Pisanje pesama je stihijska, spontana stvar za mene. Dešava se da se probudim tokom noći sa idejom ili frazom.
Da ih zapišem pa izvučem posle nekog vremena i u datom trenutku pretočim u pesmu. Verujem da kroz trud možemo da održimo temperaturu rada, jer je pisanje pesama zanat unutar koga se razvijamo – kazala je Ana Ćurčin, kantautorka koja će sa sastavom Ana & The Changes održati koncert večeras u Domu omladine.
Bend će tom prilikom promovisati novi album „Differences“, a gost na koncertu biće rumunski alternativni bend byron, čiji je pevač Den Bajron bio gost na prvom singlu sa albuma „Take My Hand“.
– Drugi album potpisali smo kao Ana & The Changes. Na njemu se odražava suštinska promena u zvuku i estetici, ali i žanrovima koji su oblikovali pesme. U pitanju je kolektivno delo benda koga čine: Goran Antović na klavijaturama, koji je miksao, snimao i masterovao album, Marko Cvetković na basu i Marko Benini na bubnju. Pridružila nam se i Ivana Vukomirović, koja je zajedno sa nama radila i bek-vokale – ukazala je Ćurčin i primetila da album „Differences“ predstavlja fuziju senzibiliteta i žanrova.
Žanr amerikana, unutar koga ova kantautorka stvara, kako je pojasnila, vuče nasleđe iz kantautorske scene, svetske i američke. U pitanju je skup različitih vrsta muzike od blugrasa, do kantrija, folka, roka i subžanrova.
– Kada pričamo o amerikani, pričamo o autorskoj muzici i sceni, ali i akustičnom pristupu, mada ne nužno. Ta fuzija žanrova je toliko fluidna i slobodna da otvara različite prostore pa se može tretirati i kao pop muzika – konstatovala je Ćurčin.
* Da li je pesma koju stvaraš odraz tebe, situacije u društvu ili nečeg trećeg?
– Iz emocije i stanja izvlačim oslonac za pesmu, ali ona reflektuje i svet u kome živim i moje svetonazore. Osnovnu inspiraciju crpim iz intimnih doživljaja i proživljavanja. Zanimljivo mi je da se kroz saradnju otvaram za tuđe uticaje. U okviru novog albuma desila se saradnja sa Igorom Simićem. Zajedno smo napisali pesmu „Take my hand“, koja postoji u više oblika, a prva verzija je rađena za prateću kompilaciju mobilne igrice „Golfclub:Wastelend“. A i sam bend me je navodio da se pozabavim zanatom, formom, tekstom, elementima koji čine pesmu, pa mi je taj proces bio interesantan – da se razvijam dok oblikujem pesmu.
* Koje su razlike u zvuku između dva albuma i šta ih je prouzrokovalo?
– Album „Sketches Of Belonging“, kada ga izvrtim unazad, i upoređujem sa pesmama na novom albumu, povezan je sa njim. Volim da pravim paralele, neke pesme se nadovezuju jedna na drugu. Upoređujem ih u smislu estetike koja je meni bliska iako su nekako drugačije, bendovskije, razgranatije. Na prvom albumu sam dolazila sa gotovim pesmama jer sam ih izvesno vreme svirala sama na akustičnoj gitari. Pojavila se potreba za bendom, a koncert u Studiju 6 naterao nas je da zasviramo skupa. Momci su se nadovezali na tu formu sa akustičnom gitarom. Od tog perioda počeli smo da sviramo zajedno. Sa ostalim pesmama dolazila sam u nedovršenijim varijantama da bismo ih zajedno razrađivali. Dolazila sam sa sirovim idejama da bismo kao bend sa hemijom krenuli da ih oblikujemo, a ne da se lepimo na nešto gotovo. Delimo ljubav prema sličnim žanrovima, ali svako ima neka svoja dodatna interesovanja. U međuvremenu nam se pridružio Marko Benini na bubnju, koji je doprineo da dobijemo gruvastije elemente unutar pesama. To se odrazilo na pesmi „Differences“ koja je pomalo fank ili „Beneath My Lungs“ koja je malo više džezi, gde su Goga i Benini napravili zanimljivu hemiju koja koketira sa džezom iz domena pop-roka. U pesmi „Ice Cream“ koketiramo sa soulom. Album „Differences“ se između ostalog i zove tako zato što smo nas četvoro-petoro uneli nešto svoje, drugačije, što žanrovski odmiče od prethodnog albuma. Fuzija senzibiliteta i žanrova čini album „Differences“.
