Osmi avgust možda je bio slučajno važan datum ovog leta 2016 – srpski premijer, osim što je saopštio imena novih članova Vlade, imenovao je prvog zvaničnog gej ministra. Svetski standardi ostavljaju prostor osobi da se sama autuje (saopšti da je gej), i civilizovan svet uglavnom to poštuje. Ko se u Srbiji od javnih ličnosti autovao sam? Da li je trebalo da to saopšti premijer, ili je to trebalo da kaže Ana Brnabić? Da li je to bio dobar marketinški trik, performans, ili već kako to zovete? 
Taj 8. avgust u istoriji je doneo mnogo toga — od Trajanove smrti, podele franačke države iz koje je kasnije nastala Nemačka, preko Napoleonovog izgnanstva, pa Velike pljačke voza, do Niksonove ostavke i “Pustinjske oluje” zbog aneksije Kuvajta, i najvažnije – krunisanja prvog srpskog kralja, Stefana Prvovenčanog. Osmi avgust možda je bio slučajno važan datum ovog leta 2016 – srpski premijer, osim što je saopštio imena novih članova Vlade, imenovao je prvog zvaničnog gej ministara. Više pažnje od toga što je Tasovcu pokazao vrata, ili Selakovića “sklonio” na neko vreme, ili još nije vratio Gašića, ili što je zadržao do juče toliko sporni SPS kadar, dobila je Ana Brnabić – za one kojima je zbog njene seksualne orijentacije ostalo nepoznato njeno novo radno mesto – ministarka uprave i lokalne samouprave.
Ana Brnabić je posle 8. avgusta morala više da štiti Vučića od javnosti nego sebe od reakcije Srbije i objašnjava da “na konferenciji to nije rekao samoinicijativno, to je bilo pitanje; jako je važno napomenuti da me nije predstavio kao gej ministra, bio je korektan, hvala mu na podršci”, kako je to poverila kolegama sa N1.
Ta kul situacija, u kojoj je premijer priznao da i njega zovu “p…r”, iako tu reč nije direktno izgovorio, bila je trenutak kada je Srbija, pa i ona Palmina, autovala svoju ministarku državne uprave i lokalne samouprave. Verovatno je bilo lakše za sve da to “neko” pita pod izgovorom društvenih mreža, i premijer stavi tačku na sve. Svetski standardi ostavljaju prostor osobi da se sama autuje (saopšti da je gej), i civilizovan svet uglavnom to poštuje. Ko se u Srbiji od javnih ličnosti autovao sam? Da li je trebalo da to saopšti premijer, ili je to trebalo da kaže ona? Da li je to bio dobar marketinški trik, performans, ili već kako to zovete? Da li kod nas ne može drugačije i da li bi premijer kasnije morao da objašnjava mnogo više nego na samom početku? A možda i jeste dobro da to uradi premijer – najmoćnija osoba zemlje, i stane iza nje?
Za početak, Boris Milićević, član Glavnog odbora Socijalističke partije Srbije, kaže da je uobičajeno da svetski mediji pišu o seksualnosti javnih ličnosti, ili o američkim senatorima ili sveštenicima koje autuju njihovi bivši ljubavnici ili eskorti, uglavnom jer se iznerviraju što su ta javna lica iznosila homofobične stavove.
“Fama o tome kako niko ne sme da govori o tuđoj seksualnosti stvorena je u Srbiji zbog Zakona o zabrani diskriminacije, a takvo rešenje je doneto jer pojedini autori tog Zakona u to vreme nisu bili autovani gejevi i lezbejke, pa su verovatno mislili na sebe kada su ga predlagali”, ističe Milićević. “Aleksandar Vučić i Ana Brnabić su se sigurno dogovorili da on saopšti tu informaciju o njoj, i mislim da je to dobro, jer je on ovime uložio svoj politički legitimet stavši iza nje, šaljući poruku da nije bitna ničija seksualnost, već profesionalni integritet. Sviđalo se to nekome ili ne, premijer Srbije je jedna od najpopularnijih ličnosti u poslednjih 25 godina i on je ovim poslao poruku svim homofobičnim glasačima u Srbiji, kojih ima među simpatizerima svih stranaka.”
