Priča o venčanju iz 1901. koje je i dalje jedini istopolni brak zabeležen u istoriji španske katoličke crkve.
Bilo je nečeg neobičnog u nevinom licu mladoženje toga dana.
Sveštenik u crkvi Svetog Horhea u La Korunji, u severozapadnoj Španiji, nije video ništa posebno, a šačica prisutne rodbine ništa nije govorila.
Ali i “Mario” i njegova nevesta Marsela bili su žene.
Bilo je to 1901. godine, a brak između Elise i Marsele i dan-danas je jedini poznati istopolni brak u istoriji španske katoličke crkve.
Ali slatka pobeda ovog para nad konzervativnom kulturom Španije početkom dvadesetog veka nije dugo potrajala.
One će ostatak života provesti u bekstvu od zakona na dva kontinenta.
Sada će Elisinu i Marselinu priču u film pretočiti Izabel Koišet, čiji poslednji film Knjižara, sa Emili Mortimer i Bilom Najom, očekuje premijeru u Velikoj Britaniji.
“Kad pomislim na te dve žene i kolika im je hrabrost bila potrebna da se jedna od njih pretvara da je muško, shvatam da je to bilo neverovatno odvažno od njih”, rekla je za BBC Koišet, koja je i napisala scenario.
“Bila sam fascinirana kad sam prvi put čula ovu priču, koja gotovo da je postavljala više pitanja nego što je pružala odgovora.”
“Ne znamo šta se desilo s njima na kraju i kako su mislile da će im to proći?”
Složeni plan
Elisa Sančez Loriga i Marsela Garsija Ibeas prvi put se upoznale dok su se školovale da postanu školske učiteljice u La Korunji i zaljubile su se jedna u drugu.
Zbog zabrinutosti porodice oko njihove veze, Marselu je majka na neko vreme poslala u Madrid.
Ali, prema istoričaru Narcisu de Gabrijelu, koji je napisao knjigu o ovom paru, one su na kraju poslate u seoske škole udaljene svega nekoliko kilometara jedna od druge u ruralnoj Galiciji – dovoljno blizu da Elisa peške odlazi do Marseline kuće svake večeri posle časova.
U jednom trenutku tokom ovog perioda, par je osmislio složeni plan za njihovo venčanje.
Prvo, razglasile su se da su se posvađale. I Marsela, koja je prema De Gabrijelu bila trudna sa detetom nepoznatog muškarca, objavila je da će se udati za Elisinog rođaka.
Na scenu stupa “Mario”, koji se predstavljao kao mladić sa porodičnim vezama u Korunji, ali koji je odgojen u Londonu u porodici ateista.
Pretvarajući se da je kratko ošišani Mario u svečanom odelu, Elisa je u skladu sa propisima krštena i istog dana se oženila Marselom.
De Gabrijel je rekao španskom listu El Mundu 2011. godine da se “venčanje i dalje smatra zakonitim” u građanskoj evidenciji Korunje.
Izgnanstvo
Nažalost po srećni par, međutim, njihov svadbeni portret završio je na naslovnoj strani lokalnog lista La Voz de Galisija.
On je razotkrio njihovu prevaru pod naslovom “Venčanje bez mladoženje”.
Njihova neželjena slava u javnosti onemogućila je Elisi i Marseli da zarađuju za život u Galiciji, tako da su one pobegle u Porto u Portugalu, gde je Marsela rodila ćerku.
Pod pretnjom naloga za ekstradiciju kako bi im se sudilo u Španiji i posle kratkog boravka u zatvoru, par je uspeo da se ukrca na prekookeanski brod i da se skrasi u Buenos Airesu 1902. godine.
Izgleda da se Elisa udala za bogatog starijeg Danca, ali je on na kraju odbacio njene namere kao neiskrene.
Nakon toga, za De Gabrijela se paru gubi svaki trag, sem meksičkih novinskih napisa iz 1909. godine u kojima se kaže da je Elisa počinila samoubistvo u Vera Kruzu.
“Nevidljive”
Iako su građanski brakovi između gej i lezbejskih parova legalni u Španiji duže od decenije, LGBT aktivisti iz ove zemlje i dalje tvrde da danas mogu da se nađu neki odjeci borbe koju su vodile Elisa i Marsela.
Inmakulada Muhika Flores, sociološkinja, psihološkinja i direktorka LGBT udruženja Aldarte iz Bilbaa, pozdravlja filmski projekat kao retku priliku da se lezbejska veza učini vidljivijom.
“Da je ova priča o dvojici gej muškaraca, prilično sam sigurna da bi bila poznatija”, kaže ona.
“Mi lezbejke bukvalno nemamo nikakve uzore u Španiji među političarkama, glumicama ili umetnicama.”
“Čak i dok je vladala represije pod Frankom, patili su samo gejevi, dok smo mi uvek bile nevidljive. Tek kad smo počele da protestujemo osamdesetih, lezbejke su počele da postoje u Španiji.”
Muhika Flores kaže da je pravna ravnopravnost koju gej zajednica uživa u Španiji ekstremno važna za sprečavanje “bola koji osećate kad ste neosoba” – što su sigurno doživele i Elisa i Marsela.
“Ali zakon ne pritiska automatski prekidač društva.”
“I dalje ima ljudi koji drže vlastitu seksualnost u tajnosti, i drugih koji se venčavaju, na primer, ali osećaju da od sramote ne mogu da uzmu odsustvo sa posla na koje imaju pravo ili iz straha da će dobiti otkaz.”
Koišet se slaže da je tema neobična, ali kaže da njene namere nisu političke prirode.
“Istina je da ima veoma malo priča o ženama koje su bile zaljubljene jedna u drugu. Ali ovo nije manifest.”
“Za mene je prirodno da pišem priče o ženama; a onda me producenti uporno ispituju zašto.”
“Nikad ne pitaju muškog režisera zašto želi da snimi film o Dankerku. Ali mene su pitali: ‘Zašto želite da snimite film o dve žene koje su se venčale u Galiciji 1901. godine?'”
“Daj, čoveče, pa to je bilo herojski!”
Izvor: BBC News na srpskom