Dvadeset godina od prvog Prajda u Beogradu


Iako obeležen nasiljem, prvi Prajd postao je simbol borbe za LGBT+ prava u Srbiji. Kako je dvadeset godina kasnije?

Modrice su davno nestale, ali sećanje na nasilje koje su pretrpeli i dalje je živo kod učesnika prve Parade ponosa u Beogradu pre tačno dvadeset godina.

Proslava jednakosti, otvorenosti i tolerancije pretvorila se u „rat protiv homoseksualnosti i transrodnosti” na ulicama glavnog grada, sećaju se danas organizatori prvog Prajda.

Snimak na kojem se vidi kako grupa muškaraca tuče plavokosog mladića obišao je svet, a on se i dve decenije kasnije drži onoga što je tad rekao.

„Radije ću izaći napolje, biti pretučen, možda i ubijen, nego da živim u društvu koje me ne prihvata”, kaže Igor Dobričić za BBC na srpskom.

Posle decenije sankcija, izolacije i ratova, ali i svrgavanja Slobodana Miloševića sa vlasti, društvo u Srbiji je ostalo duboko podeljeno – od konzervativnih do liberalno opredeljenih.

Šta se dogodilo na Prajdu 2001. godine

Taj prvi Prajd je postao simbol, jedan od prvih ogromnih koraka bez kog bi potpuno drugačije tekla priča o pravima LGBT+ osoba u Srbiji, kaže za BBC na srpskom Agata Milan Đurić, jedna od organizatorki.

„Jeste bio bolan i traumatičan, ali je bio revolucionarni korak koji je pokrenuo sve procese vezane za prava LGBT”, ocenjuje.

Posle pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000, i najavljenih ustavnih promena, članovi organizacije za lezbejska ljudska prava Labris i Gejtena (sadašnjeg Getena) smatrali su da je pravi momenat za prvu Paradu ponosa na Balkanu.

„Na talasu revolucije i celokupne reforme koja je trebalo da se sprovede u društvu, smatrali smo da su se stekli dovoljno demokratski uslovi za održavanje Prajda”, kaže Agata Milan Đurić, koja je i osnivačica Centra za prava LGBT+ osoba Geten.

Okupljanje je bilo zakazano na Trgu Republike u Beogradu, a planirano je i održavanje tribine posle šetnje.

Međutim, Prajd je završen i pre nego što je počeo.

Članovi desničarskih grupa, navijači fudbalskih klubova, pa i jedan sveštenik Srpske pravoslavne crkve, takođe su pristigli na centralni beogradski trg, sa ciljem da spreče paradu.

„Nasilnici su došli ranije i krenuli su krvoločni stampedo premlaćivanjem, udaranjem, šutiranjem, gađanjem jajima na jednog po jednog muškarca koji je delovao drugačije”, priča danas Lepa Mlađenović, jedna od organizatorki.

Mnogi koji su krenuli na Prajd su se razbežali i pre samog trga, kada je počeo „svojevrsan uragan nasilja”, seća se Agata Milan Đurić.

„To je delovalo kao rat, članovi desničarskih organizacija i navijači su napadali sve one koji su im delovali kao da su došli na Prajd i one koji deluju da su gej ili lezbejke”.

Tako se i Igor Dobričić, koji se sada bavi dramaturgijom, našao „u sredini oluje, bez namere da tu bude”..

„Tada sam već živeo u Holandiji, a u Srbiju sam došao drugim povodom i nije trebalo da idem na Prajd zbog porodičnih obaveza.

„Otišao sam sa prijateljicom na kafu nedaleko od Trga Republike i u jednom momentu sam shvatio da se Prajd dešava upravo sada, dok smo mi tu, 500 metara niz ulicu i da bi bilo pametno otići i videti šta se dešava”, priseća se Dobričić.

Kada su došli na trg, nikog nije bilo – svi su se već razbežali.

„Jedina grupa koju sam video je bila kod Narodnog pozorišta, krenuo sam pravo ka njima i nisam shvatao da to nisu ljudi koji su došli na Prajd.

„To su oni koji su došli da biju one koji su na Prajdu”, kaže Dobričić.