S druge strane, Boban Stojanović iz Organizacionog odbora Parade ponosa Beograd objašnjava da smo prisustvovali javnoj objavi ministarkine seksualne orijentacije, a ne autovanju.
“Za svaku LGBT osobu autovanje predstavlja ne samo najvažniji momenat u životu, već podrazumeva beskrajni niz ponavljanja. Nebrojeno puta svi mi koji pripadamo LGBT zajednici moramo da se iznova definišemo; mene će, na primer, kao muškarca, uvek pitati o nekoj ženi, jer se to podrazumeva. Dakle, nebrojeno puta sam morao da ponovim: Ja sam gej. Morao sam da objašnjavam kada sam otkrio da sam gej, kako mi je bilo, kako su to prihvatili moji roditelji i okolina, da li sam imao neprijatnosti. Dakle, autovanje je neprestani proces u životu svake LGBT osobe. Zato je neizmerno važno da iza ovakvog čina stane upravo osoba koja pripada LGBT zajednici i da to sama kaže. No, kako se iznošenjem seksualne orijentacije ministarke Brnabić od Aleksandra Vučića desio društveni performans koji je imao dobar tekst ali nedovoljno dobro izvođenje, sada ostaje da se vidi kako će se u repriznim terminima taj performans igrati”, navodi Stojanović.
Ako ministarka Brnabić kao lezbejka ne iskoristi javni prostor da bi govorila o svojim iskustvima nje kao lezbejke, o tome kako je ona doživljavala svet i kako je svet doživljavao nju, navodi Stojanović, ako se ne pojavi na Prajdu i ne podržava akcije na koje je budu zvale LGBT organizacije, ako ne stane u javnu odbranu svake žrtve homofobičnog nasilja, onda njeno autovanje nema smisla…
“… Onda je to sve bila jedna velika farsa, koja je imala neku drugu funkciju. Kao što očekujem i verujem da će svojim kvalifikacijama opravdati poziciju liderke jednog ministarstva, tako želim da verujem da će prva autovana ministarka jasnim stavovima i akcijama iza kojih može stati kao istaknuta građanka, a ne samo kao ministarka, braniti prava zajednice kojoj pripada.”
Ali nije Brnabićeva najmoćnija gej osoba koju smo imali na vrhu političke piramide. Istorijski podaci kažu da su prvenac kralja Petra, Đorđe Karađorđević, i predsednik vlade u vreme šestojanuarske diktature, vođa “Bele ruke” i najpoverljiviji čovek kralja Aleksandra, Petar Živković, bili gej. Petar Živković je bio najmoćniji čovek svoga vremena. Svojevremeno, u autorskom tekstu za Plejboj, istoričar Predrag Marković otkrio je da se tokom demonstracija protiv šestojanuarske diktature uzvikivalo: “Dole Pera peder”, kao i da se znalo da su postojale pritužbe da je general Živković “zloupotrebljavao” svoje gardiste.
“Homoseksualizam je bio najstrože kažnjavan u Kraljevskoj vojsci. Kao što to biva, taj zakon nije važio za ovog generala, desnu ruku kralja Aleksandra. Živković je bio veliki intrigant i veoma opasan čovek… Stasiti gardista morao je da odsluži svoj rok kod generala, čije su ime zajedno s ružnom reči za muške homoseksualce rado izvikivali studenti na demonstracijama”, pisao je Marković.
Arhivi kažu i da se kralj Petar žalio na Miku Petrovića Alasa, da mu “pečati sina odostrag”. “Možda je ova romansa uticala na to što je Đorde Karađorđević morao da se odrekne prestola”, pisao je Marković, i uneo još jedan intrigantan podatak: “Na našoj najvećoj novčanici nalazi se lik dobrog prijatelja Mike Alasa, Slobodana Jovanovića, za koga se nikada nije čulo da je imao neku vezu sa ženama.” Ali teško je sada utvrditi da li je on ili bilo ko od njih bio gej. Kralj Aleksandar Karađorđević to nije bio, mada su strogo kažnjavani ljudi koji su širili takve glasine, objašnjava istoričar Marković, dodajući da su četnici streljali nekoliko homoseksualaca u skladu s pravilima Kraljevske vojske i s patrijarhalnom tradicijom.
