Srbija je ove godine imala dve parade ponosa, dobila je premijerku koja je javno autovana lezbejka. Zakoni se usvajaju, ali i dalje nemamo Zakon o registrovanom partnerstvu, Zakon o rodnom indentitetu, a jedan od zakona koji je potreban LGBT zajednici je i Aleksin zakon, jer je vršnjačko nasilje vrlo jako prema LGBTIQ osobama. Međutim, kada govorimo o već postojećim zakonima, oni su prilično dobri, a neki aktivisti kažu čak i najbolji u Evropi, samo je primena loša.
Predstavnik Amsterdam Prajda je na jučerašnjoj šetnji rekao kako njima na paradu nikada nije došao premijer Holandije. Međutim, tamo ne možete da zamislite da vas neko pretuče, a da vi budete u strahu da to prijavite, jer će vas društvo odbaciti, a institucije dodatno viktimizovati. U Srbiji je tek 36 odsto napada prijavljeno policiji, navodi Dragoslava Barzut iz udruženja “Da se zna”, koje se bavi slučajevima homofobije i transfobije.
– Meni indikator da živim bolje i bezbenije nije da li je Ana Brnabić, kao lezbejka, premijerka, nego koliko je ljudi odgovaralo za nasilje učinjeno prema nama – navodi Barzut.
Prema istraživanju “Korak napred nazad dva” od 2012. do 2015. prijavljeno je svega 40 slučaveja fizičkog i 30 slučajeva vrebalnog nasilja. Koliko je to mali broj prijavljenih slučajeva govori da sam ja za svega nekoliko minuta Facebook-u uputio nekoliko desetina prijava za govor mržnje.
Znate, nasilje nije samo kada nakon njega završite u bolnici. Nasilje je i kada se plašite da izađete iz kuće. Kada se plašite da se van svoja četiri zida ponašate kako želite. Nasilje i kada se tri puta okrenete pre neko što poljubite osobu koju volite, jer se to možda nekome ne dopadne. Nasilje je kada vam ljudi koji po društvenim mrežama kače fotografije s partnerirma, kažu da oni nisu za propagiranje seksualnosti?!
Ovo je samo deo komentara koji se pojavio ispod naših objava na Facebook-u.
Ne želim uopšte da odgovaram na svaki ovaj komentar pojedinačno. Neki su toliko plitki i prostački da bi Facebook po automatizmu morao da ih ukloni. Tolika količina mržnje je neverovatna. No, bilo bi potpuno gubljenje vremena da ovim ljudima pokušate nešto objasnite, jer oni to ne žele da čuju.
Metak, bomba, benzin… delić pretnji smrću učesnicima Prajda u komentarima tokom DW prenosa na FB. Nadam se brzoj reakciji @NesaStefanovic. pic.twitter.com/asxy4EvtIS
— Nemanja Rujević (@strani_placenik) September 17, 2017
Kako objasniti nekom da seksualna preferencija nije politički stav, pa da se mi sada tu sukobljavamo? Kao što rod nije politički stav, kao što boja kože nije politički stav, tako ni seksualnost nije politički stav. Nažalost, živimo u društvu u kome je svako ko nije heteroseluani beli muškarac – pripadnik manjine. Zato manjine moraju da se koriste sredstvima političke borbe da bi za sebe pridobile ista prava koje ima većina.
Nažalost, u Srbiji postoji zabluda da LGBT zajednica ima ista prava kao i ostatak populacije, ali to nije tačno. Za to nisu krivi ti građani, nego mediji i političari koji konstatno vrte tu matricu. Krivi su i organizatori prajda, jer na to nisu ukazali tokom jučerašnjeg dana.
Tačno je da imamo Zakon o zabrani diskriminacij, ali kada u Narodnoj skupštini, pred čitavom javnošću, šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović ima homofobične izjave, on ne snosi nikakve posledice. Dakle, imamo ministre na prajdu koji nam govore da se Vlada bori za ravnopravnost, a onda imamo poruku iz najviše državne institucije da je diskriminacije sasvim dozvoljena.
Predsednik države nam šalje poruku kako on nije oduševljen takvom manifestacijom. Nije prajd pitanje Guča ili Egzit, pa da vi govorite o svojim ličnim animozitetima prema nekoj vrsti muzike. Ne, nije dovoljno da radite stvari zbog ulaska u Evropsku uniju, morate da pokažete da zaista verujete u to što činite.
– U tome da učestvujem, ne pada mi na pamet. I to je moje pravo, da odbijem, i da šetam gde hoću i kad hoću – kaže Vučić.
Naravno, puno pravo svakoga od nas je da bude gde i kada želi, ali treba se setiti da Aleksandar Vučić ispred svog imena ima odrednicu predsednik. Dakle, on deluje politički i on mora da pošalje poruku koja je nedvosmislena. Ovako nam je on dao odrešene ruke da pljujemo prajd, jer on jadan to radi samo zbog EU.
Onda dobijemo prajd na kojim ne čujemo nijedan zahtev upućen državi. Pokušavao sam da na sajtu organizatora ili bilo kom mediju nađem zahteve i zaista nisam uspeo. Nisam video da je iko protestovao i pravio presiju nad političkim strukturama da Martinović bude smenjen, kao što je to bilo kada je Bratislav Gašić izgovorio sramno: “Volim novinarke koje lako kleknu”.
Još nije vreme da parada u Srbiji bude žurka. Ona mora da ima jasne političke zahteve i da insistira na njima kontinuirano, 365 dana u godini. Lepo je imati tribine na koje će dolaziti istoimišljenici, lepo je imati estradne zvezde, lepo je imati ambasadore i političare, ali šta imamo od toga? Kao što se osam godina insistiralo da bi se došlo do Zakona o zabrani diskiminacije, tako mora da se insistira i da svim ostalim zahtevima.
Ukoliko želimo da nam buduće generacije ne pišu ovakve komentare, moramo da u školama pričamo o tome da je u redu biti gej, jer gej ljudi nikoga ne ugrožavaju činjenicom da vole isti pol. Kad u tome uspemo i kada kordoni policije ne budu pravili “bezbednu zonu”, onda prajd može da postane karneval. Tada će to biti dan kada ćemo se sećati borbe koju smo vodili za slobodu. Tada možemo pevati himne i mahati zastavicama. Takvo delovanje danas je politički nezrelo i zapravo je samo šarada, koja dodatno nervira ljude i podstiče na mržnju.
Piše: Petar Paunović
Izvor: Noizz