Gej mladići su depresivniji, manjeg samopouzdanja, a svoju porodicu ne vide kao funkcionalnu. Veliki broj njih nije rekao istinu svojim porodicama, čak 70 odsto ispitanika, zbog straha da će biti odbačeni.
Ovo je samo deo zaključaka iz, za naše uslove, pionirskog istraživanja specijalistkinje medicinske psihologije i porodične psihoterapeutkinje, dr sc. Jelena Srdanović Maraš. Ona je istraživala suicidnu ideaciju gej mladića.
Jedna vest iz Beča, s kraja prošle nedelje, ponovo nas je podsetila na probleme ljudi ove seksualne orijentacije. Tamo je, naime, majka fizički napala sina (oboje su poreklom iz Srbije) kada joj je priznao svoje seksualno opredeljenje. Na kraju je morala da interveniše policija.
Glavni zaključak studije novosadske naučnice, koji se poklapa sa rezultatima istraživanja iz sveta, jeste da su gej mladići u većem suicidnom riziku u odnosu na heteroseksualno orijentisane vršnjake. Oni češće razmišljaju o suicidu, takođe su depresivniji i svoju porodicu opažaju kao manje funkcionalnu u odnosu na heteroseksualne mladiće, kaže Srdanović Maraš. Od istraživanja je prošlo deset godina, ali marginalizovane grupe, među kojima su i LGBTI+ osobe i dalje nisu u dovoljnom fokusu naučne zajednice u Srbiji.
“Mladići homoseksualne orijentacije koji odrastaju u porodicama koje su funkcionalne, prihvatajuće i podržavajuće imaće veće samopoštovanje, nižu depresivnost i biće u manjem riziku za suicidno ponašanje. Funkcionalna porodica koja je prihvatajuća po pitanju seksualne orijentacije deteta u velikoj meri kompenzuje probleme i stres koji dolaze iz okruženja a u vezi su sa iskustvima stigmatizacije i sa diskriminacijom LGBTI+ osoba”, dodala je ona.
Kako komentarišete činjenicu da je vaše istraživanje na temu suicidnih tendencija među LGBTI+ mladima i dalje jedno od retkih (možda i jedino) u našoj zemlji? Zašto ne želimo da se bavimo ovom i sličnim temama vezanim za marginalizovane grupe?
– Dugo godina je ovo istraživanje bilo jedino, ali u poslednje vreme sve se više kolega bavi ovom temom, prepoznaje je kao važnu i daje značajan doprinos razumevanju problematike LGBTI+ osoba. Pomenuću istraživanje kolega Vedrane Mirković i dr Ivana Jerkovića koji su se bavili važnom temom odnosa roditelja prema seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu LGBT deteta, kao i istraživanje Jelene S. Vidić, koja je istraživala identitet i iskustva stigmatizacije transrodnih osoba. Naravno da je to i dalje malo. Marginalizovane grupe po pravilu ne dobijaju dovoljno pažnje istraživača. Istraživanja su komplikovani, skupi i dugotrajni procesi. Čini se da postoji odsustvo sistemske podrške za ovakve projekte. Istraživanja koja sam pomenula, kao i moje, jesu inicijativa pojedinca. Ovo je velika šteta jer nam fale podaci o tome kakvo je stvarno stanje, LGBTI+ zajednica i problemi u njoj tako ostanu na neki način nevidljivi.
Šta vam je činilo najveći napor tokom istraživanja? Zbog čega ste izabrali gej muškarce i koliko je bilo teško doći do njih, nagovoriti ih da budu sagovornici?
– U kliničkoj praksi, na Institutu za psihijatriju u Novom Sadu, gde sam u to vreme radila, pre više od 10 godina, imala sam priliku da upoznam više gej mladića koji su bili hospitalizovani na dečjoj psihijatriji zbog pokušaja suicida koji je imao veze sa njihovom seksualnom orijentacijom. To je bio početak. Moja potreba da razumem o čemu se tu zapravo radi. Na fakultetu se ovim temama u to vreme uopšte nismo bavili. Uvidom u literaturu vrlo brzo mi je postalo jasno da je ova tema veoma dobro istraživana u svetu. U našoj sredini nije bila uopšte. Bilo je izazovno prikupiti uzorak. To je uvek slučaj kada se istražuju marginalizovane grupe. Postoji problem poverenja, potrebno je pridružiti se zajednici. U ovom istraživanju uzorak je prikupljen kroz saradnju sa nekoliko LGBTI+ udruženja koja deluju na teritoriji grada Novog Sada i Beograda, kao i primenom specifične metodologije gde osoba koja pripada marginalizovanoj populaciji preporučuje nove ispitanike lancem preporuke.
