Verovatno nema umetnika u istoriji kulture koji je do\u017eivio takav pad u tako kratkom vremenu kao Oskar Vajld. Jo\u0161 po\u010detkom 1895. Vajld je bio mo\u017eda najpopularniji umetnik viktorijanskog Londona. Bio je omiljen novinar, utemeljitelj onog \u0161to se danas zove \u201c\u017eensko novinarstvo\u201d. Bio je najpopularniji komediograf Vest Enda. Te zime, premijerno mu je izveden \u201cVa\u017eno je zvati se Ernest\u201d, komad koji je bio rasprodat mesecima unapred.<\/p>\n
Samo petnaest nedelja kasnije Vajld je na dnu: osiroma\u0161en, poni\u017een, izop\u0161ten iz dru\u0161tva i strpan iza re\u0161etaka. Razlog za to bila je njegova nikad mnog prikrivana homoseksualnost. Vajld se na\u0161ao na udaru markiza od Kinsberija, bogatog plemi\u0107a kojeg je raubesnelo to \u0161to je Vajld bio ljubavnik njegoog lepog i razma\u017eenog sina Alfreda \u201cBosieja\u201d Daglasa. Nakon beskrupulozne sudske kampanje Kinsberiju je uspelo da doka\u017ee Vajldovu homoseksualnost, \u0161to je i tada, i jo\u0161 dugo potom, u Britaniji bilo ka\u017enjivo delo. Vajlda su razvla\u010dile novine, izgubio je imetak i porodicu, osu\u0111en je na dve godine zatvora, a na putu za tamnicu u Ridingu narod ga je ispljuvalo na ulici. Tog dana na redin\u0161koj stanici – re\u0107i \u0107e kasnije Vajld – \u201cizgubio je veru u boga i ljude\u201d, pi\u0161e Jutarnji.<\/p>\n
Pri\u010da o tom padu jedna je od najpoznatijih u istoriji kulture te najslavnija epizoda u stoletnoj hronici progona LGBT manjina. Bila je predmet nekoliko filmskih adaptacija, uklju\u010duju\u0107i i dva britanska filma iz 1960., kad je dekriminalizacija homoseksualnosti postala politi\u010dko pitanje.<\/p>\n
Taj je deo Vajldove beogradije dobro je poznat. Ali, \u0161to je bilo posle? \u0160ta se s Vajldom te njegovim prevrtljivim ljubavnikom Daglasom doga\u0111alo od trenutka kad je u maju 1897. Vajld izi\u0161ao iz zatvora? Te poslednje \u010detiri godine Vajldova \u017eivota tema su filma \u201cHappy Prince\u201d, koji je prikazan na festivalu u Berlinu, a kao reditelj ga potpisuje istaknuti britanski glumac Rupert Everet. Re\u010d je o projektu koji je Everet pisao godinama s namerom da sam glumi ostarelog Vajlda. Na kraju je usko\u010dio i u rediteljsku ulogu s neo\u010dekivanim uspehom: film je u Berlinu primljen s lepim kritikama.<\/p>\n
Radnja po\u010dinje 1897.: Vajld je nakon zatvora emigrirao u Francusku gde \u017eivi u oskudici, isklju\u010den je iz knji\u017eevnog \u017eivota. O njemu vodi ra\u010duna njegov davni ljubavnik Robert Ros (Edvin Tomas). Relativni mir pomuti\u0107e dolazak istog onog \u010doveka koji je Vajlda ve\u0107 survao u propast: Bosieja Daglasa (Kolin Morgan). Kad je Vajld izi\u0161ao iz zatvora, jedan od uslova da se sve smiri bio je da se Vajld i njegov ljubavnik vi\u0161e nikad ne sretnu: to je bio slov Vajldove supruge da mu plata rentu, kao i Daglasovog oca da ga uzdr\u017eava. Daglas, me\u0111utim, 1897. dolazi u Normandiju, a Vajld ne mo\u017ee da mu odoli i opet se pubertetski zaljubi. Iako Vajlda svi odgovaraju od obnove veze, Daglas i Vajld putuju u Napulj gde tro\u0161e zadnje pare na \u017eurkama sve dok se (ponovo) ne posva\u0111aju. Od tog trenutka posta\u0107e ljuti neprijatelji. Daglas \u0107e prezrivo Vajldu spo\u010ditavati presu\u0161enu inspiraciju, tvrde\u0107i da ga ne zanima da bude u vezi s biv\u0161im genijem.<\/p>\n
U Everetovom filmu Bosiej Daglas karakteri\u0161e se kao toksi\u010dna osoba, \u010doveka koji je dvaput Vajlda odveo u propast. Nakon Vajldove smrti Daglas \u0107e pre\u0107i u katolicizam, postati tvrdi konzervativac, poku\u0161a\u0107e sudski da zabrani \u0161tampanje Vajldove ispovesti \u201cDe Profundis\u201d i Vajlda okriviti za sopstveno zastranjivanje.<\/p>\n
Nakon novog ljubavnog kraha Vajld se vra\u0107a u Pariz. Nakon lak\u0161eg hirur\u0161kog zahvata glave dobi\u0107e meningitis i umreti u 48. godini.<\/p>\n
Everet je deklarirani homoseksualac i aktivan u LGBT zajednici – ali u svom filmu ne libi se pokazati kako je Vajld sam sebi zakomplikovao \u017eivot. Bio je ljudski nezreo, nije bio kadar da kontroli\u0161e rasipni\u010dki \u017eivotni stil niti da odoli alkoholu. Film nosi naslov balade o sretnom princu iz popularne, istoimene zbirke Vajldovih tekstova za decu. Everet baladu koristi i kao provodnu narativnu nit: Vajld tokom filma u vi\u0161e navrata pri\u010da deci, a re\u010denice \u201cSretnog princa\u201d prate efektno sentimentalnu scenu samrti. Nakon zavr\u0161ne \u0161pice sledi otre\u017enjuju\u0107i i stravi\u010dni podatak. Oko 75.000 ljudi u Velikoj je Britaniji zavr\u0161ilo u tamnici zbog homoseksualnosti. Svi oni, pa i Vajld, amnestirani su tek 2017.<\/p>\n