“U međunarodnom komunističkom pokretu situacija je bila drugačija. Grupa studenata s Kembridža (Filbi, Blant, Maklin, Bardžes) bila je povezana komunističkim idealima i homoseksualnom ljubavi. U jugoslovenskom komunizmu su se homoseksualci povukli u još dublju ilegalu. Osamdesetih godina je jedan istaknuti beogradski intelektualac pomenuo prava homoseksualaca na jednom partijskom skupu, ali se kasnije povukao.”
Prema nekim tvrdnjama, i Despot Stefan, kome možemo da zahvalimo na Beogradu kao prestonici, ali i na književnim delima među kojima je najpoznatije “Slovo ljubve”, voleo je svoj pol. Uz njegov romantični duh i to što nije imao decu, pojavila se misao da je upravo “Slovo ljubve” posvećeno muškarcu.
Za one koji malo veruju u srpsku gej istoriju, srpska literatura mogla bi da bude tihi svedok u otkrivanju seksualnosti srpskih junaka. Kako je istoričar Predrag Marković pisao u Plejboju, “podsetimo se dirljive muško-muške nežnosti koju ispoljavaju junaci naših narodnih pesama, u kojima junaci povazdan ruke šire i u bijelo se lice ljube”.
“Naši preci su vekovima živeli u Osmanskom carstvu, u kome je homoseksualizam bio u najmanju ruku tolerisan, pogotovo u vojničkoj sredini (setimo se groznog opisa silovanja dečaka u Andrićevoj pripoveci ‘Mustafa Madžar’). Moguće je da su Srbi u to vreme povezali homoseksualizam s tuđinskom kulturom. Slično kao u engleskom, u kome reč ‘gej’ potiče od reči koja znači veseljak i razuzdan i raskalašan; u srpskom je turcizam ‘bećar’ danas oznaka za veseljaka i ženskaroša, a izgleda da je imala i ono drugo značenje.”
U patrijarhalnoj kulturi je homoseksualizam duboko potiskivan, ali nije uvek bio tako prikriven i prerušen.
“U 19. veku su u Beogradu postojale javne kuće s ‘orijentalnim merakom’, pod čime su se verovatno podrazumevali dečaci. Moderna vremena su donela i moderne homoseksualce. Prvi srpski reporter-istraživač Pera Todorović bio je po svoj prilici ujedno i prvi srpski narkoman, a optuživan je da je bio i homoseksualac”, navodi Marković. Ako pitate gejeve, Boro i Ramiz, streljani zagrljeni, bili su više od prijatelja.
Kultura je uvek bila ta koja je pomerala granice društva i probijala barijeru svega što se ne sme. Nekad je to bilo tiho, kao u slučaju sa, kako danas znamo, prikrivenim gej klasikom “Ben Hurom”, koji će imati svoj rimejk vrlo brzo u bioskopima. Srpski film se, ipak, slabo pokazao u posleratnom periodu, što zbog komunističke ideje o junacima, što zbog toga što Srbi još nisu bili spremni za autovanje.
