U suton paganske antike, asketa i filozof misti\u010dar, Plotin, izrazio je \u017eelju da istinski mislioci \u201eprezru lepotu \u017eena i mladi\u0107a.\u201c Voleti jednog mladi\u0107a ili \u017eenu \u2013 formulacija koja se primenjuje za mu\u0161karca, neprestano se sre\u0107e u anti\u010dkoj knji\u017eevnosti. Jedno je bilo dobro koliko i drugo, i kako se o jednom mislilo, mislilo se i o drugom. Nije istina da su pagani sa povla\u0111ivanjem gledali na homoseksualnost. Istina je da je nisu smatrali problemom, a ono \u0161to su odobravali ili osu\u0111ivali bila je ljubavna strast, \u010dija je legitimnost u njihovoj slobodi obi\u010daja bila diskutabilna.<\/p>\n
Ako su i imali ne\u0161to protiv homofilije, nisu se prema njoj odnosili druga\u010dije nego prema ljubavi uop\u0161te, sve dok je u pitanju bila aktivna homoseksualnost. Pravili su tri razlike: sloboda u ljubavi ili isklju\u010divo ljubav u braku, aktivnost ili pasivnost, slobodan gra\u0111anin ili rob. Imati seksualni odnos sa vlastitim robom bilo je op\u0161te prihva\u0107eno, dok se podavanje slobodnog gra\u0111anina pasivnim ljubavnim praksama osu\u0111ivalo.<\/p>\n
Kada Apulej, u Metamorfozama, odre\u0111ena zadovoljstva kvalifikuje kao protivprirodna, ne misli na njihov homoseksualni karakter, ve\u0107 na njihovu servilnost i izve\u0161ta\u010denost. Kada se u antici ka\u017ee da ne\u0161to nije prirodno, pod tim se ne podrazumeva da je to odvratno, ve\u0107 da ne odgovara dru\u0161tvenim pravilima, ili da je iskrivljeno i izve\u0161ta\u010deno: priroda je bila ili dru\u0161tvo ili jedna vrsta ekolo\u0161kog ideala koji usmerava ljude na samosavla\u0111ivanje: trebalo je znati zadovoljiti se malim jer priroda to tra\u017ei. Iz toga proisti\u010du dve pozicije u odnosu na homofiliju: ve\u0107ina ju je smatrala normalnom, dok su neki politi\u010dki moralisti povremeno nalazili da je izve\u0161ta\u010dena, ali ne druga\u010dije no \u0161to bi moglo da bude bilo koje ljubavno zadovoljstvo.<\/p>\n
Artemidor, u delu Onirocritica, razlikuje \u201eveze koje se sla\u017eu sa normom\u201c: sa bra\u010dnim partnerom, ljubavnicom, sa \u201erobom mu\u0161kim ili \u017eenskim,\u201c ali \u201ebiti penetriran od strane roba nije dobro: to je pitanje mo\u0107i i obi\u010dno ukazuje na to da rob prezire svog gospodara.\u201c Od norme odstupaju incestuozne veze, a protivprirodne su bestijalnost, nekrofilija i sjedinjavanje sa bilo kojim od bo\u017eanstava.<\/p>\n
Politi\u010dki mislioci bili su puritanisti\u010dki nastrojeni, a po njima je svaka ljubavna strast bila ne\u0161to \u0161to je te\u0161ko kontrolisati i \u0161to slabi gra\u0111anina \u2013 vojnika. Njihov ideal bila je pobeda nad svakim zadovoljstvom. Platon je sastavio zakonik koji bi odgovarao utopijskoj dr\u017eavi, gde je pederastiju proglasio nesaglasnom prirodi, budu\u0107i da je mislio kako se \u017eivotinje nikada ne sjedinjuju sa sopstvenim polom. Kada se njegovi tekstovi pa\u017eljivije pro\u010ditaju dolazi se do zaklju\u010dka da je pederastija za njega bila ono \u0161to prevazilazi prirodne zakone, nadilazi ono \u0161to priroda od nas