Srpski književnik Janko Veselinović rođen je u selu Crnobarski Salaš, na današnji dan, pre 162 godine. Kritičari, uglavnom, ovog pisca predstavljaju kao tradicionalistu, striktno usmerenog idealizatora sela i patrijarhalnih vrednosti sa optimističkim viđenjem života. Ali jedna njegova pripovetka potvrđuje tezu malobrojnih da je delo Veselinovića u tumačenjima dosta uprošćeno.
Janko Veselinović bio je sin sveštenika Miloša Veselinovića. Očekivalo se da nastavi očevim stopama, ali uprkos roditeljskim željama upisao je učiteljsku školu.
Većina kritičara ga predstavlja kao idiličnog realistu – tradicionalistu, idealizatora sela i patrijarhalnih vrednosti, sa optimističkim viđenjem života u kom dobro pobeđuje zlo, kao pisca čiji su likovi konstruisani izrazito pozitivno sa negativnim antipodom.
Ukoliko se zadre dublje u svet junaka Veselinovićeve proze, doći ćemo do zaključka da patrijarhalna sredina u njegovim delima može biti i represivna. To je svet stroge hijerarhije i autoritarnosti, a junaci žive živote kakvi su im nametnuti običajem i patrijarhalnim ustrojstvom.
U kakvu su zajednicu stupili junaci Veselinovićevog dela?
U naučnom radu “Pobratimstvo kao kriptogramski kod u pripovetki ‘Večnost’ Janka Veselinovića” koji je objavljen u “Godišnjaku Katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim knjiženostima” (2016) daje se tumačenje pomenutog piščevog dela u potpuno opozitnom ključu od onog na koji smo naviknuti u susretu sa opusom ovog pisca.
Pripovetka “Večnost” odstupa od svih proznih dela Janka Veselinovića. U pomenutom naučnom radu izlaže se stav da je pisac hteo reći nešto o svojim junacima što se u srpskoj kulturi onog vremena nije moglo reći.
Polazi se od stava da autor nije mogao biti upoznat sa savremenim koncepcijama identiteta, što ne znači da u svojoj umetničkoj intuiciji nije mogao da pripoveda o takvim konceptima.
Glavni junaci pripovetke “Večnost” su Ilija i Branko koji su prošli koroz čin bratimljenja, a njihovo vezivanje na ovaj način jedina je mogućnost da se spoje u bilo kakvu zajednicu (a i da se pripovedač tog vremena izrazi).
“I do groblja, i u grobu, tvoj sam…”
U naučnom radu koriste se citati pripovetke Janka Veselinovića koji jasno mogu ukazati da je veza između glavnih junaka homosekusalna. Opisane reakcije Ilije i Branka nalikuju na one koje imaju mladenci nakon venčanja – rumenilo, sjaj u očima, prijatan osećaj u grudima, suze radosnice, pružaju ruke jedan drugom, ali i daju zavet jačeg vezivnog efekta od venčanog (“I do groblja, i u grobu, tvoj sam…”)
U Veselinovićevom delu Ilija i Branko žive zajedno, spavaju u istoj postelji, “ruka jednog je uzglavlje drugom”…
U naučnom radu koji se bavi pripovetkom “Večnost” ističe se da je pisac tekst dela koncipirao po principu kriptograma.
Branko će stradati zbog izlaska iz tradicionalnih i patrijarhalnih okvira, ali njegovu ljubav sa Ilijom nije omela ni smrt, te će se mrtvi junak vratiti u život, a živi posetiti mrtvog “na onom svetu”.
Motiv koji vodi oba junaka je ljubav – voleti radi ljubavi, a ne radi običaja, normi i očekivanih ustrojstava, a sadržina dela koje je objavljeno 1894. godine (pre 130 godina) mnoge čitaoce 21. veka će iznenaditi.
Šta je skrivao Janko Veselinović?
Naučni rad autora Vladimira Jankovića sagledava pripovetku “Večnost” Janka Veselinovića iz novog ugla. Interpunkcija i pripovedanje, vremenska i prostorna izmeštenost, mali broj svedenih reakcija glavnih junaka uzeti su kao pokazatelj pokušaja da se nešto prećuti/sakrije ili bolje reći ne da na očigled.
Dakle, pobratimstvo je u pripovetki “Večnost” svojevrsni kriptogram ispod koga se mogu tumačiti skrivena značenja. Pošlo se od pretpostavke da pisac kao pripadnik patrijarhalne sredine i vremena nije mogao biti upoznat sa određenim konceptima identiteta, što ne znači da te koncepte nije mogao umetnički obraditi i izložiti u svom delu u meri koja je bila prikladna/dozvoljena vremenu u kom je pisao.
Napor da ništa iz sveta intimnog/skrivenog ne otkrije, jer nema status prihvaćenog i društvenom normom i očekivanjem propisanog, pisac je na osoben način uobličio u kriptogramsko ruho.
Ljubav čoveka s čovekom
U našem tekstu izdvajamo citat kome je posebno posvećena pažnja u pomenutom naučnom radu:
Samo ljubav je nad svim! Ona je ravna Gospodu i sinu njegovom! Šira je od nebeskog pokrova, dublja od bezdana, jača od najveće sile! To je najveća sila na svetu. Ona vezuje dete i majku, vezuje listak s listom, travku sa travkom, čoveka s čovekom… Njena moć – moć je božja, ona je čedo božje!… Upamti to, pobratime!…
Nekoliko citiranih rečenica postavljaju mnoštvo pitanja. Kako je moguće da se u jednom realističkom tekstu iz 1894. godine izlaže ovakvo viđenje ljubavi? Junak Branko pominje različite varijante vezivanja, ali ono što posebno upada u oči je ljubav “čoveka s čovekom”, a ne čoveka s ženom.
Ukoliko uključimo faktor vremena u kom je delo nastalo, izraz čovek odnosi se samo na osobu muškog pola. Jer, nekada u patrijarhalnom svetu reč – čovek (ili množina – ljudi) bila je rezervisana samo za muškarce.
Naš jezik (i oni koji se njime služe) kada je u pitanju ova imenica i dalje čuva patrijarhat. Muškarac i žena su hiponimi u odnosu na pojam „čovek/ljudi” – nikada se ne kaže da su svi ljudi „sestre”, već uvek „braća”. Kada se koristimo neodređenom zamenicom za ljudsko biće, opet ćemo kazati on (čovek) – a „čovek” je reč koja se u našem jeziku odveć često koristi za muškarca (i danas se može čuti „čovek i žena” u značenju „muškarac i žena”), navodi se u pomenutom radu koji možete pročitati klikom OVDE.
Janko Veselinović napisao je preko 30 knjiga, među kojima su najpoznatije “Slike iz seoskog života”, “Poljsko cveće” i “Hajduk Stanko”.
Na današnji dan, 13. maja, 1862. godine, rođen je u selu Crnobarski Salaš.
Izvor: Srbija danas
Janko Veselinović je javno optužio novinara iz Vodica između Smederevske Palanke i Velike Plane, Peru Todorovića, suosnivača Udruženja novinara Srbije, za homoseksualnost, pa ga je ovaj tužio (nešto kao Oscar Wilde, i u slično vreme), a na Veselinovićevoj strani je svedočila i bivša žena Todorovića.
Tako da nije baš neki uzor.