Povodom teksta koji je kolega prof. Slobodan Antoni? objavio pod naslovom „Postizborna LGBT inkluzija ili „Na mala vrata“ uvodi se „seksualno obrazovanje“ pra?eno podstrekivanjem dece na homoseksualne odnose“, ailment želim da ukažem i na drugi ugao iz kog je potrebno sagledati i inicijativu Ministarstva i problem seksualnog nasilja nad decom, ampoule kao i seksualnog nasilja nad istopolno orijentisanim osobama (homoseksualcima). Iako ne smatram, viagra 40mg kao što prof. Antoni? implicira u svom tekstu, da je problem „deregulacije masturbacije“ danas ve?i problem za Srbiju nego problem deregulacije tržišta, odnosno, da su teku?e masovne demonstracije zapravo paravan za uvo?enje podstrekivanja dece na homoseksualne odnose u državni obrazovni sistem i njihovu seksualizaciju (!) – problem inkluzije LGBT osoba i suzbijanja seksualnog nasilja nad decom smatram zaista važnim problemom i upravo zato i sledi komentar na pomenuti tekst i obra?anje javnosti prof. Antoni?a.
„Stru?no uputstvo za primenu obrazovnih paketa za u?enje o temi seksualnog nasilja u obrazovno-vaspitnim ustanovama“ koje je Ministarstvo prosvete pripremilo i realizovalo u saradnji sa Incest trauma centrom, nastalo je bez angažovanja stru?nih pedagoga koji bi se ozbiljno pozabavili problemom seksualnog nasilja nad decom i na?inom kako ga pažljivo uklju?iti u vaspitne i obrazovne programe koji se odnose na decu doprinevši time njegovom smanjivanju. Usled toga su napravljeni propusti koji nemaju pedagoško opravdanje (informisanje dece o analnom, oralnom itd. seksu…). U tom smislu, re? je o još jednom intervenisanju u obrazovne i vaspitne programe koje je motivisano pre svega politi?kim razlozima, a manje obrazovnim i vaspitnim, te je upravo zato ispalo da je važnija politi?ka korektnost prema LGBT osobama nego uzimanje u obzir uzrasta dece i tome odgovaraju?ih vaspitnih i obrazovnih praksi. (Tako?e smatram da bi Ministarstvo moralo da ima punu dokumentaciju o završenom školovanju stru?nih saradnika sa kojima realizuje zajedni?ke projekte, kako ne bi došlo do lažnog predstavljanja.)
Me?utim, i pored toga mislim da tekst prof. Antoni?a, sude?i po reakcijama javnosti i komentarima koje je dobio, doprinosi daljem širenju homofobije i ideji da seksualno obrazovanje omladine nije potrebno i da je štaviše nemoralno, te da seksualno nasilje nad decom nije deo „srpske tradicije“, odnosno da tome ne treba posve?ivati previše pažnje, kao i da nasilje nad istopolno orijentisanim osobama nije ozbiljan društveni problem.
Pored politi?kog stava o tome, oko godinu dana sam imala priliku i da direktno radim sa romskom i siromašnom decom i da vidim iz prve ruke kako izgleda kada deca trpe incest i nemaju nikakvu mogu?nost da to sa nekim podele i iza?u iz kruga nasilja. ?ak ni mi koji smo radili sa tom decom nismo imali kome da se obratimo, a da budemo sigurni da ih time ne?emo još više oštetiti. Incest i seksualno nasilje nad decom jesu ozbiljni problemi i pohvalno je što je Ministarstvo za prosvetu bilo spremno da tome posveti pažnju, uo?avaju?i nedvosmisleno da postoji raskorak izme?u idealnih tradicionalnih vrednosti i postoje?e stvarnosti. Incest i seksualno nasilje nad decom nisu adekvatno ni zakonski regulisani, a o tome svedo?e i slu?ajevi ubijene i silovane dece u Srbiji poslednjih godina, uz protestne šetnje i inicijative roditelja za uvo?enje strožijih kazni prema zlo?incima. Kao i drugi vidovi nasilja, ni ovo ne bi moglo da postoji da se ne toleriše i da ne uspeva da ostane nevidljivo. Zbog toga smatram da stru?na javnost treba nedvosmisleno da se založi za to da se problem makar ne umanjuje, te da se institucionalno aktivno posreduje kako bi se našli na?ini da deca koja trpe nasilje mogu nekome da se obrate. Pritom je u interesu deteta da od malena bude vaspitavano da ne treba da ?uti ako mu se to desi i da zna da ?e biti ozbiljno shva?eno ako se nekome poveri, jer je u praksi upravo obrnuta situacija. Incest najviše dolazi upravo od „stri?eva, babi, tetki“, odnosno osoba koje dete poznaje, a za koje kolega Antoni? navodi da treba da imaju pravo „da cma?u decu“ ?ak i kad ona to ne?e, „jer kad ?e, ako ne?e kad su mala“. Nikad, kolega Antoni?u. Dete ima pravo, ?ak i ako ima pet godina da kaže: „Nemoj da me cma?eš, jer mi se to ne svi?a“. I lepo je kada to ume da kaže.