tra\u017ei. Homoseksualni \u010din je isuvi\u0161e razuzdan, nedovoljno prirodan. Platon se okre\u0107e protiv meku\u0161tva i strasne raspusnosti, a priroda je za njega samo jedan od argumenata. Njegova namera ipak nije da se strast svede na pravo prirode, pri \u010demu bi se dopu\u0161tala isklju\u010divo ljubav prema \u017eenama, ve\u0107 da se suzbije bilo koja strast, tako \u0161to se ne bi dopustila ni jedna druga seksualnost, sem one koja dovodi do reprodukcije. Za njega je i gastronomija bila pogubna za gra\u0111anski duh, budu\u0107i da \u017eivotinje jedu da bi \u017eivele, nikako obrnuto. Ono \u0161to je protivprirodno u pederastiji nije gre\u0161ka u pogledu izabranog pola nego komplikovano zadovoljstvo: pederastija za njega nije anormalnost dostojna loma\u010de, nego neprimeran \u010din, iz razloga njegovih \u201epozicija”. Ona ostaje zabranjena, ali iz istog razloga kao i spajanje sa svakom \u017eenom koja nije zakonita supruga.<\/p>\n
Nije dovoljno, pak, na\u0107i u tekstovima re\u010di \u201eprotiv prirode”: mora se pre svega poku\u0161ati razumeti u kom smislu ih je antika poimala. Nije homoseksualac za Platona protivprirodan, ve\u0107 strast sa kojom se seksualni \u010din obavlja. Razlika je bila prili\u010dna: homoseksualac nije monstrum, pripadnik rase sa nepojmljivim nagonima, on je bio prosto razuzdan, potaknut univezalnim instinktom zadovoljstva, i oti\u0161ao u tome daleko sve do homoseksualnog \u010dina, koji ne poznaju \u017eivotinje. Sveti strah od homoseksualnosti nije postojao.<\/p>\n
Aktivna homofilija je tako\u0111e svuda prisutna u gr\u010dkim i rimskim tekstovima. Katul se hvali svojim podvizima, Ciceron je opevao poljupce koje je oteo sa usana svog roba – sekretara. Svako je birao, prema ukusu, \u017eene ili mladi\u0107e, ili i jedne i druge. Vergiliju su se dopadali isklju\u010divo mladi\u0107i, caru Klaudiju \u017eene, a Horacije ponavlja da voli oba pola. Pesnici su opevali mladi\u0107a zastra\u0161uju\u0107eg cara Domicijana isto onako slobodno kao \u0161to \u0107e pisci 18. veka slaviti madam Pompadour, a poznato je da je Antinoj, ljubavnik cara Hadrijana, nakon prerane smrti dobio status bo\u017eanstva. Kako bi udovoljili publici, latinski pesnici, bilo kakvi da su bili njihovi li\u010dni ukusi, hvalili su i jednu i drugu ljubav. Jedna od uobi\u010dajenih tema lake knji\u017eevnosti bilo je stavljanje obe vrste ljubavi jedne do druge i pore\u0111enje njihovih privla\u010dnosti. U dru\u0161tvu gde su najstro\u017eiji cenzori videli u homoseksualnosti \u010din razuzdanosti, aktivna homofilija se nije krila i oni koji su prepu\u0161tali mladi\u0107ima bili su brojni koliko i ljubitelji \u017eena: to najvi\u0161e govori o \u201eneprirodnom” karakteru ljudske seksualnosti.<\/p>\n
