Anja i Nađa su jedne zore u martu mesecu prešle ukrajinsko-poljsku granicu, nervozno stiskajući svoje mačke, hrabro koračajući u neizvesnost. Nestrpljivo su pozivale mobilnim telefonom broj koji im je prosleđen.
Njihov poziv je željno iščekivala Helena Vuković, poznatija u Srbiji kao Major Helena, jedna od prvih trans osoba koja je javno istupila u Srbiji.
Ova Novosađanka trenutno boravi u Poljskoj, gde kao aktivistkinja volontira sa Evrocentralnoazijskom lezbijskom zajednicom (EuroCentralAsian Lesbian* Community – EL*C).
Na poziv je Helena odgovorila promuklim glasom i obećala devojkama da će ih uskoro pokupiti i odvesti do sigurne kuće.
Devojke su bile uplašene, ali su imale sreće da ih dočeka upravo Helena
Iako su se devojke plašile da se radi možda o seks-trafikingu, ubrzo su se sve tri našle u kolima na putu ka sigurnosti. Dve mlade Ukrajinke su za svaki slučaj poslale geolokaciju svojim najbližima, kako bi mogli da prate njihovo kretanje.
Dok su boravile u svojoj domovini, Nađa je radila kao glumica, a Anja kao administrator u školi jezika. Iako su živele u različitim gradovima, provodile su vreme zajedno kad god im obaveze dozvole. Međutim, kada je je započelo bombardovanje njihovih gradova, Nađa je brže-bolje pojurila kod Anje.
– Proveli smo nedelju dana na potezu između stana i skloništa. Išle bismo u krevet u hodniku zagrljene i barem smo znale da smo zajedno ako se nešto ružno desi – kaže Nađa.
Anja je u to vreme počela da pati od paničnih napada. Kada su konačno prelomile da napuste Ukrajinu, provele su sedam sati čekajući na peronu železničke stanice.
Imale su sreće da ih na poljskoj strani dočeka upravo Helena, koja ih je toplo dočekala i na taj način razvejala njihove strahove.
Devojke su znale da cene tišinu sigurne kuće koja im je pružila utočište u Poljskoj. Dan po dolasku odvele su njihove mezimice, koje su danima odbijale hranu kod veterinara.
Uživaju u svakodnevnim šetnjama lepim krajolikom do obližnjeg jezera.
– Čim smo stigle ovde i kad nismo morali da slušamo zastrašujuće zavijanje sirena, odmah smo pronašle mir. Nekoliko dana nismo mogle da dođemo sebi. Nismo navikle da verujemo ljudima – objasnila je Nađa.
Organizacija radi u tajnosti, iz straha od poljskih homofoba
Čim se ukazala potreba za akcijom, u februaru je EL*C održao hitan sastanak, kako bi se opredelili za najbolji način pomoći ukrajinskim izbeglicama, posebno onima iz ranjivih kategorija. Kako bi obezbedili privremeni smeštaj ovim ljudima, organizacija se odlučila da iznajmi nekoliko kuća u blizini ukrajinsko-poljske granice.
Najveći broj od skoro 4 miliona ljudi koji su napustili Ukrajinu prebeglo je u Poljsku, međutim ova država se smatra nepoželjnom destinacijom za LGBTQ osobe.
– Da li ćete spasavati lezbejke dovodeći ih u Poljsku? – seća se pitanja francuska aktivistkinja Alis Kofin, koja je pomagala u organizaciji EL*C-a.
Helena je istakla da se trude da organizacija radi u tajnosti, kao i da nije podelila lokacije sigurnih kuća.
– Izabrali smo ruralna područja umesto gradova, gde nema mnogo ljudi okolo. Nikada se nisam krila u životu, ali ovo radimo za viši cilj – istakla je Vuković.
Poljska ne priznaje istopolne brakove, a istopolnim parovima zabranjeno je usvajanje dece. Neprijateljstvo stanovništva prema ovoj populaciji ide toliko daleko da su se desetine gradova poslednjih godina proglasile LGBT „slobodnim zonama“.
Neke od ovih odluka su ipak povučene, nakon što je Evropska Komisija zapretila ukidanjem daljeg finansiranja.
Od početka ruske invazije na Ukrajinu, EL*C je učestvovao u zbrinjavanju oko 80 ljudi, dok su 44 osobe smeštene u sigurnim kućama. Većinu izbeglica im upućuje Insajt, ukrajinska organizacija za prava LGBT osoba.
– Ako ste u mirnodopskim uslovima stigmatizovani, u ratu možete očekivati samo pojačanu diskriminaciju – poručila je Helena.
Ukrajinski lezbijski parovi našli sigurno utočište kod Helene
Nađa i Anja dele kuću sa još šest izbeglica, ukrajinsko-ruskim parom, kao i sa Helenom i njenom partnerkom Tijanom.
Majka dvoje male dece od 9 i 12 godina, koja nosi nadimak Miš, takođe boravi u sigurnoj kući. Oni su iz Kramatorska, blizu linije fronta u istočnoj Ukrajini, a ovo je drugi put da su primorani na izbeglištvo u poslednjih osam godina.
“Miš” je opisala svoj nedavni prelazak ukrajinske granice, gde se vratila da pokupi svoja kola. Ova kratko ošišana žena, ispričala je da su je više puta zaustavljale jedinice Teritorijalne odbrane koje su je pogrešno smatrale muškarcem. Ukrajincima između 18 i 60 godina zabranjeno je da napuste zemlju.
– Umalo da postanem Dži Aj Džejn! Verovatno ne bih trebalo da se šišam dok se rat ne završi – nasmejala se ona. Na kraju su je ipak pustili da napusti Ukrajinu i poželeli joj srećan put.
Sledećeg jutra Helena je pozvala ukrajinsko-ruski par.
– Mislim da je sledeća tura pića na vas – poručila im je, saopštavajući im da se žena u Nemačkoj ponudila da ih ugosti na šest meseci.
Nakon što su čuli sjajne vesti, par je skočio od radosti i zagrlio Helenu. Kako Poljska ne priznaje istopolne zajednice, Ukrajinka može legalno da ostane u Poljskoj, ali njena ruska partnerka ne.
Iako su prošle godine kupile zajednički stan u Černjigovu, nakon što je grad potpuno uništen u ruskom bombardovanju, ne znaju kada će moći da se vrate.
– Ne živite u prošlosti, samo gledajte u budućnost. Mladi ste i možete ponovo da gradite svoj život u novoj zemlji, gde će vam ljudska prava biti zaštićena – poručila im je Helena.
U međuvremenu, Nađi i Anji je takođe ponuđeno preseljenje, ovoga puta u Barselonu. Iako su posetile grad ranije turistički i imaju tamo prijatelje, nijedna ne govori španski. Nervozne su zbog novog početka, ali su istovremeno zahvalne na ukazanoj prilici.
– Najvažnije je da smo zajedno. Idemo u krevet zagrljene, bez obzira šta nas čeka – završila je svoju ispovest Nađa.
Izvor: Luftika