“Postoji legenda da je prvog eksplicitnog gej lika u YU filmu igrao Dušan Kojić Koja u filmu Miše Radivojevića ‘Dečko koji obećava’. A to je sam početak osamdesetih”, kaže za Nedeljnik profesor dr Aleksandar S. Janković sa FDU. “Kasnije u žovijalnim komedijama koje su više treš nego kemp poput serijala ‘Ćao inspektore’ pa unedogled, profilisan je Nikola Simić, ali tu se uvek našao i Ljuba Moljac, koji su igrali na kartu ‘kako mali Đokica zamišlja gej lika osamdesetih’, i uvek je igrano na kartu urnebesne komedije. Treba dodati i film ‘Nije lako s muškarcima’, u kojem je Feđa Stojanović, marksista i levičar, u seksualnoj vezi sa bilderom Radošem, koji je ‘kao’ dečko Branke Katić. Tek poslednjih godina, gej tematika polako dobija zrelost filmovima ‘Diši duboko’ ili ‘Pored mene’ ili ‘Vlažnost’. Što se tiče osamdesetih i unazad ova tema je bila tabu u svakom smislu, jer imate šezdesete u kojima je tek počelo sa velikim socijalnim, rasnim i polnim slobodama u tzv. slobodnom svetu. Mislim da je ova ‘naša’ tema morala da sačeka neko vreme, a na kraju i da se stidljivo pojavi i kod nas, ali u vremenu kada potkultura mladih ima mnogo više problema od seksualnog identiteta, što vidimo u filmovima ‘Klip’ ili ‘Varvari’.”
Profesor Janković, međutim, govoreći o svetskim klasicima, kaže da kroz prizmu današnjice, koja je podgrejana i filmom “Parada”, svaki epik u sandalama može da ponese šarenu gej zastavicu. “Filmovi pedesetih su imali jaku homoerotičnost i nešto što se verovatno izgubilo tokom poslednjih godina, a to je ‘nežno muško prijateljstvo’, što je bio i postulat klasičnog vesterna”, kaže dr Janković. “Sa druge strane, svako ko želi da vidi skrivenu gej poruku on može da je učita, ali Vilijam Vajler nije snimio film o Isusu Hristu sa Čarltonom Hestonom u gej konotaciji. Ipak, što se tiče ‘Aleksandra’, ‘nežno muško prijateljstvo’ je kod Grka imalo i bukvalno značenje jer je to društvo u odnosu na potonjih nekoliko desetina vekova bilo poprilično dekadentno. Hefest je i te kako poznat kao ljubavnik moćnog vojskovođe, pa su stvari ovde nedvosmisleno jasne. U zlatno doba Holivuda, mjuzikli su bili na glasu da su ‘gej’ žanr iako je u centru uvek bila jasna heteroseksualna priča.”
Kontekst vremena se menjao i menja se tako da, kako ističe profesor Janković, nešto što je bilo uobičajeno danas ima drugačije značenje. “Na primer, na početku klasika Vinsenta Minelija ‘Žiži’ imamo ostarelog pripovedača Morisa Ševalijea koji gleda devojčice štićenice liceja i koji peva o tome kako će jednog dana one biti prave žene. Ne mora da se objašnjava kako ova scena izgleda danas.”
Današnja scena vodi borbu da li nova ministarka treba da dobije bezrezervnu podršku samo zbog toga što je – gej? Boris Milićević ne smatra da novoj ministarki državne uprave i lokalne samouprave treba pružiti podršku bez zadrške samo zbog seksualne orijentacije.
“Neophodno je pružiti podršku samom činu njenog ili izbora bilo koje druge LGBT osobe, žene, pripadnika manjina u Vladu Srbije, jer i Vlada treba da oslikava čitavo srpsko društvo.”
Sličnog mišljenja je i Stojanović.
“Mora da postoji bazična solidarnost: Ana Brnabić i ja smo potpuno isti u jednoj stvari – niko ne sme da nas diskriminiše zbog toga što jesmo. Verujem da će se Ana susretati sa homofobičnim komentarima i da će neki njeni potezi biti komentarisani sa: ‘Pa kad je lezbejka.’ Pretpostavljam da će i sama osetiti koliko je teško biti javno autovan i ja joj želim da u svemu tome istraje. Ako se tako nešto desi, uvek ću stati uz nju, jer seksualna orijentacija ne sme biti povod za ocenjivanje kvaliteta nečijeg rada. U pogledu vođenja ministarstva, Ana Brnabić treba da bude hvaljena i kuđena onoliko koliko to bude zaslužila, ali ne sme biti potcenjena zbog njene seksualne orijentacije.”
Istraživala Zorica Marković
Izvor: Nedeljnik