Od istraživanja je prošlo skoro deset godina. Da li se u ovom periodu nešto promenilo za LGBTI+ zajednicu u Srbiji?
– Nisam sigurna da sam potpuno kompetentna da odgovorim na ovo pitanje. Kao građanka ove zemlje i iz pozicije kliničara koji svakodnevno radi sa mladim osobama, nemam utisak da su se desile suštinske promene, ali primećuju se neke promene. Na primer, na strukovnim kongresima se stidljivo pojavljuju teme koje se tiču mentalnog zdravlja LGBTI+ osoba, Društvo psihologa Srbije odnedavno ima Sekciju za psihologiju seksualne orijentacije i rodnu različitost. Takođe, u sredini u kojoj ja živim i radim, u Novom Sadu, postoji Grupa Izađi koja pruža različite sadržaje sa ciljem podrške LGBTI+ mladima, gde postoji i besplatno savetovalište za LGBTI+ mlade, u kojem volonterski radi jedna veoma kvalitetna ekipa mladih kolega psihologa i psihoterapeuta. Sličnih organizacija i udruženja ima i u Beogradu.
Koji su najčešći psihološki problemi gej mladića?
– Istraživanje je zabeležilo da su gej mladići depresivniji, manjeg samopouzdanja i da svoju porodicu ne vide kao funkcionalnu. Veliki broj njih se nije autovao svojim porodicama, čak 70 odsto ispitanika, tipično zbog straha da će biti odbačeni. Sa druge strane u ovom uzorku nije registrovan nijedan ekstreman slučaj roditeljskog odbacivanja deteta nakon autovanja (kod onih ispitanika koji se jesu autovali roditeljima). Smatram da je ovo baš sjajan podatak i govori o snagama naših porodica. Najveći izazov za gej mladiće jeste suočavanje sa sopstvenim seksualnim identitetom koji je drugačiji od heteroseksualnog, u društvu i kulturi koje je heteronormativno i gde je homoseksualna orijentacija višestruko stigmatizovana. To je prvi zadatak, da prihvatim sebe, a onda ide sledeći zadatak da to saopštim bliskim osobama, što je uvek pomešano sa strahom od odbacivanja ili sa strahom da će se promeniti odnosi. Ovi procesi sa sobom nose ogromne nesigurnosti i anksioznost, često depresivnost. Mnoge mlade osobe godinama same sebe stigmatizuju i imaju mržnju prema sebi jer su takvi kakvi su. Ova autostigma je takođe povezana sa suicidalnošću, kao i ideja i strah da će uvek biti teško. Kada razgovarate sa mladih osobama, postaje veoma jasno koliko im je važna podrška u ovom periodu, kako porodice, ali i vršnjačke grupe, kao i LGBTI+ zajednice.
Koji su, prema vašem istraživanju, najčešći razlozi suicidnosti LGBTI+ osoba?
– Depresivnost mlade osobe se izdvojila kao snažan faktor koji objašnjava suicidalnost. To nam govori o veoma velikoj važnosti ranog skrininga i prepoznavanja simptoma depresivnosti kod mladih. Kad ovo kažem mislim na to da je važno da i mlade osobe budu senzibilisane za ovu temu, kao i profesionalci i drugi u neposrednom kontaktu sa mladim. Školski psiholozi, na primer, koji su često među prvim osobama kojoj se obrati mlada LGBTI+ osoba. Ne nužno da otvoreno razgovara o problemima vezano za seksualnu orijentaciju, ali ako to iskustvo bude dobro i pozitivno velika je verovatnoća da će se javiti i sledeći put. Pomenula bih i nastavnike koji su u najbližem kontaktu sa mladima. Dobro je da imaju znanja o mentalnim teškoćama koje se tipično javljaju u adolescentom uzrastu (da mogu da ih prepoznaju i da znaju kome da upute učenika) kao i o izazovima koje imaju LGBTI+ osobe tokom odrastanja.
Koji su glavni razlozi što su homoseksualni mladići depresivniji od svojih heteroseksualnih vršnjaka?
