Verovatno nema umetnika u istoriji kulture koji je doživio takav pad u tako kratkom vremenu kao Oskar Vajld. Još početkom 1895. Vajld je bio možda najpopularniji umetnik viktorijanskog Londona. Bio je omiljen novinar, utemeljitelj onog što se danas zove “žensko novinarstvo”. Bio je najpopularniji komediograf Vest Enda. Te zime, premijerno mu je izveden “Važno je zvati se Ernest”, komad koji je bio rasprodat mesecima unapred.
Samo petnaest nedelja kasnije Vajld je na dnu: osiromašen, ponižen, izopšten iz društva i strpan iza rešetaka. Razlog za to bila je njegova nikad mnog prikrivana homoseksualnost. Vajld se našao na udaru markiza od Kinsberija, bogatog plemića kojeg je raubesnelo to što je Vajld bio ljubavnik njegoog lepog i razmaženog sina Alfreda “Bosieja” Daglasa. Nakon beskrupulozne sudske kampanje Kinsberiju je uspelo da dokaže Vajldovu homoseksualnost, što je i tada, i još dugo potom, u Britaniji bilo kažnjivo delo. Vajlda su razvlačile novine, izgubio je imetak i porodicu, osuđen je na dve godine zatvora, a na putu za tamnicu u Ridingu narod ga je ispljuvalo na ulici. Tog dana na redinškoj stanici – reći će kasnije Vajld – “izgubio je veru u boga i ljude”, piše Jutarnji.
Priča o tom padu jedna je od najpoznatijih u istoriji kulture te najslavnija epizoda u stoletnoj hronici progona LGBT manjina. Bila je predmet nekoliko filmskih adaptacija, uključujući i dva britanska filma iz 1960., kad je dekriminalizacija homoseksualnosti postala političko pitanje.
Taj je deo Vajldove beogradije dobro je poznat. Ali, što je bilo posle? Šta se s Vajldom te njegovim prevrtljivim ljubavnikom Daglasom događalo od trenutka kad je u maju 1897. Vajld izišao iz zatvora? Te poslednje četiri godine Vajldova života tema su filma “Happy Prince”, koji je prikazan na festivalu u Berlinu, a kao reditelj ga potpisuje istaknuti britanski glumac Rupert Everet. Reč je o projektu koji je Everet pisao godinama s namerom da sam glumi ostarelog Vajlda. Na kraju je uskočio i u rediteljsku ulogu s neočekivanim uspehom: film je u Berlinu primljen s lepim kritikama.
Radnja počinje 1897.: Vajld je nakon zatvora emigrirao u Francusku gde živi u oskudici, isključen je iz književnog života. O njemu vodi računa njegov davni ljubavnik Robert Ros (Edvin Tomas). Relativni mir pomutiće dolazak istog onog čoveka koji je Vajlda već survao u propast: Bosieja Daglasa (Kolin Morgan). Kad je Vajld izišao iz zatvora, jedan od uslova da se sve smiri bio je da se Vajld i njegov ljubavnik više nikad ne sretnu: to je bio slov Vajldove supruge da mu plata rentu, kao i Daglasovog oca da ga uzdržava. Daglas, međutim, 1897. dolazi u Normandiju, a Vajld ne može da mu odoli i opet se pubertetski zaljubi. Iako Vajlda svi odgovaraju od obnove veze, Daglas i Vajld putuju u Napulj gde troše zadnje pare na žurkama sve dok se (ponovo) ne posvađaju. Od tog trenutka postaće ljuti neprijatelji. Daglas će prezrivo Vajldu spočitavati presušenu inspiraciju, tvrdeći da ga ne zanima da bude u vezi s bivšim genijem.
U Everetovom filmu Bosiej Daglas karakteriše se kao toksična osoba, čoveka koji je dvaput Vajlda odveo u propast. Nakon Vajldove smrti Daglas će preći u katolicizam, postati tvrdi konzervativac, pokušaće sudski da zabrani štampanje Vajldove ispovesti “De Profundis” i Vajlda okriviti za sopstveno zastranjivanje.
Nakon novog ljubavnog kraha Vajld se vraća u Pariz. Nakon lakšeg hirurškog zahvata glave dobiće meningitis i umreti u 48. godini.
Everet je deklarirani homoseksualac i aktivan u LGBT zajednici – ali u svom filmu ne libi se pokazati kako je Vajld sam sebi zakomplikovao život. Bio je ljudski nezreo, nije bio kadar da kontroliše rasipnički životni stil niti da odoli alkoholu. Film nosi naslov balade o sretnom princu iz popularne, istoimene zbirke Vajldovih tekstova za decu. Everet baladu koristi i kao provodnu narativnu nit: Vajld tokom filma u više navrata priča deci, a rečenice “Sretnog princa” prate efektno sentimentalnu scenu samrti. Nakon završne špice sledi otrežnjujući i stravični podatak. Oko 75.000 ljudi u Velikoj je Britaniji završilo u tamnici zbog homoseksualnosti. Svi oni, pa i Vajld, amnestirani su tek 2017.
Izvor: Nedeljnik