Anti\u010dki pisci su sebi dopu\u0161tali aluzije na homofiliju u onoj meri u kojoj su se \u0161kakljive aluzije uop\u0161te dopu\u0161tale. Nema razlike u tome izme\u0111u gr\u010dkih i rimskih autora i ljubav koja se naziva gr\u010dkom, mogla bi isto tako nazvati i rimskom. Mo\u017ee li se poverovati u to da su Rimljani ovu ljubav nau\u010dili od Grka, koji su u tolikim oblastima bili njihovi u\u010ditelji? Ukoliko se potvrdno odgovori na ovo pitanje, iz toga \u0107e se zaklju\u010diti da je homofilija tako retka perverzija, da je jedan narod mo\u017ee usvojiti samo od drugog naroda, koji mu je dao lo\u0161 primer. Kada, me\u0111utim, postane jasno da je pederastija u Rimu bila autohtona, zaklju\u010di\u0107e se da nije iznena\u0111uju\u0107e to \u0161to jedno dru\u0161tvo poznaje homofiliju, nego to da je ne poznaje; ono \u0161to zaslu\u017euje obja\u0161njenje nije rimska tolerancija, nego savremena netolerancija.<\/p>\n
Drugi odgovor je ta\u010dan: Rim nije morao da \u010deka na helenizaciju da bi prema odre\u0111enoj formi mu\u0161ke ljubavi imao razumevanja. Jedan od najstarijih spomenika latinske knji\u017eevnosti kojim raspola\u017eemo, Plautove drame, koji neposredno prethodi grekomaniji, pun je homofilnih aluzija potpuno doma\u0107eg karaktera. Uobi\u010dajeni na\u010din zadirkivanja roba jeste onaj kojim se on podse\u0107a na to kakvu uslugu vlasnik od njega o\u010dekuje, tj. da se sagne na sve \u010detiri. Fasti Praenestini, praznik u rimskom kalendaru koji pada 25. aprila, jeste praznik mu\u0161kih prostitutki, dan nakon praznika kurtizana, i Plaut opisuje ove prostitute koji o\u010dekuju svoje mu\u0161terije na Via Toscana. Katulova poezija je puna grubih uvreda kojima pesnik preti neprijateljima koitiranjem, da bi obele\u017eio trijumf nad njima. Na terenu smo folklornog hvalisanja mediteranskog ukusa, gde je va\u017eno penetriranje, dok pol \u017ertve ne igra nikakvu ulogu. U Gr\u010dkoj su va\u017eili isti principi, s tim \u0161to se u Gr\u010dkoj tolerisao i \u010dak obo\u017eavao romanti\u010dni obi\u010daj, koji je za Latine bio stra\u0161an – u Gr\u010dkoj se tolerisala sklonost, koja je va\u017eila za platonsku, odraslih mu\u0161karaca prema slobodno ro\u0111enim efebima, koji su poha\u0111ali \u0161kolu ili pre gimnaziju, gde su njihovi ljubavnici i\u0161li da ih posmatraju gole za vreme ve\u017ebi. U Rimu je mesto slobodno ro\u0111enog efeba zauzeo rob, koji je slu\u017eio kao Ijubavnik. Ako je gospodar bio tako opsednut seksom da mu nisu bile dovoljne robinje – morao je nasrtati na mlade robove; i\u0161ao je dalje od granica prirode, na \u0161to se obi\u010dan svet smejao sa odobravanjem.<\/p>\n
Va\u017ena stvar je bila respektovanje udatih \u017eena, devica i mladi\u0107a slobodnih po ro\u0111enju. Zakonodavstvo koje je navodno suzbijalo homoseksualnost imalo je zapravo za cilj da spre\u010di slobodno ro\u0111ene gra\u0111ane da budu napastvovani kao robovi. Lex Scatinia iz 149. godine p.n.e. bio je potvr\u0111en avgustovskim zakonodavstvom o istom predmetu. On je \u0161titio slobodno ro\u0111ene mladi\u0107e i devojke. Pol nema ni\u0161ta zajedni\u010dko sa ovim pitanjem. Ono \u0161to se ra\u010dunalo bilo je biti slobodan i ne biti pasivan. Zakonodavac nije poku\u0161avao da zabrani homoseksualnost. On je prosto \u017eeleo da za\u0161titi mladog gra\u0111anina od nasrtaja aktivnih.<\/p>\n
