LaBrusova radikalna lezbejska separatistička fantazija je dar boginja queer filma.
Piše: Džud Draj
Ako je izjava Džil Solovej na dodeli Emija 2016. „oboriti patrijarhat“ predstavljala mejnstrimovanje radikalnog feminizma, evo filma da ga ponovo učini zastrašujućim. „Mizandristkinje“ je najnoviji film kanadskog provokatora Brusa LaBrusa, niskobudžetna saga visoke fantastike o radikalnim separatističkim lezbejkama koje žive u komuni. To je ludačka vožnja sa onim ratobornim cinizmom koji se i očekuje od filma oca kvirkora.
Za neobaveštene, LaBrus je kvir režiser, glumac, kritičar i samoopisani nevoljni pornograf. Pojavio se kada su režiseri poput Grega Arakija, Toda Hejnsa i Šeril Danje uspostavili novi kvir film, ali LaBrus se bavio isključivo anti-društvenom kvir estetikom u sprezi sa andergraund pank scenom. Njegova estetika spaja seksualno eksplicitne slike, nameštenu glumu iz filmova B-produkcije i kultne filmske klišee poput zombija i vampira, sa tradicionalnijim narativnim filmskim tehnikama. Čuven je citat Kurta Kobejna koji kaže da mu je LaBrusov debi film „No Skin Off My Ass“ iz 1991. omiljeni film.
Gej bez izvinjenja, LaBrus čini uslugu svojim kvir sestrama u „Mizandristkinjama“ koristeći svoj prljavi pogled da udahne život fantaziji lezbejske separatističke komune. Činjenica da LaBrus ostavlja prostora za slojevitu kritiku polnog esencijalizma čak i dok slavi ovu utopiju bez muškaraca je ono što uzdiže „Mizandristkinje“ iznad jednostavne (ali veoma) zadovoljavajuće interpretacije požudne premise.
Film, koji se odvija 1999. „negde u (Že)Nemačkoj“, počinje sa dvema učenicama koje se šetaju slikovitom livadom, gde otkrivaju povređenog revolucionara Volkera. Uprkos protivljenju svoje ljubavnice Hilde, Izolda skriva mladog nevernika u podrum, iako muškarcima nije dozvoljen ulaz u kuću (neodređena seoska vila). Kada Volker pita Izoldu zašto mu pomaže, samoproglašena „separatistkinja među separatistkinjama“ odgovara: „Uvek ću podržavati kolege pobunjenike“.
Hilde je u pravu što se plaši Velike Majke koja vodi lezbejsku terorističku ćeliju za koju se nada da će osloboditi žene, zbaciti patrijarhat i uspostaviti novi svetski poredak. Velika Majka ohrabruje svoje mlade štićenice da vode ljubav često i slobodno, verujući da je lezbejski seks ključ ženske dominacije. Da bi preživele moraju da se upuste u makar jedan kapitalistički poduhvat: pornografiju. Ovo LaBrusu daje izgovor da u film uključi jedan od svojih klasičnih kadrova riminga, koje dve naj-kvir devojke gledaju zbog „istraživanja“.
Kada policajac dođe tražeći begunca, Velika Majka se odeva u apsurdno ukrašenu halju monahinje dok ističe „Niko se ne zajebava sa monahinjom.“ Ostale učiteljice biraju da obuku svoje halje sa većim dekolteom. LaBrus koristi metafore poput boja u paleti, i film je prava parada klasičnih erotskih slika: učenice, koveni, manastiri i seks kultovi se svi mešaju u vrtoglavom izboru lezbejskih užitaka.
U LaBrusovim umešnim rukama ono što je moglo da ispadne kao mutna zbrka je prerađeno u uredan mali paket. Glasniji elementi filma su prizemljeni jednostavnom ali moćnom radnjom i LaBrusovom jedinstvenom estetikom. Od kostima do fotografije, LaBrus pokazuje naklonost bojama: prekratke maslinasto zelene suknje su elegantno uparene sa bordo džemperićima, a usne Velike Majke crvene kao višnja se ističu ispod njene barokne ali uštirkano bele halje. Kuća je slika i prilika nemačkog seoskog šika, sa svojim crvenim crepnim krovom i tirkiznim roletnama. Obavezna borba jastucima je snimljena u crvenom usporenom kadru, dok perje lagano pada po grupi queer učenica.
Kasting, takođe, daje primat vizuelnom iznad svega. (Za LaBrusa gluma iz filma B produkcije je neophodna.) Svako lice je izrazito na svoj način, bilo punim usnama, velikim brojem pegica, pirsinga ili kvir frizura. Neka lica imaju dramatičnu šminku; drugima je, poput Izolde, potrebno nekoliko dodataka. Kada je otkriveno da Izolda krije muškarca, otkriva se još jedna tajna koja dovodi u pitanje samu definiciju ženskosti.
LaBrus poseduje osećaj za savremenu polnu politiku, pretvarajući svoju feminističku utopiju u kritiku esencijalističkih pogleda čak i dok slavi te uzvišene feminističke ideale. Bioskopski doajen gej seksa bez izvinjenja umotava ovu fantaziju u tako lep poklon, da neko ko je razmatrao učlanjenje u neki pobunjenički lezbejski kult nema izbora do da prihvati ,,Mizandristkinje” kao lični poklon od LaBrusa.
Ocena: 10
Film „Mizandristkinje“ (The Misandrists) je premijerno prikazan na ovogodišnjem Berlinalu, a na Merlinka festivalu možete ga pogledati u petak, 8. decembra u 21:00. Reditelj Brus LaBrus prisustvovaće projekciji nakon koje će razgovarati sa publikom.