Da li je Ana Brnabić Rubi Bridžis srpske LGBT zajednice, iako su najjači napadi na nju stigli upravo od strane aktivista iz ove zajednice?
Ana je u ponedeljak zakoračila u Nemanjinu 11 i tim korakom učinila više za LGBT populaciju nego svi aktivisti zajedno. Ana među strejterima u 2016. godini, Rubi među belcima 1960.
Autovanje Ane vrlo verovatno je bio Vučićev populistički potez. Verovatno je njena seksualna orijentacija iskorišćena kako bi mediji više pisali o tome, a manje o činjenici da nam izbori nisu bili potrebni, imajući u vidu da se nova vlada baš i ne razlikuje od stare. Bar kada je reč o ključnim ljudima.
No, to je tema za neki drugi tekst.
Mediji treba da pišu o Brnabićevoj. O tome da je Srbija, koja se kune da je na evropskom putu već deceniju i po, po prvi put dobila javno deklarisanu pripadnicu LGBT zajednice na visokoj funkciji.
Ana je važna, njena opredeljenost je važna.
Nije krucijalna za njenu poziciju, za koju joj je veći plus jaka biografija, a kojom ne može da se pohvali većina ministara iz Nemanjine. I ta biografija i pređašnje iskustvo, ali i njena opredeljenost bitni su razvijanje Srbije u normalnu, evropsku zemlju.
I zato mi nije jasno odakle pravo LGBT aktivistima da je napadaju. Da iznose tvrdnje da nije trebalo da prihvata Vučićev poziv. Ona je njihova. “Bore” se već godinama za jednakost, ravnopravnost i onda bacaju drvlje i kamenje po onoj koja se za to izborila. Možda je baš i zato ne vole. Jer je pokazala da ne morate biti aktivista, da biste se izborili za prava LGBT populacije. Ne, nisu vam potrebne donacije i prazne priče.
Često se susrećemo sa komentarima “zašto je bitno da je neko gej, ako radi svoj posao”. I zaista, ne bi trebalo da je bitno. Ali jeste. U Srbiji već decenijama važi “don’t ask, don’t tell” pravilo. Neću te pitati da li si gej, a ti nećeš o tome govoriti.
Jako malo je autovanih pripadnika LGBT zajednice, ali isto tako ima bezbroj onih za koje “znamo da su gej, ali nas je baš briga za to”. Sve dok svi znaju šta ste, ali o tome javno ne govorite neće vas dirati. Svi imate tog jednog prijatelja koji je sto odsto gej i eto “njega niko ne dira, radi normalno”, međutim kada taj sto odsto gej prijatelj progovori o tome šta je, kada na žurku povede svog partnera počinju problemi. Tada taj prijatelj natura svoje stavove i svoje “devijacije”. Jer je prijatelj izašao iz svoja četiri zida.
Ana je pomerila stvar sa mrtve tačke. Kada te podrži premijer čije je biračko telo u srži veliki protivnik LGBT populacije, i to pomera stvar sa mrtve tačke.
Ova zajednica i dalje je marginalizovana, i verovatno će biti i u narednim godinama. Međutim, imenovanje gej ministarke uradilo je više za ovu zajednicu nego sve parade zajedno. Ana je približila svoju zajednicu “običnom” čoveku. A ako bude radila svoj posao dobro, približiće ga još više.
Rubi je jednom prilikom otkrila da nije svesna koliko je njen polazak u “belačku školu” bio važan u istoriji ljudskih prava. Ana, koja bi “da završi s tim, i počne da radi” možda je jednako nesvesna velike uloge koju je odigrala.
Piše: Jovana Radovanović
Imao sam priliku da sarađujem sa Anom Brnabić, i jedino što joj osporavam jeste diskutabilna kompetentnost da obavlja ovaj, veoma važan, posao. Posebno ako se ima u vidu da je godinama unazad bila aktivni lobista za privatnu interesnu grupu NALED, koja je često pokušavala da progura veoma štetne zakonske predloge (neke su i uspeli da proguraju). Iako njen izbor predstavlja korak napred za LGBT populaciju, bojim se da je ona još jedno od promašenih rešenja za drutvo u celini – čiji smo i mi deo.
Aktivisti je napadaju zato što žive od donacija i nije im u interesu jačanje LGBT prava jer bi onda i donacije bile niže. To deluje logično.
U fotelju Kori Udovicki, ministarke drzavne uprave i lokalne samouprave, sesce Ana Brnabic, dosadasnja predsednica upravnog odbora NALED-a, cije je seksualno opredeljenje izazvalo lavinu komentara u domacim i stranim medijima.