To je dakle svet u kojem se u bra\u010dnom ugovoru specifikovalo da budu\u0107i mu\u017e ne\u0107e imati \u201eniti konkubine, niti ljubavnike” i gde Marko Aurelije sebi \u010destita u svom Dnevniku, jer se odupreo privla\u010dnosti koje su za njega imali njegov sluga Teodot i slu\u0161kinja Benedikta; svet u kom se ne\u010dije pona\u0161anje nije klasifikovalo prema polnom preferiranju, ljubavi prema \u017eenama ili ljubavi prema mladi\u0107ima, nego u odnosu na to da li je neko imao aktivnu ili pasivnu ulogu. Biti aktivan zna\u010dilo je biti mu\u0161karac, bilo kog da je pola partner koji je preuzimao pasivnu ulogu. Dobiti od nekoga zadovoljstvo bilo je mu\u0161ki, davati ga bilo je ropski, i to je manje – vi\u0161e bila cela pri\u010da. \u017dena je po definiciji pasivna, osim ako nije monstrum, \u010dime se ovde ne\u0107emo baviti. Svi problemi su vi\u0111eni sa pozicija mu\u0161karaca. Deca tako\u0111e o ovome nemaju ni\u0161ta da ka\u017eu, pod uslovom da odrasli nisu njima na usluzi, da im pri\u010dine zadovoljstvo, nego se ograni\u010davaju na to da se njima zadovolje. Ta deca su u Rimu robovi, koji se ne ra\u010dunaju, a u Gr\u010dkoj efebi, koji jo\u0161 nisu postali gra\u0111ani, tako da bez obe\u0161\u010da\u0161\u0107enja mogu imati pasivnu ulogu.<\/p>\n
Jedan neshvatljiv prezir bio je rezervisan za odraslog slobodnog mu\u0161karca koji je bio pasivan homofil, ili kako se govorilo impudicus (to je pravi smisao ove re\u010di) ili diatithemenos. Neki stoici su bili zlurado osumnji\u010deni za prikrivenu feminiziranost koju su krili ispod afektacija nagla\u0161ene mu\u017eevnosti, imaju\u0107i verovatno na umu filozofa Seneku koji je preferirao atlete namesto de\u010daka. Pasivni homoseksualci bili su proterani iz vojske, i u vreme masovnih pogubljenja, zabele\u017eeno je da je imperator Klaudije po\u0161tedeo \u017eivot jednom impudicusu koji je imao \u201e\u017eenska zadovoljstva”, jer bi krv takvoga uflekala d\u017eelatov ma\u010d.<\/p>\n
Pasivni homoseksualac se nije odbacivao zbog svoje homoseksualnosti, nego zbog svoje pasivnosti, budu\u0107i da je otkrivala moralni nedostatak, ili pre politi\u010dki, ekstremno ozbiljan: meku\u0161tvo (la mollesse). Ne\u010dija pasivna feminiziranost nije bila posledica njegove perverzije, daleko od toga: ona je bila jedna od posledica nedostatka njegove mu\u017eevnosti, a taj nedostatak bio je klju\u010dni porok \u010dak i tamo gde nije bilo homoseksualnosti. Rimsko dru\u0161tvo nikad nije mu\u010dilo pitanje da li su ljudi homoseksualci ili ne, ali je pridavalo izuzetnu pa\u017enju sitnim odevnim detaljima, govoru, gestikulaciji, dr\u017eanju, u produ\u017eavanju njegovog prezira prema onima koji su pokazali nedostatak mu\u017eevnosti, ma kakvi da su njegovi seksualni ukusi. Rimska dr\u017eava je u vi\u0161e navrata zabranila muzi\u010dke priredbe (za koje je izmi\u0161ljen naziv \u201epantomima”), jer su bile razne\u017euju\u0107e i nedovoljno mu\u0161ke – za razliku od gladijatorskih predstava.<\/p>\n