* Interesantno je da si odrastala u Rusiji, a sviraš „amerikanu“…
– Muzika je uvek bila tu da preleće i ruši zidove, probije svoj put i dođe do slušaoca. Ruska muzika – od romansi do kantautorske scene, koja je isto jako bogata, prošla je kroz moje uši i ostala zabeležena u nekim ćelijama u mozgu. To na neki način izvire, iako nije direktna referenca. Ruska muzika je činila dug period kulturološkog prostora i svakodnevice u kojoj sam živela. Gajim i veliku ljubav prema ruskom pozorištu. Na neki način, tamo sam bila stranac. Mada sam i u Beogradu dugo bila Ruskinja, a u Rusiji ne-ruskinja. Srbi i Rusi imaju puno toga zajedničkog, ali se dosta i razlikuju. Međutim, sve što nas navodi na prijateljstvo i komunikaciju je dobro.
* Tebi je pozorišna produkcija osnovna profesija, da li radiš nešto na tom polju?
– U pozorište sam se u poslednjih par godina vratila kroz muziku. Volim proces proba i priprema predstava i volim što imam prilike da budem deo autorskog tima i doprinesem nešto tom svetu koji se gradi na bini. Meni je uvek poseban izazov da svoje znanje i ljubav prema muzici prenesem u neku radnju koja se stvara oko nečije vizije, da bude nešto što će glumcima pomoći i ujedno doprineti da publika razume ili oseti dešavanje na bini. Tokom leta sam imala prilike da radim na predstavi „Kiri i Klodel“ po tekstu Monje Jović, u režiji Ivana Jovića, čija premijera je bila na Nišvil džez teatru, a gostovanje u Beogradu očekujemo tokom jeseni.
* Kako je biti gej autorka na srpskoj sceni?
– Naučiš se u toj koži da imaš svest o tome da će nekada biti pozitivnih, nekad negativnih reakcija. Da neke svoje stavove sa zadrškom saopštavaš ili ne saopštavaš. Imala sam sreću što sam dobila veliku afirmaciju i podršku od NGO scene i LGBT scene i publike što je meni značilo i u muzičkom razvoju i autorstvu. Kada je reč o muzici, mislim da sam uspela da budem malo hrabrija sama sa sobom na ovom novom albumu. Najdragocenije mi je to što se, kada god se izmestim iz Srbije i neke naše sredine, osećam mnogo slobodnije da pričam o tome i na taj način govorim o pesmama i muzici. Dok mi ovde i dalje, čak i sada dok odgovaram na ovo pitanje, nije jednostavno da pričam o tome. S druge strane, ne želim da to zatvaram i da pravim samoj sebi blokadu imajući svest da ono što kažem može imati negativan uticaj na nekoga ko će pročitati ovo o čemu pričamo. Moje pesme polaze od mog proživljavanja, a moj identitet čini važan deo tih pesama. Tako da ne mogu da ga zanemarim i ne želim da ga zanemarim. Nije mi jednostavno da pričam o tome, i dalje, 2019. godine u Beogradu, a sama ta činjenica govori dosta. Mislim da sam sama sa sobom u nekom pokušaju hrabrosti. Odmakli smo donekle, te teme postale su javne, ali i dalje ne postoji svest o tome da treba da se dese važni pomaci u nekom pravnom smislu za pripadnike LGBT zajednice. Na nekim površnim nivoima desili su se pomaci, ali ne oni suštinski.
Sa ljudima sa kojima imaš pravi spoj muzika sama izlazi
Ćurčin je za Danas ispričala kako je sa Unom Gašić, Anom Avramov i Marinom Milošević došla na ideju da obradi pesmu Bekfleša „Ako umrem danas, bebo“: „Una je uplela svoje prste u izbor pesme. Radila sam koncert u KC Rex za 8. mart tada, čini mi se pre dve godine. Ana Avramov je svirala zajedno sa mnom, a meni je bila želja, i ona postoji uvek, da ostvarim saradnju sa različitim autorkama i autorima sa naše scene, pa sam za tu priliku poželela da nam se Una pridruži i da otpevamo pesmu zajedno povodom 8. marta.
Izvlačila sam za mene stereotipna imena poput Lenarda Koena, ili Trejsi Čepmen ili DŽoni Mičel, nešto meni bliže, a Una je rekla „ajmo nešto drugačije, molim te. ‘Ajmo neki hip-hop, rnb…“ Rekla sam „dobro“ i krenula da nabrajam: Salt and pepper… na šta je Una rekla, „ajmo, bre, nešto sasvim drugačije“ i predložila pesmu od Bekfleša.
Zapravo, nisam bila sigurna kako ćemo uopšte tome pristupiti, međutim, pridružila nam se i Marina Milošević na trubi, sedele smo i džemovale u studiju, izvrtele razne verzije. Suštinski je ispalo najprirodnije da tako zazvuči“, kazala je Ana Ćurčin i zaključila: „Mnogo je lepo kada radiš sa ljudima sa kojima imaš pravi spoj. Muzika tada sama izlazi. Bitno je da se poštujete, volite i otvorite jedni prema drugima, onda se stvari same nadovežu. Svako da svoje parče ljubavi i talenta, i to je za sve ispalo vrlo lepo iskustvo.“
Izvor: Danas