ČITAJTE:  LGBTI zajednica u Mađarskoj osuđuje Orbanovu poruku da "ostave decu na miru"

Njega su pretukli slučajno, priča danas kroz osmeh,

Seća se svega, kaže, jer mu se činilo kao da se vreme usporilo.

„Bio sam svestan svakog detalja, a najviše koliko su ti ljudi koji su me tukli bili mladi.

„Ali ni tad, ni sad ne krivim nasilnike za ono što mi se dogodilo”, kaže dramaturg Dobričić, koji danas živi sa partnerom u Berlinu.

On smatra da je nasilno ponašanje posledica godina „političkog, društvenog i kulturnog zlostavljanja” na teritoriji Srbije.

„Dok su me tukli, shvatio sam da njihovo ponašanje proizilazi iz politike koja se vodila na ovim prostorima u deceniji koja je prethodila Prajdu”.

Teško mu je palo, međutim, što je na trgu video ljude koji su stajali na 15-20 metara od njega i nisu reagovali na nasilje.

„Samo su gledali kao da su u pozorištu, a neki su čak i navijali dok su ovi tukli.

„To su moji sugrađani, prosečni građani Beograda 2001. Ljudi kraj kojih prolazim na ulici svaki dan, a ne mladi ljudi kojima su usađene pogrešne ideje.

„Zbog toga sam bio besan, na to sećanje, ne na one koji su me tukli”, kaže Dobričić.

Agata Milan Đurić kaže da je bilo strašno kako su napali Dobričića.

„Sreća pa su se tu našle žene, naravno najhrabrije, koje su ga zaštitile i pomogle koliko su mogle”.

Dobričić se seća kako ga je prijateljica Slađana Novaković „tragikomično i herojski, branila tašnom”.

„Mene su tukli, ali se ona tukla za mene”.

Policija je tog dana stajala po strani.

„Sećam se scena gde mi molimo policiju i govorimo ‘dobro je l’ vi vidite šta rade’, a policija se smeje i ćuti.

„Nisu reagovali na naše molbe dok ljude obaraju na zemlju i tuku, bilo je jezivo”, kaže Agata Milan Đurić..

Tek kada su i „policiju počeli da gađaju kamenicama, tek tada su reagovali”.

U pismu Ministarstva unutrašnjih poslova, koje je potpisao tadašnji načelnik policije Boško Buha, navodi se da je povređeno osam policajaca i šest civila, a privedeno je 32 ljudi.

Prema podacima Getena bilo je više od četrdesetoro povređenih.

Nema, međutim, podataka da je neko od izgrednika i osuđen zbog nasilja.

Lepa Mlađenović podseća da je došlo i do napada na „grupu lezbejki koja je dolazila sa balonima sa Slavije”.

„Mi smo kasnije ovaj pokušaj Prajda nazvali Masakr Prajd”, kaže.

„Ima mesta za sve nas”
Skup je uredno prijavljen policiji, čak četiri puta.

Agata Milan Đurić se priseća da je odlazak u policiju izgledao kao da je „slon ušao u staklarsku radnju”.

„Ljudi su izlazili iz kancelarija ne bi li nas videli, bili su potpuno zabezeknuti što uopšte hoćemo da organizujemo takav skup i tražimo od policije da nas obezbedi”, navodi ona.

U tom trenutku su, kaže, mislili da će ih tadašnja vlast zaštititi.

„Zaista smo bili naivni”, dodaje.

I pored velikog broja pretnji, samo četiri policajca su obezbeđivala skup, priseća se Agata Milan Đurić.

Prethodno je čitav grad bio oblepljen posterima na kojima je pisalo: „Sprečimo perverziju i nemoral”.

„Plakalo mi se kada sam videla beogradske gospođe u godinama koje pitaju napadače šta se dešava, a oni kažu da ‘pederi i lezbejke’ hoće da paradiraju.

„Na to im one odgovaraju ‘ako, ako, deco, pobijte ih’. Neću nikad zaboraviti tu scenu”, govori Agata Milan Đurić.

U televizijskim izveštajima, ankete sa Trga republike tog dana zvučale su slično.

ČITAJTE:  LGBT populacija očekuje da ove godine bude usvojen Zakon o istopolnim zajednicama

„Mi opraštamo svojim dužnicima, ali ne smemo da opraštamo neprijateljima Boga”, rekao je tada jedan od učesnika antigej povorke.