– Savremena shvatanja trenutno su na mestu gde se smatra da je faktor koji utiču na veći stepen depresivnosti LGBTI+ mladih takozvani manjinski stres. Model manjinskog stresa opisuje da su marginalizovane grupe osim, da kažemo, uobičajenih stresora izložene i specifičnim (karakteristični su samo za tu marginalizovanu grupu), koji su hronični i pripadaju socijalnom kontekstu. Stresori kao što su homofobija ili stigma koji dolaze iz okruženja zahtevaju da se osoba adaptira na njih, ova specifična iskustva u sadejstvu sa univerzalnim stresorima mogu da kompromituju mentalno i fizičko zdravlje LBGTI+ osoba.
Na našem uzorku nažalost nisu uključeni i praćeni svi navedeni faktori. Fokus je više bio na individui, personalnim obeležjima i ličnom doživljaju prihvaćenosti u porodici. Podaci koje sam dobila govore o tome da na depresivnost u velikoj meri utiče stepen samopoštovanja, kao i doživljaj da je porodica prihvatajuća i funkcionalna sa dobrom emotivnom razmenom u okviru nje.
Šta se obično dešava u porodici nakon autovanja, odnosno priznanja mladića da su gej?
– Porodica je veoma važna. Najveći broj porodica se nakon autovanja nalazi u nekom stanju šoka i potrebno je vreme za prilagođavanje promeni. Istraživanja pokazuju da porodice prolaze kroz određene faze koje su u psihologiji poznate kao faze tugovanja. Proces prilagođavanja na autovanje je u psihološkom smislu sličan fazama kroz koje prolazimo kada doživimo gubitak. Posle prvog šoka i neverice nastupa ljutnja, zatim faza pregovaranja kada roditelji pokušavaju da motivišu dete da potraži pomoć da se stvari promene, nakon ove faze sledi faza depresije i na kraju prihvatanje. Ovaj proces kod različitih porodica ima različito trajanje, po istraživanjima od godinu dana do pet godina. Većina porodica dođe do kraja ovog procesa i prihvati svoje dete.
Podaci kažu da 43 odsto homoseksualaca nakon autovanja gubi prijatelje. Ko je kod nas veća podrška LGBTI+ populaciji – porodica ili prijatelji?
– Češće su prijatelji podrška iako je podrška porodice, kao što smo videli, veoma važna. Međutim, nema sumnje, podrška u vršnjačkoj grupi je takođe lekovita. Otuda je velika važnost organizacija za LGBTI+ mlade, koje mogu biti važan resurs u očuvanju mentalnog zdravlja jer obezbeđuju sigurno mesto za okupljanje i druženje.
Često pogrdni komentari, ispod vesti da je neka mlada homoseksualna osoba pokušala sebi da oduzme život, ilustracija su društvene atmosfere. Kako uspevamo da budemo toliko surovi prema drugačijima?
– Suicidalno ponašanje je kompleksan fenomen na koji utiču biološki, psihološki, ali i socijalni faktori. Svako društvo odgovorno prema svojim građanima moralo bi da bude stalno svesno te socijalne komponente, i društvene odgovornosti prema vulnerabilnim kategorijama stanovništva, a mediji da postupaju u skladu sa preporukama SZO o izveštavanju u slučaju suicida, koje postoje decenijama.
Prema istraživanjima, u psihoterapijskim praksama u Velikoj Britaniji i Americi klijenti neheteroseksualne orijentacije procentualno su zastupljeniji nego klijenti heteroseksualne orijentacije. Kakva je situacija kod nas? Koliko LGBTI+ osobe traže pomoć psihoterapeuta?
– Sve je više profesionalaca koji su senzibilisani za rad sa LGBTI+ osobama što je posledica dobre prakse i angažovanja nevladinog sektora na edukaciji profesionalaca. Ipak, mislim da je važno da na pomagačkim fakultetima postoje kursevi koji se bave ovom temom. Koliko mi je poznato to nije slučaj. Veliko je nepoverenje mladih LGBTI+ u institucije. Često odlažu odlazak po pomoć dok stanje ne postane alarmantno, u smislu suicidnosti, na primer. Utisak je da su oni koji se jave samo vrh sante leda. Mnogo puta mi se desilo da adolescent odluči sa mnom da razgovara o problemima koji su u vezi sa seksualnom orijentacijom koja nije heteroseksualna jer su primećivali jedan detalj u ordinaciji, malu zastavu duginih boja. Uvek primete, jer su uvek na oprezu. Uvek paze kako govore, kako hodaju, šta će obući, kakve će simbole nositi na odeći. To nam samo govori u kakvoj napetosti oni svakodnevno žive.
Izvor: Blic