom stigmatizuju, te opisuju kao „bebe“ ( na srpskom govornom području kao „plačipičke“).
Do trenutka kada uđu u pubertet, mnogi dečaci nauče da je prihvatljiv samo onaj dodir koji podrazumeva i određenu dozu agresivnosti. A ako požele nežnije dodire, podrazumeva se da do njih mogu da dođu jedino u romantičnom kontekstu. I upravo zbog toga njihove vršnjakinje trpe veliki pritisak, budući da ne mogu, i ne bi trebalo, da iznesu taj teret. A tu se postavlja i pitanje: šta sa onim dečacima koji su gej? Tako dolazimo do mladih ljudi koji moraju da se izbore sa čitavom istorijom averzije prema dodiru, što utiče na njihovo emotivno stanje, te dovodi do brojnih devijacija u ponašanju.
Mladi muškarci koji pokušaju da budu nežni prema drugom muškarcu uvek rizikuju da budu okarakterisani kao homoseksualci, te da trpe posledice do kojih u homofobičnom društvu svakako dolazi, a od strane osobe sa kojom su pokušali da ostvare kontakt, te od onih koji su bili svedoci takvoj vrsti dodira. To je delom i zbog toga što svaki dodir koji dolazi od muškarca biva seksualizovan, sve dok se ne dokaže suprotno. Kada se to kombinuje sa hemofobijom, koja je prisutna u skoro svim društvima, dolazi do izolacije od dodira, što ostavlja nesagledive posledice na celokupno stanje muških pripadnika populacije.
Da nije uvek tako bilo pokazuju i brojne kolekcije fotografija na kojima su muškarci iz prethodnih istorijskih perioda, a u kojima se muško prijateljstvo drugačije percipiralo, te nije predstavljalo pretnju. Jedna od najpoznatijih kolekcija je ona u vlasništvu Bretta i Kate McKay, koja nosi naslov „Bosom Buddies: A Photo History of Male Affection,“ te u opisu nudi tumačenje po kojem je početkom XX veka o muškarcima počelo da se misli samo kao o „homoseksualnim“ ili „heteroseksualnim,“ te su te nove kategorije odmah patologizovane, i opisane kao mentalna bolest, a od strane psihijatara i političara. Čim je do toga došlo, muškarci su postali obazriviji, pa su se trudili da drugim muškarcima, ali i ženama, ne šalju poruku da su gej. I upravo je to razlog iz kojeg su muškarci tokom prošlog veka prestali da pokazuju naklonost prema drugim muškarcima.
Danas, ako se dva muškarca dodirnu, te taj dodir potraje više od nekoliko sekundi, neko će odmah napraviti malicioznu šalu, iskazati gađenje, ili čak početi da preti onima koji su se usudili da se dodirnu. I muškarci i žene podjednako iskazuju homofobične stavove u takvim situacijama, te na taj način zajedno doprinose stigmi. Takvo osnaživanje stigme može da bude suptilno, a gađenje ispoljeno samo podizanjem obrve, ali može brzo da eskalira, te vinovnici nepoželjnih dodira nikada nisu sigurni.
Način na koji muškarci ispoljavaju muževnost je prilično ograničen, te se uglavnom manifestuje u rečenicama „Sedi kao muško.“ „Ne ponašaj se kao pederčina,“ te nizom drugih koje su još eksplicitnije. I upravo je to razlog zbog kojeg je neophodno da se podrže inicijative poput onih koje se zalažu za legalizaciju gej brakova, budući da što se pre homoseksualnost bude shvatila kao prirodna pojava (jer to i jeste), to će pre muškarci prestati da budu lišeni dodira. Tako će prestanak zabrane obuhvatiti i heteroseksualne muškarce, jer će posmatrači prestati da se takmiče u tome ko je bolji u stigmatizovanju. Iako su gej muškarci uglavnom oni koji trpe nasilje koje je izazvano homofobičnim stavovima, i heteroseksualni muškarci su proterani u fizičku izolaciju, a od strane istih onih fanatika koji proganjaju gejeve i lezbejke. Rezultat takvog ponašanja su generacije koje se ne grle, ne drže za ruke, te ne sede u blizini svojih vršnjaka, a u strahu od odmazde čiji je uzrok uglavnom homofobični fanatizam.
Nedostatak dodira dovodi do brojnih poremećaja, a poput depresije, alkoholizma, mentalnih i fizičkih bolesti, često i do samoubistva, te dovodi do nezdravog i usamljenog postojanja u društvu koje je najbolje u situacijama kada treba da se iznese neki sud, ili stigmatizuje mlada osoba čija je jedina želja život u prirodnom sistemu vrednosti.
Preveo Milan Živanović
Izvor: XXZ magazin