Drugi je dodao da „oni nisu normalni i nemaju prava”.

„Nisu ljudi kao ostali, to nije prirodno. To neće proći ne u Beogradu nego u Srbiji”.

Koliko se slika promenila danas?
Dvadeset godina kasnije, na čelu vlade je otvoreno gej premijerka Ana Brnabić.

No, to nije odraz boljeg položaja ove zajednice u Srbiji, navodi se u istraživanju Getena o stepenu integrisanosti LGBT+ populacije u Srbiji, predstavljenog 29. juna 2021.

„To što imamo gej premijerku ne znači da je situacija zbog nje bolja”, kaže Agata Milan Đurić.

Međutim, „stalnim pritiscima na državu, u saradnji sa međunarodnim organizacijama, pitanje prava LGBT+ zajednice se postavilo kao pitanje ljudskih, građanskih prava i ono više nije moglo da se negira i potiskuje”, dodaje.

Pomaka, ipak, ima – zaključak je istraživanja, posebno u stavovima opšte populacije prema LGBT+ osobama.

Više od 90 odsto ispitanika, od ukupno 1.151, prepoznaje da pripadnici LGBT+ zajednice doživljavaju diskriminaciju, fizičko nasilje, uvrede, te da su prinuđeni da skrivaju seksualnu orijentaciju ili rodni identitet.

Većina, takođe, nema ništa protiv da su im pripadnici LGBT+ zajednice poslodavci, komšije, lekari, kolege ili nastavnici u školi koju pohađaju njihova deca.

Međutim, 60 odsto ispitanika i dalje ne želi da ima LGBT+ osobe za članove porodice, odnosno ne želi da članovi njihove najuže porodice stupaju u bilo kakvu intimnu vezu sa pripadnicima istog pola.

U međuvremenu je donet jedan broj pravnih akata, poput Zakona o zabrani diskriminacije, a čeka se na usvajanje zakona o istopolnim zajednicama i o rodnom identitetu.

U Izveštaju Evropske komisije za 2020. godinu, ističe se da su tokom 2019. održane dve Parade ponosa bez incidenata, kojoj su prisustvovali premijerka i nekoliko visokih zvaničnika.

Srbija je pohvaljena zbog mogućnosti unosa promene pola u matičnu knjigu rođenih, ali se upozorava da je primena zakona koji se tiču zločina iz mržnje i dalje neodgovarajuća.

Usled nepoverenja u institucije i straha od stigmatizacije, žrtve nasilja i diskriminacije prema LGBT+ osobama često ostaju neprijavljene.

Oni koji se bave ljudskim pravima, zajedno sa LGBT+ osobama, često se suočavaju sa govorom mržnje, pretnjama i nasiljem, „a da nasilnike treba hitno i podrobno ispitati i kazniti” piše u izveštaju.

U izveštaju Stejt departmenta za 2020. godinu, takođe se navodi da „vlast ne sprovodi ove zakone (protiv diskriminacije) efikasno, a nasilje i diskriminacija nad članovima LGBT zajednice predstavljaju ozbiljan problem”.

Agata Milan Đurić kaže da je teško čekati 20 godina na osnovna prava, ali da je to kratko vreme kada se uzme u obzir nasleđe koje ostaje.

„Došlo je do jedne ogromne promene.

„Tema prava LGBT+ osoba je neuporedivo vidljivija, doneseni su razni zakoni, a stepen zaštite u institucijama je neuporedivo bolji”, navodi ona.

Ipak, kaže da proces ide korak napred, pa korak nazad.

„Ljudi još uvek žive u strahu, mnogi sebe ne vide u okviru ove zemlje imajući u vidu kvalitet života.

„Situacija je takva da će se ipak ići samo napred u ostvarivanju sve većih sloboda, ali kvalitet života LGBT+ osoba zavisi od mnogih drugih faktora”, kaže ona.

Ističe da su transfobija i homofobija prisutnije što se više ide iz urbanih centara ka malim sredinama.

Parade ponosa u Srbiji kroz istoriju

Iskustvo sa prve Parade ponosa veoma je uzdrmalo LGBT+ zajednicu u Srbiji.

„LGBT zajednica se posle tog Prajda poprilično povukla i trebalo je vreme da se procesi koji su tim nasiljem započeti završe”, kaže Jelena Vasiljević iz Labrisa za BBC na srpskom.