Sve ovo poma\u017ee da se shvati druga, neo\u010dekivana, opsesija. Postojao je tip seksualnog pona\u0161anja koji se smatrao apsolutno sramnim, tako da su ljudi mogli da provode dane pitaju\u0107i se: \u201eKo je taj?”. Takvo pona\u0161anje, koje za raznosioce tra\u010deva zauzimalo isto mesto kao na\u0161e savremeno upiranje prsta na \u201epedere”, bilo je felacio (fellatio). Istori\u010dar ne bi trebalo da se ispri\u010dava \u0161to to iznosi na videlo, jer rimski i gr\u010dki tekstovi to neprestano pominju, i na\u0161 je posao da uka\u017eemo dru\u0161tvu na relativnost njegovih vrednosti. Felacio je bila najve\u0107a uvreda, i \u010ditamo o slu\u010dajevima gde sramni felatori poku\u0161avaju da sakriju svoju sramotu ispod manje bruke, izdavaju\u0107i se da su pasivni homoseksualci! Postoji zaprepa\u0161\u0107uju\u0107a scena kod Tacita: Neron daje na mu\u010denje ropkinju njegove \u017eene Oktavije kako bi od nje iznudio priznanje da je carica izvr\u0161ila preljubu. Ona podnosi svaku torturu da bi spasila \u010dast njene gospodarice i svom mu\u010ditelju odgovara – \u201eOktavijina vagina \u010distija je od tvojih usta”. Pomisli\u0107emo da ona misli da ni\u0161ta ne mo\u017ee biti prljavije nego usta klevetnika. Gre\u0161ka – ona \u017eeli da ka\u017ee da je islednik monstrum srama, i sa\u017eima sav sram u \u010dinu felacija. Ova perverzija opisuje se kao ne\u0161to fantazmagori\u010dno izopa\u010deno, sli\u010dno rasisti\u010dkim uvredama u dana\u0161nje vreme. Apulej opisuje bandite, a Svetonije \u010dak i Nerona, koji se prepu\u0161taju oralnom zadovoljstvu, kao ljude koji se iz perverznosti odaju porocima, \u010dija sramnost pri\u010dinjava zadovoljsto. Nije li felacio bio vrh samouni\u017eenja? Na pasivan na\u010din se zadovoljava po\u017euda, pri\u010dinjava se nekom drugom zadovoljstvo, i na ropski na\u010din se nudi drugom bilo koji deo tela za njegovo zadovoljstvo; pol nema ni\u0161ta s tim, jer postojala je druga praksa, ne manje odbojna, koja je isto tako opsedala ljude – cunninlingus. Koliko daleko smo od japanske kulture, gde se libertinski samuraj hvali raznoraznim sredstvima kojima priu\u0161ta \u017eenama zadovoljstvo.<\/p>\n
Kako dolazi do ove \u010dudne kartografije zadovoljstva i srama? Postoje najmanje tri razloga, koji se ne smeju me\u0161ati jedni sa drugima. Rim je bilo \u201ema\u010disti\u010dko” dru\u0161tvo kao i mnoga druga, bila ona robovlasni\u010dka ili ne. \u017dena treba da slu\u017ei mu\u0161karcu, da \u010deka na njegovu \u017eelju, da nalazi u tome zadovoljstvo ako mo\u017ee, i \u010desto je to zadovoljstvo bilo moralno sumnjivo (te tako su se, suprotno svakoj verovatno\u0107i, prostitutkama dr\u017eale \u017eene koje su to radile radi sopstvenog zadovoljstva). Drugo, kult mu\u017eevnosti je bio skriveni deo ledenog brega politi\u010dkog mentaliteta u anti\u010dkim dru\u0161tvima. Ovo se mo\u017ee ukratko pojasniti analogijom sa mr\u017enjom prema feminiziranosti koja vlada u militarnim grupama ili u pionirskim udru\u017eenjima, koja se ose\u0107aju da su usred neprijateljskog okru\u017eenja. Kona\u010dno, Rim je robovlasni\u010dko dru\u0161tvo u kojem gospodar u\u017eiva ius primae noctis (pravo prve bra\u010dne no\u0107i), tako da su robovi u jednoj izreci od nu\u017ede \u010dinili vrlinu: \u201eNije ni\u0161ta sramno \u010diniti \u0161to gospodar zahteva”.<\/p>\n
