Očigledno je da su za Holivud 1943. godine žene bile jedva nešto više od predmeta požude. U jednom od najpoznatijih filmova te godine, u Senci sumnje Alfreda Hičkoka, mlada devojka neobično je opsednuta ujakom koji im je došao u posetu, a njen je primarni zadatak da udovolji svim muškarcima u njenom domaćinstvu. A opet, malo poznati horor noar Sedma žrtva (u režiji Marka Robsona, ali za koji je najviše zaslužan producent Val Luton), film koji je premijeru imao iste godine kad i Hičkokov klasik, žene opisuje radikalno drugačije. Njegovi ženski likovi sami upravljaju svojom sudbinom, imaju intimne seksualne odnose jedni s drugima i ne plaše se da odbruse muškarcima.
Film je prevashodno usredsređen na Meri (igra je zanosna Kim Hanter), mladu ženu koja saznaje da je njena starija sestra i jedina starateljka Žaklina (Džin Bruks) nestala u Njujorku. Kad joj u internatu saopštavaju da je njena sestra prestala da plaća njeno školovanje, Meri je prisiljena da otputuje do velikog grada u potrazi za odgovorima. Dok odlazi, jedna od njenih nastavnica je savetuje: “Šta god da se desi, ne vraćaj se ovamo. Žena mora da sakupi hrabrost da bi zaista živela u ovom svetu.” To je prvi od nekoliko izričito feminističkih stavova u filmu čiji je cilj isticanje snage ženstvenosti.
Kad u baru čovek koji tvrdi da zna gde je Žaklina naloži Meri da popije svoje mleko, ona mu podvikne: “Ne volim da mi govore šta da radim. Da se niste usudili da se ponašate prema meni kao prema detetu!” On joj ljubazno odgovara: “Obećavam da ti više nikad neću naređivati.” Iako vam ovaj dijalog možda ne zvuči tako radikalno 2017. godine, on je neobično smeo za seksističke četrdesete.
Meri kasnije otkriva da je Žaklinin kozmetički salon prodat njenoj prijateljici Ester Redi (Meri Njuton), ali su motivi za tako nešto u najmanju ruku sumnjivi. I nakon što ispita Žaklininu frizerku Fransis Falon (Izabel Džuel) o tome gde je sada Žaklina, Meri stiže u stan svoje sestre — iznad italijanskog restorana koji se zlokobno zove “Kod Dantea” — i u dnevnoj sobi pronalazi omču i stolicu. Žaklina se, ispostavlja se, upetljala u satanistički kult i trenutno je u bekstvu.
Prema istoričaru filma i autoru TASCHEN-a Polu Dankanu, film je namerno dvosmislen. “Film Sedma žrtva je kontra-intuitivan po načinu pripovedanja i sadržaju, i tu je bitnije odsustvo nekih stvari nego njihovo prisustvo”, kaže on. “Film govori o svemu onome što se ne vidi i o stvarima koje ostaju neizrečene.” Ali zašto bi Žaklina želela da se ubije?
Znakova za tako nešto ima u izobilju. Žaklina se malo pre toga udala za advokata Gregorija Vorda (Hju Bomont), ali ipak ne pokazuje želju da preuzme njegovo prezime ili da s njim bude u ljubavnoj vezi. Vord se poverava Meri: “Ima nešto kod tvoje sestre u šta čovek nikad do kraja ne može da pronikne.” Žaklina je takođe “nezadovoljna” svojim životom, zbog čega redovno posećuje psihijatra doktora Luisa Džada. (Doktora sarkastično igra Tom Konvej, koji ponavlja ulogu iz Lutonovog na sličan način uvrnutog remek-dela Ljudi mačke — filma koji se takođe bavi potisnutom seksualnošću.) Ispostavlja se da se Žaklina spetljala sa tajnim kultom, a njegovi članovi je sada žele mrtvu, jer se plaše da je ispričala svom psihijatru za njih.
Na jednom od ranih sastanaka sekte, usputno se pominje da je frizerka Fransis — takođe u raljama Satane — “zaljubljena” i voli da je “intimna” sa Žaklinom. Kasnije Satanisti hvataju Žaklinu i pokušavaju da je nateraju da popije otrov, ali ona to odbija — prihvata tek na insistiranje Fransis, sa kojim razmenjuje mnoge poglede pune ljubavi. Film nikad eksplicitno ne potvrđuje njihovu seksualnu vezu, ali snaga emocija između njih je očigledna. Kad se Fransis predomisli i spase Žaklini život razbivši čašu sa otrovom, ona se prodere: “Ne mogu da dozvolim da umreš. Srećna sam samo kad sam s tobom.”
“Nije teško shvatiti da je prava priča, koja nije mogla biti otvoreno ispričana u ono vreme, ta da se Žaklina — koja je zaljubljena u Frensis, ali to poriče — udaje za Gregorija Vorda, ali ne može da se pomiri sa svojom odlukom”, objašnjava Dankan. “Satanizam je tu tek diverzija, krivi trag, skretanje pažnje sa prave drame: da lezbejstvo nije prihvaćeno u društvu.”
Sedma žrtva pokazuje i jezivu opsesiju smrtnošću. Žaklina živi pored smrtno bolesne žene po imenu Mimi i u jednoj od završnih scena filma, njih dve vode potresan razgovor. “Ja umirem, ali večeras ću izaći da se smejem i plešem”, kaže Mimi u pazi između dva napada kašlja. Žaklina odgovara: “Zašto čekati smrt? Oduvek sam želela da umrem.”
Dok u sledećoj sceni Mimi prolazi pored Žaklininog stana, hodnikom odjekuje zvuk šutiranja stolice. Glas naratora potom završava film sonetom Džona Dona: “ I run to death, and death meets as fast, and all my pleasures are like yesterday.” Žaklina, nemoćna da se oslobodi kulta, prepuštena na milost i nemilost društva, preuzima kontrolu nad svojom sudbinom tako što se obesi. Ali uprkos tako mračnom kraju, njeno samoubistvo deluje neobično moćno — štaviše, producent Val Luton izjavio je da je želeo da primarna poruka filma bude da “smrt ponekad može da bude dobra stvar”.
Nažalost, film Sedma žrtva dobio je masu loših kritika posle premijere. Posebno neprijatna bila je recenzija iz Njujork Tajmsa, u kojoj je filmski kritičar Bozli napisao: “Imao bi više smisla da je pušten unatrag.” Ali vremenom su mnogi preispitali nasleđe ovog nedovoljno gledanog filma. “ Sedma žrtva je brutalno malo remek-delo o samouništenju, u kojem je društvo nemilosrdnije od satanista”, kaže Dankan.
Lezbejski seks nije eksplicitno prikazan na velikom ekranu sve do šezdesetih, u filmovima kao što je Lisica (1967). Ipak, ovaj film je očigledno ostavio utisak na čitave generacije horor autora: osvetljenje u zlokobnoj sceni u tuš kabini sa Meri pokazuje upečatljive sličnosti sa slavnom scenom ubistva Dženet Li u Psihu (1960) Alfreda Hičkoka, a njegov zaplet (satanistički kult na Menhetnu) deli narativne teme sa remek-delom Romana Polanskog Rozmarina beba (1968). Sedamdeset četiri godine kasnije, krajnje je vreme da Sedmu žrtvu otkrije i šira publika — koja je, možda više od publike iz četrdesetih, danas spremna da ceni njegovo upozorenje o fatalnim posledicama potisnute seksualnosti.
Izvor: Vice