ČITAJTE:  Foto monografija Trans Balkan - 105 portreta, ljudskih priča i sudbina trans osoba

„Organizacije koje su radile tada imale su veliki zadatak, a to je podizanje teme na dnevnopolitičku agendu, što bez obzira na tadašnje političke okolnosti nije bio ni malo lak posao”, navodi ona.

Kaže da su se aktivisti okupili i 2004. godine, ali videvši nemire i atmosferu, odustali su od Prajda.

„To je trajalo do 2009. godine, kada je oformljen tim Parade ponosa i započet proces organizacije”, kaže Vasiljević.

Organizatorima je dan pred održavanje Prajda Ministarstvo unutrašnjih poslova uručilo odluku o izmeštanju skupa, što su oni shvatili kao zabranu.

„Ponudili su nam Ušće, ali mi smo se pitali što treba da budemo izolovani.

„Parada ponosa je baš to – prolazak kroz grad, a imamo sva prava na mirno okupljanje u gradu i adekvatnu policijsku zaštitu”, navodi Agata Milan Đurić.

Sledeći Prajd je održan tek 2010. godine i ponovo je nasilje preotelo glavnu ulogu.

Oko hiljadu pripadnika LGBT zajednice i njihovih pristalica čuvalo je višestruko više policajaca.

Ali je bilo još više onih spremnih za nasilje.

Povređeno je 141 ljudi, a huligani su posle sukoba sa policijom pljačkali prodavnice, razbijali stakla na vratima državne televizije i bacali baklje.

Prajd nije održan naredne tri godine.

„Činjenica da je Prajd zabranjen dan pred održavanje 2009, neredi koji su se dešavali oko Prajda 2010. i zabrane Prajda sve do 2014. govore o tome sa kakvim problemima se LGBT pokret tada susretao”, kaže Vasiljević.

Naredne uspešne parade organizovane su jednom godišnje od 2014. do 2019. godine, a 2020. parada nije održana zbog pandemije korona virusa.

Agata Milan Đurić kaže da je činjenica što je poslednja parada 2019. godine protekla bez ikakvih incidenata ogromno dostignuće.

Iste godine, Beograd osvaja titulu grada domaćina i organizatora „Euro Prajda”, najveće međunarodne Parade ponosa u Evropi.

Vasiljević kaže da na Prajdu 2021, u septembru, očekuje veću prisutnost LGBT+ zajednice.

„A za Euro Prajd 2022. godine očekujem da će biti baš onakav Prajd kakav treba Beogradu”, navodi ona.

Prajd marševi uvek donose osnažujuće iskustvo svim prisutnim, i „posebnu radost pogotovo za sve one koji su tu prvi ili drugi put”, kaže Lepa Mlađenović.

„Možemo da hodamo, vičemo, zviždimo, pevamo, grlimo se, smejemo se i uživamo u sebi. Nama je potrebna zajednica sličnih kao suvoj zemlji voda”, kaže ona.

„Svaki lezbejski poljubac je revolucija, svaki gej poljubac je revolucija”, kaže Mlađenović.

Prvi Prajd: Traumatični podsticaj na borbu

Osim što su zadobili fizičke, Agata Milan Đurić kaže da su svi dobili mentalne povrede, a od države nije bilo pomoći.

„Kada imate tako brutalno nasilje, naravno da su se ljudi jako uplašili.

„Neki nisu smeli da izađu iz kuće, čak i neki koji nisu bili na Prajdu, u strahu da bilo ko pretpostavi njihov identitet”, navodi ona.

Dobričić kaže da je svestan traume koje njegovo telo skladišti već 20 godina.

„Nemati saosećanja i razumevanja za našu traumu znači ne razumeti šta se dešava u društvu”, tvrdi on.

Kaže da „javni prostor pripada svima i niko ne sme da se plaši da bude u javnom prostoru”.

„Trebalo bi da mogu tako da šetam sam, da vidno budem gej, na ulici, bilo kad, na osnovu osnovnih ljudskih prava.

„Ovo nije nešto za šta mi treba zaštita policije, ne trebaju mi čak ni druge gej osobe da idu sa mnom”, kaže on.

Izvor: BBC


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.