U robovlasni\u010dkom dru\u0161tvu, pre nego \u0161to su stoici i hri\u0161\u0107ani propovedali isti seksualni moral za sve (namera nije bila da se za\u0161tite robovi, koliko da se nametne gospodarima etika seksualnog uzdr\u017eavanja) – moralni standardi su varirali sa socijalnim statusom. Biti impudicus (dakle pasivan) jeste sramno za slobodnog gradanina”, pisao je Seneka stariji, ,,ali to je za roba apsolutna obaveza prema gopsodaru, a za oslobo\u0111enika ostaje moralna obaveza zadovoljstva”.<\/p>\n
Otuda je vrsta homoseksualnosti koja se u potpunosti tolerisala sastojala u aktivnim odnosima izme\u0111u gospodara i mladog roba, njegovog ljubavnika. Tipi\u010dni rimski aristokrata imao je \u017eenu (koju je tretirao sa izvesnim uva\u017eavanjem jer je ona mogla da se razvede od njega i uzme natrag miraz), ropkinje koje su mu bile konkubine, ukoliko je to \u017eeleo, i svoje potomstvo (koje je retko vi\u0111ao iz straha da ne poka\u017ee slabost – surovo vaspitavanje ovih budu\u0107ih gospodara prepu\u0161talo se slugama ili dedovima). Pored njih imao je i de\u010daka roba, alumnus-a, kojeg on podi\u017ee i prema kojem iskazuje svoje o\u010dinske instikte (ukoliko ih je imao), i koji je obi\u010dno bio njegovo sopstveno dete koje je dobio sa ropkinjom (mada je svakom bilo apsolutno zabranjeno, \u010dak i samom ocu, da tako ne\u0161to pretpostavi). Kona\u010dno, imao je miljenika (mignon), ili \u010ditav bataljon miljenika. Gospodarica je bila na njih ljubomorna; on uverava da ni\u0161ta lo\u0161e sa njima ne radi, niko nije naivan, ali isto tako niko nema pravo da izra\u017eava kakav skepticizam. Gospodarica nije sre\u0107na sve do dana kada miljeniku po\u010dne da raste brada, jer to je bio trenutak kada gospodar prestaje da se prema njemu pona\u0161a za jednog mu\u0161karca na neprimeren na\u010din. Neki gospodari su u svojoj raspusnosti i\u0161li i dalje: tada je ovaj prestareli mladi\u0107 bio exoletus, \u0161to \u0107e re\u0107i da nije vi\u0161e bio adolescens, i pristojni ljudi su nalazili da je odbojan. Seneka koji je dr\u017eao da prirodu treba u svemu slediti, bio je zgranut time \u0161to su neki raspusnici davali da se njihovim prezrelim miljenicima brije brada, kada su prerasli doba zadovoljstva.<\/p>\n
Bilo bi pogre\u0161no kad bi na antiku gledali kao na raj permisivnosti i zami\u0161ljali je kao da u njoj nije bilo principa. Re\u010d je jednostavno o tome da nas ti principi \u0161okiraju, oni su ne\u0161to \u0161to bi moglo da nas podstakne na sumnju da na\u0161a najstro\u017eije \u010duvana ube\u0111enja nisu vrednija. Da li je homoseksualnost morala da se skriva? Da li je bila dozvoljena? Mora se praviti razlika. Postojale su veze – nezakonite, ali moralno dopu\u0161tene – poput preljube u dobrom dru\u0161tvu danas, ili neven\u010dani zajedni\u010dki \u017eivot. U sli\u010dnim slu\u010dajevima, pravilo je bilo slede\u0107e: knji\u017eevnost je imala pravo da o tome govori bez stida, ali zainteresovane strane bile bi dovoljno diskretne da ne priznaju ni\u0161ta ili da se pretvaraju da ne znaju ni\u0161ta. To je bio na\u010din na koji su Rimljani tretirali veze sa miljenicima, a Grci sa efebima.<\/p>\n
