{"id":4212,"date":"2017-05-10T00:36:35","date_gmt":"2017-05-10T08:36:35","guid":{"rendered":"http:\/\/gayecho.com\/news\/?p=4212"},"modified":"2017-05-10T00:36:35","modified_gmt":"2017-05-10T08:36:35","slug":"ivan-jankovic-lgbt-u-19-veku-u-srbiji","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/gayecho.com\/news\/ivan-jankovic-lgbt-u-19-veku-u-srbiji\/","title":{"rendered":"Ivan Jankovi\u0107: LGBT+ u 19. veku u Srbiji"},"content":{"rendered":"

Iz autorove nove knjige<\/a><\/em> o prostituciji u Srbiji 19. veka \u201eKata Nesiba i komentari\u201c, Fabrika knjiga 2017.<\/em><\/p>\n

Potpunosti radi, ali i iz bojazni da nas ne optu\u017ee za neuva\u017eavanje rodne ravnopravnosti i proglase za hude politi\u010dke nekorektnike, nagla\u0161avamo da su, rame uz rame sa seksualnim radnicama, u Srbiji delali i seksualni radnici. Na\u017ealost, u prvoj polovini 19. veka oni su svoju seksualnost krili kao zmija noge, pa su im arhivski tragovi jedva raspoznatljivi, a na\u0161i Dobrotvori, Duh Varo\u0161i i njegov te\u010da Duh Vremena, nisu hteli da nam o njima op\u0161irnije govore, iz uro\u0111ene im takti\u010dnosti i srame\u017eljivosti. Ipak, \u010citateljko, stojimo ti dobri da su Lezbejke, Gejevi, Biseksualne i Transrodne osobe postojali i tada, samo \u0161to su bili grubo, do bal\u010daka, diskriminisani na svim poljima, a o organizovanju Parade ponosa u onda\u0161njem Beogradu nije moglo biti ni govora. I jo\u0161 ne\u0161to: mi znamo (i odobravamo) da seks i nasilje ne idu zajedno, ali se u ono vreme ta razlika nije uvek obdr\u017eavala, pa \u0107e zato u ovom odeljku biti re\u010di i o nekim homoseksualnim silovanjima.<\/p>\n

U srpskoj javnosti se o homoseksualnim odnosima govorilo uglavnom u kontekstu turskih zuluma. Ako je verovati pojedinim izvorima, Turci su neprestano vrebali priliku da siluju kakvog srpskog de\u010daka, u \u010demu su se naro\u010dito isticale tobd\u017eije (dodu\u0161e, ti zlikovci su silovali i babe). Prema jednom izve\u0161taju jo\u0161 iz 1820. godine: \u201e8. Lani silovali su babu top\u010dije Turci u Vra\u010daru. 9. Paki top\u010dije Turci silovali su lani dijete mu\u0161ko. 10. Pokojnoga Guzonje<\/span>1<\/sup><\/a><\/span> dijete mu\u0161ko i jo\u0161 dvoje dece terzijske terali su top\u010dije da ufate da siluju, koja su jedva oteta pomo\u0107u drugih Turaka spahija\u201c.<\/p>\n

Ipak, ono \u0161to se tra\u017eilo dobijalo se \u010de\u0161\u0107e milom nego silom. Mnogi Turci, naro\u010dito ugledniji i imu\u0107niji, dr\u017eali su kao ljubavnike srpske mladi\u0107e, tzv. ad\u017euvane ili \u0111ojlene, koji su slu\u017eili za novac. S\u00e2m \u010destiti vezir dr\u017eao ih je svu silu, a o njima se starao poseban slu\u017ebenik, koji je bio u istom visokom rangu kao i, recimo, kafed\u017ei-ba\u0161a ili harem-\u0107ehaja. Izdr\u017eavanje ove tevabije je padalo na teret bud\u017eeta Srbije. Ta bud\u017eetska pozicija, koja je razli\u010dito nazivana: \u201edjeci\u201c, \u201e\u0111ojlenima\u201c, \u201edaire djeci\u201c ili \u201e\u0111ojle-egbi\u201c, obi\u010dno je iznosila deset i vi\u0161e hiljada gro\u0161a.<\/p>\n

