“120 otkucaja u minuti” Robena Kampilja je strastveno odglumljen film o grupi ACT UP-u u Francuskoj kasnih osamdesetih, pokret direktne akcije koji je zahtevao suo\u010davanje i sveobuhvatno istra\u017eivanje o sidi. Film na ubedljiv na\u010din kombinuje elegiju, tragediju i prkosnu euforiju.<\/p>\n
Kampilja, koji je napisao scenario za film Lorena Kantea \u201eEntre les murs\u201c (The Class) iz 2008, koji je osvojio Zlatnu palmu, ovoga puta nalazimo u dve uloge, rediteljskoj i scenaristi\u010dkoj. On obele\u017eava iskustvo i drugovanje ACT UP-a kao neku vrstu \u017eivota tokom rata i radikalnog momenta koji se mo\u017ee uporediti sa revolucijom iz 1848, iako je 1968. mo\u017eda pribli\u017enija paralela.<\/p>\n
Mnogo pre izmi\u0161ljanja termina \u201eosve\u0161\u0107en\u201c, cilj ACT UP-a je bio da trgne gej zajednicu iz fatalizma i depresije – i izvr\u0161i udar protiv neprijateljske uslu\u017enosti politi\u010dkih organizacija i velikih farmaceutskih ku\u0107a koje nisu mislile da je ovo kriza koja ih se doti\u010de, niti da je kriza uop\u0161te. One su tako\u0111e bile prili\u010dno iznervirane \u0161to se mladi ljudi usu\u0111uju da im govore \u0161ta da rade. A bilo je mnogih koji su verovali da se konvencionalno saose\u0107anje ne odnosi na gej ljude sa HIV-om, i da je gej zajednica na sebe navukla opravdanu patnju svojim besramnim proslavljanjem u\u017eitaka. Ovo je bila logika kazne i teologija koja se svakako nije protezala na strejt pu\u0161a\u010de i alkoholi\u010dare po bolnicama. <\/p>\n
Ovo je dirljiv film o ljubavi, \u017eivotu i prijateljstvu koji se mo\u017ee porediti sa dokumentarcem Dejvida Fransa \u201eKako pre\u017eiveti kugu\u201c iz 2012. (tako\u0111e prikazan na Merlinka festivalu) o ACT UP pokretu u SAD. Kao fikcijska reprezentacija, ponekad izgleda kao politi\u010dka, iako deromantizovana verzija ne\u010deg poput \u201cPlavo je najtoplija boja\u201c iz 2013. godine.<\/p>\n
Film je sme\u0161ten u prevashodno mu\u0161kom svetu ACT UP-a, gej ljudi koji su ve\u0107inom zara\u017eeni HIV-om, zagovornici kampanje koji su razvili ritualisti\u010dki metod debate jer vremena, kao i \u017eivota, nema mnogo – sa \u201etajm aut\u201c znakom za zavr\u0161avanje dugih govora i pucketanjem prstima umesto aplauza. Film po\u010dinje katastrofom: \u010dlanovi su prekinuli medicinsku konferenciju bacanjem la\u017ene krvi na govornika, \u010dak i njegovim vezivanjem za podijum lisicama. Ovo je u\u017easan trenutak lo\u0161e discipline i procene koja dozvoljava medijima da ih predstavi kao nasilne. Lo\u0161 publicitet. <\/p>\n
Ipak ACT UP veruje u ovaj prili\u010dno radikalan \u010din: bacanje la\u017ene krvi, prouzrokovanje materijalne \u0161tete, stvaranje \u010du\u0111enja i nereda, jer su to jedine stvari koje pokre\u0107u ljude. La\u017ena krv je svakako jeziva, i prikazan je jedan zabavan trenutak gde u kupatilu raspravljaju o tome kako da je naprave. I ove taktike ih dovode do pregovara\u010dkog stola; politi\u010dari i ljudi u odelima moraju da se obra\u010dunaju sa ACT UP-om, koji su to zahtevali i ubrzali \u0161irenje informacija i istra\u017eivanje \u0161to se ne bi desilo bez njih. Kampiljov film odra\u017eava sve ovo.<\/p>\n
Me\u0111u \u010dlanovima, Nahuel P\u00e9rez Biscayart igra \u0160ona, napetog, pametnog, vrcavog lika koji sedi pozadi, govori glasno, preispituje stvari koje su pogre\u0161ne, uvek u prethodnici i nikad obeshrabren. Nejtan (Arnaud Valois) je ti\u0161i lik koji je HIV-negativan i koga veoma privla\u010di \u0160on. Ad\u00e8le Haenel igra Sofi, iscrpljenu organizatorku, a Antoine Reinartz je Tibolt, neko \u010diji autoritet u grupi izaziva napetost u dinamici. <\/p>\n
Film prati njihovo napeto gerilsko postojanje puno provaljivanja u slu\u017ebene kancelarije i pravljenja gu\u017eve dok zaposleni gledaju paralisani od \u0161oka. Oni su, zapravo, malo jezivi u ovim trenucima, ali su ovde sa odre\u0111enim ciljem, i uvek bivaju izba\u010deni. Kampiljo zapravo ne pokazuje njihovo suo\u010davanje sa policijom, ili duge sate u \u0107eliji posle svakog protesta. Vi\u0161e je zainteresovan za njihove \u017eivote pre i posle akcije. <\/p>\n
A to je zahtevno – gotovo natprirodno. U jednom trenutku Kampiljo pokazuje Nejtana koji pita \u0160ona \u0161ta svi oni rade, koji posao imaju kada ne protestuju – \u0161ta su u civilnom \u017eivotu. Pitanje je neo\u010dekivano, \u010dak nelojalno. Oni su koncentrisani na cilj. Ali cvetaju\u0107a veza izme\u0111u Nejtana i \u0160ona je lajt motiv koji se provla\u010di kroz celu dramu, daju\u0107i joj emotivnu usmerenje i definiciju.<\/p>\n
\u0160on izgovara ono \u0161to je verovatno glavni govor filma. U euforiji uspe\u0161no proteklog protesta, svi se vra\u0107aju ku\u0107i metroom dok on govori o tome kako je pribli\u017eavanje smrti poja\u010dalo njegovu ljubav ka \u017eivotu. U tom trenutku grad vi\u0111en kroz prozor voza odjednom izgleda prelepo, prekriven sjajem Novog talasa. Pariz je njihov, kao \u0161to bi reditelj \u017dak Rivet mogao re\u0107i. Ali onda \u0160on slegne ramenima i nakezi se. Ta vrsta pla\u010dljivih, sentimentalnih gluposti ne\u0107e im pomo\u0107i u ostvarivanju cilja. Naravno da ne\u0107e. A ipak, deo neverovatne mo\u0107i koju ACT UP kampanja dobija u kulturnoj istoriji dolazi od toga \u0161to je vrednovala \u017eivot, ali i terala ljude da misle o smrti – poslednjem tabuu. Za ve\u0107inu dvadesetogodi\u0161njaka smrt je samo glasina. Za gej generaciju osamdesetih i za ACT UP smrtnost, bolest i \u017ealost su bile \u010dinjenice sa kojima su morali da se suo\u010de, bez pomo\u0107i dr\u017eave. <\/p>\n
Ovaj film poseduje ono \u0161to mu ime nagove\u0161tava: otkucaje srca. Pun je filmskog \u017eivota.<\/p>\n
Film \u0107e biti prikazan u Domu omladine Beograda u subotu, 9. decembra u 21.00 i Cineplexxu U\u0161\u0107e u nedelju, 10. decembra u 19.00.
\n