Drugi problem je nasilje nad istopolno orijentisanim osobama. Svojevremeno sam bila angažovana od strane Ministarstva prosvete da sa timom kolega sa više fakulteta, na osnovu dopisa Labrisa pregledam srednjoškolske i fakultetske udžbenike u kojima je Labris uo?io diskriminaciju prema LGBT osobama. Mi smo ve?i deo tih primedbi prihvatili, jer je re? o delovima udžbenika u kojima se homoseksualnost ozna?ava kao nenormalna praksa i eksplicitno ili implicitno upu?uje na to da bi je trebalo le?iti ili kažnjavati. Ovde se ne radi o tome da li se nekome homoseksualnost svi?a ili ne i da li mu to izgleda skaredno i ružno, jer razli?itim ljudima skaredno i neprimereno mogu izgledati razli?ite vrste partnerskih i seksualnih praksi. Me?utim, ovde je suština u onemogu?avanju vršenja nasilja nad osobama homoseksualne orijentacije, bilo kroz obrazovne programe, medicinske ili zakonske prakse i to bi trebalo da bude i suština nediskriminatornog obrazovanja. Veoma je indikativno to što nas više vre?a kada vidimo mladi?a da daje cvet drugom mladi?u, nego kada jedan mladi? šutira drugog zato što je homoseksualac. Stru?njaci sa kojima sam radila na ovom problemu, delili su sa mnom ovaj stav i zato smo prihvatili ve?inu zahteva Labrisa.
Tako?e, i kada je re? o osnovnim i srednjim školama, nesumnjivo je potrebno suzbijati vršnja?ko nasilje nad homoseksualno orijentisanom decom i tome posvetiti dosta pažnje, jer ona zaista trpe veliko nasilje. Strah koji je profesor Antoni? izrazio u svom tekstu da ?e se vidljivoš?u prisustva LGBT osoba me?u nama pove?ati ukupan broj LGBT osoba u društvu, jer deca valjda više ne?e znati šta su „prihvatljivi“ seksualni standardi, izraz je njegovog li?nog straha od zaraze homoseksualnoš?u u epidemijskim razmerama i strepnje nad nepouzdanoš?u ljudske seksualne prirode, kao i straha od pogubnih posledica prevelike tolerancije, zbog ?ega je verovatno u svom tekstu homoseksualnost i svrstao u isti rang sa pedofilijom, nekrofilijom, sodomijom i sli?no, što su sve asocijativne veze sumnjive zasnovanosti i predstavljaju grubo vre?anje istopolno orijentisane populacije.
Dodatni problem ?ini realna potreba za uvo?enjem seksualnog obrazovanja omladine. Srbija je zemlja sa gotovo najvišim brojem maloletni?kih abortusa u Evropi, a na?in rešavanja ovog problema je uvo?enje zdrave kontraceptivne kulture i kulture telesnog zdravlja, kao i emancipacije žena, što svakako treba da bude deo obrazovanja na svim nivoima.
Autorka: dr Nada Sekuli?, antropološkinja, redovna profesorka na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu
Izvor: Peš?anik