Aleksandar Sič je je LGBT aktivista, fizioterapeut, fitnes trener, model i student medicine, a poslodavci često biraju da izignorišu svaki od njegovih kvaliteta na račun toga što je transrodni muškarac. Niti će to uticati na njegov radni učinak, niti će promeniti činjenicu da će da pokaže vrhunske rezultate, koji su i bolji od onih koje ostvaruju njegove kolege, ali svejedno smeta kolektivu.
O svojim mukama jer se u Srbiji još zazire od različitosti je govorio za NOIZZ i nadamo se da ćete posle njegovih reči dobro razmisliti o neopravdanosti predrasuda prema transrodnim osobama.
Da li misliš da je uopšte neophodno da poslodavci znaju da si trans?
U toku procesa je jako bitno, često nam zbog operacija i kontrola treba odsustvo sa radnih mesta, ne može baš baba da ti umre 4 puta godišnje. Sem toga, ukoliko dokumenta nisu promenjena, poslodavci znaju od prvog dana. Meni lično je skoro uvek bitno da sam ja taj koji izađe i kaže, više te ljudi poštuju kao osobu ukoliko vide da stojiš iza toga ko si, nego ako se kriješ, a ovakve stvari se uvek saznaju, u bilo kom kolektivu.
Kako reaguju kada saznaju?
Bilo je situacija kada bi mi stizali zahtevi za praćenje na društvenim mrežama od kolega u novoj firmi recimo i često sam se sa drugarima kladio koliko će im trebati vremena da “provale” nakon što vide slike (bolnica, ožiljci, itd). Šalu na stranu, neka doza straha i neizvesnosti uvek postoji, nikad ne znaš da li će neko biti nasilan, nepristojan, bezobrazan. I bilo je takvih situacija, ali što sam duže svoj, to mi je lakše da izadjem na kraj sa istim i ostanem smiren. Sa druge strane, ima i divnih reakcija na prvu loptu. Moram da pomenem dve situacije: Jedna, kada sam poslao u grupu na Viberu članak o sebi u nekom magazinu, svima je bilo neprijatno da nešto napišu, ali nakon pola sata sam dobio ogromnu poruku podrške od jedne koleginice, na kraju me pitala da odemo na kafu. Long story short, bili smo zajedno skoro godinu dana. I druga situacija u kojoj sam ja ukapirao da u kolektivu znaju i pre nego što sam rekao, nakon čega mi je menadžerka u šali poslala poruku da treba da mi povećaju platu jer vredim za dve osobe.
Jesi li tokom selekcije kandidata za radno mesto doživljavao odbijanja zbog toga što si trans i kako si reagovao na to?
Nažalost, jesam. Teško je kad se na razgovoru za posao pojavim ja sa bradom, a u ličnoj karti piše žensko ime. Nisam dobijao nepritojne odgovore, ali bi me na prvu loptu odbijali istog momenta kada vide dokumenta. Jedan period sam radio u firmi kod (bivše) drugarice, koja je zahtevala da niko nikad ne sazna da sam trans, što prosto nije moguće. Na kraju sam otišao odatle ne želeći da trpim bilo kakve ucene. Ali bilo je teško emotivno, a i finansijski. Nisam imao neke posebne reakcije na to, bilo mi je krivo ali nisam mogao ništa da preduzmem po tom pitanju.
Postoji li uopšte pravi i ispravan način da se odreaguje na tu vrstu diskriminacije?
Postoje zakoni, ali oni su u ovakvim situacijama prilično nepouzdani. Teško je dokazati da te neko nije zaposlio samo zbog toga što si transrodna osoba, a ne zbog toga što ima boljeg kandidata od mene. Moja reč protiv njegove.
Kada te poslodavac zaposli, kakav je odnos tebe i kolega? Da li je bilo nečega što ti je zasmetalo u njihovom ophođenju prema tebi, a da se tiče upravo diskriminacije?
U prvoj firmi u kojoj sam radio tri godine sam imao par kolega od kojih sam doživljavao i ismevanje i psihičku torturu, a i fizičko nasilje. Kasnije se to postepeno smanjivalo jer sam i ja usput učio kako da odreagujem na to. Mnogo toga polazi od nas i od toga kako mi nosimo celu tu priču i koliko prihvatamo sebe.
Strahuješ li od otkaza zbog toga što si drugačiji?
Sada ne, bavim se fitnessom i radim sam za sebe, sam svoj gazda što bi se reklo. Ali i kada bih radio za nekoga, ne bi bilo problema. Imam dokumenta koja se poklapaju sa mojim identitetom i fizičkim izgledom. Sada je to stvar koju poslodavci i kolege prihvataju na nivou informacije.
Kako se različite sfere poslova za koje se opredeljuješ povezuju sa trans identitetom i da li su neke otvorenije, a neke zatvorenije za tebe i ljude slične tebi?
Ovo je super pitanje. Rađena su i istraživanja na ovu temu ali nikad ništa nije dokazano. Pored mene trenutno u Srbiji nema nikog u svetu fitnessa i rehabilitacije. Postoje transrodne osobe u svim poslovnim sferama. Imamo trans muškarca policajca, trans ženu medicinsku sestru, frizere, kozmetičare, kuvare, ekonomiste, programere, konobare i sve između, pa i sa druge strane zakona. Zaista bih rekao da nema nekog određenog pravila.
Postoji li neka potpuno sigurna profesija za trans ljude u kojoj su tretirani bez razlike u odnosu na druge?
Ne bih rekao. Sve ima svoje prednosti i mane, ali opet, sve polazi od načina na koji se predstavljamo i nosimo sebe i svoj “teret”.
Kolika je razlika između većih gradova i manjih sredina kada govorimo o potrazi za poslom trans osoba?
Svugde je teško, ali naravno da je teže u manjim sredinama gde svako svakog poznaje. Tamo je prosto nemoguća misija zaposliti se, nažalost. Ni u većim gradovima nije bajno, ipak gradovi u Srbiji nisu Njujork gde možeš da se preseliš na drugi deo grada i nikad više ne sretneš neke osobe. Ovde uvek postoje osobe koje te poznaju od nekud (škola, posao, komšiluk…) i koje u svakom momentu možeš da sretneš. Postoji i u velikim gradovima određen broj trans ljudi koji imaju problem sa prihvatanjem sebe i nakon tranzicije, dešava se da nose kape, kapuljače, kačkete, kad šetaju po gradu na 35 stepeni, samo da ih niko ne bi prepoznao, preaze na drugu stranu ulice, ne izlaze iz kuće i slično. To je jako tužno, ali prosto te osobe još nisu dovoljno jake da iznesu psihički svoju životnu priču i na tome se treba raditi. Opet, mnogo je teže u seoskim sredinama, trans osobe bukvalno imaju metu nacrtanu na čelu i takvim okolnostima. Na nama aktivistima je da to promenimo.
Izvor: Noizz.rs