(I pazi sad, \u010citateljko: \u0110ojlene\/ad\u017euvane nipo\u0161to ne treba brkati sa adumima ili adumcima, tj. evnusima, mada je i evnuhe u vezirovom haremu pla\u0107ao napa\u0107eni srpski narod, samo kroz druge bud\u017eetske stavke. Vuk Karad\u017ei\u0107 re\u010d \u201eadum\u201c prevodi na latinski sa \u201eexpers pudendorum\u201c,<\/em> \u0161to \u0107e re\u0107i: li\u0161en sramotnih organa, i navodi primere za njenu upotrebu: \u201eJa mu ka\u017eem adumac sam, a on pita koliko dece imam!\u201c (tako reaguje priglup \u010dovek) i: \u201eJa ka\u017eem adum sam, a on drije\u0161i ga\u0107e da j*b*\u201c (a ovako \u010dovek od akcije). Nadahnut vizijom jedne daleke budu\u0107nosti u kojoj caruje rodna ravnopravnost i u kojoj mi, Bogu hvala, danas uveliko \u017eivimo, Vuk je u drugo izdanje Rje\u010dnika uvrstio i re\u010d \u201eadumica\u201c, uz savr\u0161eno nejasan nema\u010dki prevod: Frauenzimmer ohne vollkommene Geschlechtsteile<\/em>. Dakle, ad\u017euvani za ad\u017euvane, adumi za adume, a adumice ba\u0161ka.)<\/p>\n

Ne\u0161to ljut na tada\u0161njeg beogradskog vezira Husein-pa\u0161u, Milo\u0161 mu je jednom prebacio da on \u201eni\u0161ta drugo ne zna, nego po svu no\u0107 piti i igrati se sa svojim ad\u017euvanima\u201c. A u jednom najgnusnijem i najuvredljivijem pismu, Knjaz Milo\u0161 i njegovi doglavnici savetuju Vuku Karad\u017ei\u0107u da potra\u017ei upravo takav posao: \u201e\u0161to se ti\u010de plate \u2013 prepri\u010dava to pismo Vuk \u2013 upu\u0107uju me, da obrijem brkove, pa da idem u Beograd pa\u0161inu sinu u slu\u017ebu umesto nekoga Koste, koji je kod njega bio ad\u017euvan<\/em> [\u2026], dodaju\u0107i, da \u0107u onde lasno \u017eiviti i s malo truda \u2018jerbo\u2019, vele, \u2018kako vas je Bog osakatio, to vam je svagda jedna noga pregnuta, pregnite i drugu, eto vas \u010detvorono\u0161ke\u2019\u201c.<\/p>\n

Ukratko, u Beogradu je bilo mladi\u0107a koji su zara\u0111ivali pru\u017eaju\u0107i seksualne usluge. Neka udovica iz Zemuna poslala je 1829. godine svog pomalo raspu\u0161tenog sina zetu u Beograd da u\u010di trgovinu i bude pod stro\u017eim nadzorom, \u201eibo je u prizreniju svobodnog i razko\u0161nog \u017eivota daleko ve\u0107a strogost tamo [tj. u Beogradu] ne\u017eeli ovde\u201c. Ali, udovica je ubrzo do\u010dula da \u201emoj ne\u0161\u010dastni sin Jovan ne samo se s Turcima dru\u017ei, ne\u017eeli kod njih danju i no\u0107u prebiva i pri sebi mloge novce ima, koje jama\u010dno od mene i zeta [\u2026] nije dobio; sledovatelno [\u2026] \u0161ta da l\u2019 mo\u017eno je misliti, no da su Turci \u0161 njime njihov bezzakoni obi\u010daj upotrebili\u201c, pa sada moli gradske vlasti da joj sina u Zemun vrate. Sli\u010dno Jovanu, \u0110or\u0111e Lazarevi\u0107 iz Smedereva do\u0161ao je u Beograd 1842. godine bez paso\u0161a i \u201epo gradu s Turcima skitao i s ovima u sodomsko bludosme\u0161enije na poruganije zakona na\u0161eg [tj. pravoslavne vere] upu\u0161tao se\u201c.<\/p>\n

A kako su stvari stajale s nekomercijalnim homoseksualnim odnosima? Oni su bili ka\u017enjivi. Evo, Mihailo Spasojevi\u0107 i Petko Stoji\u0107evi\u0107, prvi \u017eenjen a drugi be\u0107ar, obojica kozari iz Savamale, uhva\u0107eni su kako bludodjejstvuju. Prvi je ka\u017enjen sa 20 a drugi sa 15 udara \u0161tapova po telu i \u201estrogo im je zapove\u0111eno, da ubudu\u0107e tako \u0161togo\u0111 ne rade\u201c. Ko je bio spreman da rizikuje telesnu kaznu, odlazio je u javno kupatilo, iako ga je tamo vrebao jo\u0161 jedan rizik. Naime, beogradski fizikus je 1852. godine saznao \u201eda se u kupaonici novootvorenoj u Savamali pri kupanju u ilid\u017ei i bludo\u010dinstva \u010dine, koja [su] veneri\u010desko zarazitelno oboljenije kod mladih ljudi prouzrokovala [zbog \u010dega] se jo\u0161t u ve\u0107em stepenu i generacija kvari\u201c.<\/p>\n