Postojalo je mnogo drugih veza koje su se smatrale za nemoralne ili neligitimne. Ve\u0107ina homoseksualnih pona\u0161anja se nije odobravala, ali ne iz razloga iz kojih se to danas \u010dini. Odnosi sa exoletima smatrali su se posebno odbojnim, isto tako zajedni\u010dki \u017eivot mu\u0161karaca (menages), homoseksualne veze koje su se tolerisale u zatvorenom svetu kao \u0161to je vojska (treba da sa\u010dekamo Salvijana i vreme velikih invazija za detalje o tome), i kona\u010dno prostitucija adolescenata iz dobrih familija. Prostitucija u ovom smislu je krupna re\u010d, jer u Rimu su seksualni objekti – mladi\u0107i i \u017eene, smatrani takvim \u201epasivnim instumentima” da se novac manje vrednim bi\u0107ima nudio bez ustru\u010davanja, tako da ako se jednoj uva\u017eenoj dami ili pristojnom mladi\u0107u nudio novac za usluge, oni nisu gledali na sebe kao nekog ko se mo\u017ee kupiti. Udvaranje u Rimu se sastojalo od nu\u0111enja novca. Otuda je za roditelje bio problem da na\u0111u \u0161kolu gde \u0107e moral njihovih sinova biti za\u0161ti\u0107en od isku\u0161enja. Kako bi uverio svoju klijentelu, profesor Kvintilijan je u svojim spisima izra\u017eavao strahotu prema ljubavi za efebe.<\/p>\n
Kona\u010dno, bilo je veza koje su va\u017eile za nelegitimne, nemoralne i iznad svega sramne. One su bile vi\u0161e nego gre\u0161ni \u010din, koji se omakao po\u010dinitelju: zgra\u017eavanje nad \u010dinom prenosilo se na samog aktera i pokazalo da biti sposoban za takav \u010din prosto dokazuje da su on ili ona, po svemu sude\u0107i, monstruozan\/a. Od moralne osude oti\u0161lo se dakle do odbacivanja za koje bi danas rekli da je rasisti\u010dko. To je bilo u slu\u010daju pasivnosti kod slobodnih mu\u0161karaca, u slu\u010daju zadovoljstva \u017eena koja su va\u017eili za sramne, cunnilingusa, kona\u010dno lezbejstva, posebno u slu\u010daju aktivne partnerke. \u017dena koja se pona\u0161ala kao mu\u0161karac bila je prosto ona koja izokre\u0107e prirodni poredak – isto onoliko stra\u0161no koliko \u017eena koja \u201eja\u0161e” njenog ljubavnika, kako to Seneka ka\u017ee.<\/p>\n
Tako na kraju imamo jednu sliku homoseksualnosti koja je nije bila manje mitska nego na\u0161a sopstvena, ali na drugi na\u010din. Svaki varijetet homofilije bio je sveden na jedan navodni tipi\u010dni model: odnos odraslog sa adolescentom koji ne izvla\u010di nikakvo zadovoljsvo iz toga. Rimljani su voleli da misle da je ovo bilo tipi\u010dno, jer takav odnos, koji je bio aktivan i bez meku\u0161tva, bio je neuznemiren burama i robovanju strasti. \u201e\u017delim svim svojim neprijateljima da padnu u Ijubav sa \u017eenama, a svojim prijateljima sa mladi\u0107ima” pisao je pesnik Propercije u trenutku ogor\u010denja, jer je Ijubav prema de\u010dacima \u201ereka koja mirno te\u010de, na kojoj nema brodoloma, jer kakvog se zla na tako uskoj povr\u0161ini treba pla\u0161iti?”. Rimska homoseksualnost sa svim njenim bizarnostima i zbunjuju\u0107im ograni\u010denjima, posledica je puritanizma, \u010diji su koreni politi\u010dki. Pohvala \u017eeni je do\u0161la od nekog ko je bio toliko bezbri\u017ean kao pesnik Ovidije, koji je obja\u0161njavao da \u0161arm heteroseksualnosti le\u017ei u podeljenom zadovoljstvu sa partnerom, ne\u0161to \u0161to mladi\u0107i, uverava, nikad ne ose\u0107aju.<\/p>\n
