Bojkot je legitiman politički metod, ali kao i za svaki drugi, za njegovu uspešnu primenu potrebno je da imate opciju koja ima šta da ponudi, od ideologije, politike i programa, do kadrova i aktivnosti. Zagovornici bojkota su politički impotentni, bezidejni, potrošeni kadrovi kojima je ovo što rade bukvalno krik besnog pileta, kaže za Blic Boris Milićević, član Predsedništva SPS i borac za LGBT prava.
Prvi put ste na listi SPS za poslanike. Šta ćete sebi zadati kao prvi zadatak da promenite nešto nabolje u Skupštini?
– U mojoj političkoj agendi glavna pitanja su ljudska i prava žena, socijalna i pitanja zaštite životne sredine, ali ću se pozabaviti jednom vrlo konkretnom stvari. Volim da pojedem, što se vidi iz priloženog, ali moj prvi zadatak će da bude da se u skupštinski restoran uvedu tržišne cene. Skupštinski restoran je čuven po svom kvalitetu, ali više stvarno nije normalno da poslanici budzašto jedu i piju, dok bukvalno u Srbiji ima ljudi koji gladuju. Ta praksa pokazuje sav cinizam surovog kapitalizma u kome živimo. U njemu pojedini naši sugrađani i sugrađanke gladuju, dok se mi hvalimo ogromnim izvozom u poljoprivredi i da Srbija može da hrani pola Evrope.
Skupštinu u koju ćete ući bojkotuje deo opozicije. Šta mislite o tom bojkotu, da li su opravdane kritike opozicije?
– Bojkot je legitiman politički metod, ali kao i za svaki drugi, za njegovu uspešnu primenu, potrebno je da imate opciju koja ima šta da ponudi, od ideologije, politike i programa, do kadrova i aktivnosti. Zagovornici bojkota su politički impotentni, bezidejni potrošeni kadrovi kojima je ovo što rade bukvalno krik besnog pileta. Bojkot izbora je posebno opasan za LGBT populaciju. Ona rešenje za svoje probleme može da nađe samo kroz političku inkluziju, a ova skupina homofobičnih konzervativnih političara, pa čak i nekih ekstremista, insistira na isključivanju iz političkih procesa. Zato oni ne bi trebalo da dobiju našu podršku.
Dvojica opozicionih poslanika Dveri juče su prekinuli štrajk glađu. Kako gledate na taj njihov potez?
– Ne pratim taj cirkus, znam da kao gladuje Boško Obradović, a nisam znao da je tu sa još nekim. Nadam se da će jedina reakcija države da bude pružanje zdravstvenih usluga ukoliko tom farsom oni ugroze svoje zdravlje.
Kad smo kod ugroženih, prvi ste autovani gej političar u Srbiji a koji je izabran na visoku u nekoj parlamentarnoj stranci. Koliko se od tada za populaciju LGBT, njihov položaj u Srbiji, promenilo nabolje?
– Mnogo, ali nedovoljno. Realno, Srbija se mnogo promenila za ovih 18 godina koliko se bavim LGBT pitanjem, pogotovu u poslednjih deset godina od kada sam angažovan u rukovodstvu socijalista. To je zasluga čitavog pokreta, ali i države. Međutim, neophodno je donošenje nekih zakonskih rešenja koja bi se ticala isključivo života LGBT osoba. Tu pre svega mislim na rešenje pitanja istopolnih partnerstava. Očekujem da će to biti rešeno u narednom periodu.
S vremena na vreme čuju se kritike da premijerka Ana Brnabić nije učinila dovoljno za prava LGBT populacije. Šta vi kažete, da li je opravdala vaše poverenje u tom domenu?
– Samo njeno imenovanje i sada višegodišnji premijerski staž kao lezbijke sigurno je smanjio homofobiju u srpskom društvu i promenio mišljenja mnogih ljudi. Dovoljno je za početak to što milioni ljudi evo već treću godinu preživljavaju, da tako kažem, lezbijku premijerku. Nikakva kataklizma im se nije desila, nismo pomrli, nije izbio rat, deca se i dalje rađaju. Bilo je i nekih zakonskih izmena, recimo Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je obezbedilo lakše procedure za izdavanje dokumenata trans osobama. Država daje i više sredstava za LGBT projekte i organizacije.
Čini se da imate zamerke na račun LGBT pokreta?
– Veliki deo LGBT pokreta nije pokušao da ostvari bilo kakvu saradnju sa državom, da iskoristi pruženu šansu. Oni bez prestanka, i često bez ikakvih argumenata, napadaju i premijerku i vlast i državu. To je čist politički diletantizam. Probleme LGBT osoba može da reši, ali i da uveća, samo država, i od nje nikad ne pravite neprijatelja. Posebno je takav stav dvoličan kada znamo da većina tih aktivista živi nekim životom iznad prosečnog srpskog standarda. Njima je lako da glume revolucionare, dok posledice trpe stotine hiljada siromašnih LGBT osoba.
Izvor: Blic