U zaklju\u010dku se mo\u017ee postaviti pitanje kako je do\u0161lo do toga da je homoseksualnost bila tako \u0161iroko rasprostranjena? Da li je broj homoseksualaca mo\u017eda bio ve\u0161ta\u010dki proizveden jednom idiosinkrazijom anti\u010dkog sveta – prezirom prema \u017eeni? Ili je homoseksualnost normalno stanje ljudske seksualnosti, kojoj je u ovom slu\u010daju pru\u017eena \u0161ansa da se otkrije kroz razli\u010ditu, ne totalnu, vrstu represije? Drugi odgovor je bez sumnje ta\u010dan. Ovde se mora biti jasan, bez obzira koliko to bilo zapanjuju\u0107e. \u017diveti sa mu\u0161karcem, preferirati mladi\u0107a umesto devojke, to su \u017eivotne \u010dinjenice: to je pitanje karaktera, Edipovog kompleksa, \u0161ta god ho\u0107ete. Mo\u017ee biti da nije ukus ve\u0107ine, ali nije ni ukus tako malobrojne manjine. \u0160tavi\u0161e, skoro svako mo\u017ee imati fizi\u010dke odnose sa sopstvenim polom, i jo\u0161, mo\u017ee da iskusi onoliko zadovoljstva koliko sa suprotnim polom. Tako heteroseksualac koji to isprobava kao eksperiment nalazi na njegovo veliko iznena\u0111enje da to uistinu nije razli\u010dito, a da se put jedva isplatio. Neka korisna svedo\u010danstva o ovom problemu izneta su tokom internacionalnog kongresa homoseksualnog pokteta Arkadija 1979. god. Treba naglasiti da heteroseksualci koji su izneli ovakve konstatacije nikad nisu smatrali da imaju odnose sa mladi\u0107ima, nikad nisu patili od bilo kakve potisnute \u017eelje da to \u010dine, i jedva da su ikada o tome uop\u0161te mislili. Zami\u0161ljali su da ako to \u201eurade”, da \u0107e im se samo smu\u010diti. Sve se zavr\u0161ilo i nije im se smu\u010dilo. Ali to je bilo sve: oni nisu poku\u0161ali ponovo, jer su im \u017eene bile interesantnije i prema njihovom ukusu, i u savremenom dru\u0161tvu, dostupnije.<\/p>\n
Ovim se sve obja\u0161njava: zamisliti dru\u0161tvo u kom se homoseksualnost toleri\u0161e, gde mladi\u0107i nisu pod prismotrom i gde im se ljubavnici mogu udvarati bez ustru\u010davanja. Pretpostavimo da u ovom dru\u0161tvu brak nije centralna institucija kao \u0161to je u na\u0161em, gde se povr\u0161ni ili emocionalni odnosi odvajaju na jednu stranu, a ozbiljne \u017eivotne stvari na drugu stranu, \u0161to \u0107e re\u0107i bra\u010dni odnosi. Rim ju\u010de, Japan danas, jesu primeri za to. U takvim dru\u0161tvima postoji, kao kod nas, nesumnjivo konstantna manjina koja se interesuje samo za mladi\u0107e; ali \u0107e ve\u0107ina tako\u0111e povremeno u\u017eivati u homoseksualnim aferama, budu\u0107i da se ovo povr\u0161no odavanje toleri\u0161e i niko se ne libi da im se ne odaje zbog dru\u0161tvenih zabrana. Ljudi nisu \u017eivotinje i fizi\u010dkom ljubavlju ne dominira polna razlika. Kao \u0161to Elisabeth Mathiot – Ravel obi\u010dava da ka\u017ee – seksualno pona\u0161anje nije polno diferencirano.<\/p>\n