Konsenzualnih homoseksualnih odnosa je, za\u010dudo, bilo i na proverbijalno patrijarhalnom selu. Tako je u selu Baro\u0161evcu, srez kolubarski, okrug beogradski, u jesen 1833. godine u javnost izbila afera o kojoj se dotle \u0107utalo. Seljanin Pantelija Vukadinovi\u0107, oko 35 godina star, ne\u017eenjen, punih petnaest godina je razvra\u0107ao seosku mlade\u017e mu\u0161koga pola \u201enapu\u0161taju\u0107i ih na se i plotsko smje\u0161enije s njima \u010dine\u0107i\u201c. Sve se to u selu znalo, ali se pre\u0107utno prihvatalo, jer su mladi\u0107i, kada se o\u017eene, prekidali odnose s Pantelijom i postajali vredni \u010dlanovi patrijarhalne seoske zajednice. Ali, preterana revnost nadle\u017enog sreskog kapetana zakomplikovala je stvari i iznela celo selo na r\u0111av glas. Pantelija je uhap\u0161en i sproveden u beogradski aps, gde je za\u010damao puna tri meseca. Saslu\u0161ani su svi seljani koji su imali posla s Pantelijom \u2013 njih trinaestorica, ne ra\u010dunaju\u0107i dvojicu umrlih i one \u201emnoge mladi\u0107e koji i sada to rade, ali ne\u0107e da priznaju\u201c. Pokazalo se da je Pantelija godinama bludodjejstvovao s tim momcima, naj\u010de\u0161\u0107e kod svoje ku\u0107e praznikom a na trlu kod stoke radnim danom, kao i da im je poklanjao \u010darape, podveze i tozluke, hranio ih i pojio. \u201eMomci kazuju da kako se koji o\u017eeni oni batale, a on nastane s mom\u010dadima ne\u017eenjenim i [kazuju] da kada zapo\u010dne on da koga momka navu\u010de na sebe on donese vina i rakije pak ta mom\u010dad ne mogu se od njega otpustiti dok s njime ne u\u010dine\u201c. Pantelija je osu\u0111en na 50 batina i proterivanje iz sela, s tim da mu se imanje rasproda. Po izlasku iz apsa, naselio se u obli\u017enjim Zeokama, pa je avet pantelizma nastavila da kru\u017ei kolubarskim srezom, na u\u017eas kapetana i kmetova, koji su se neprestano \u017ealili vi\u0161im vlastima. Na osnovu tih optu\u017ebi, Pantelija je hap\u0161en vi\u0161e puta \u2013 na primer, 1837. godine, ali je obi\u010dno pu\u0161tan zbog nedostatka dokaza. Na kraju, 1838. godine, proteran je u jagodinski okrug, gde mu se zameo trag.<\/p>\n

Homofobija nije bila retka i znala je da izazove tragi\u010dne posledice. Vojnik \u017divko Savi\u0107 se vi\u0161e puta \u017ealio pretpostavljenima da su ga Turci amamd\u017eije u amamu zadirkivali, pa i tukli. A 30. juna 1851. godine, ve\u0107 podnarednik \u017divko je u\u0161ao kod de\u017eurnog oficira, stavio na sto krvav bajonet i kazao da je prethodne ve\u010deri ubio Tur\u010dina. Taj ga je Tur\u010din, ka\u017ee, sreo na Kalemegdanu i zahtevao s njim, \u017divkom, \u201ena sramotni na\u010din protivuprirodno i protivuzakono soitije imati\u201c. \u017divko je ovaj gnusni predlog odbio biranim, vite\u0161kim re\u010dima: \u201eJa sam soldat i ja vi\u0161e \u010dest moju ne\u017eeli \u017eivot po\u010ditujem, zato okani se ti Tur\u010dine mene. To je poiskavanje tvoje kako jestestvenom tako i mom vojenom zakonu protivno, i znaj dobro da \u0107u se ja tebi zbog tih, odani i \u010destiti karakter jednog vojnika vre\u0111aju\u0107ih izra\u017eenija tvojih, osvetiti\u201c. I zaista, posle samo nekoliko sati \u017divko je na\u0161ao bestidnika u jednom dor\u0107olskom sokaku i ubio ga. Prema policijskom izve\u0161taju, ubijeni je Had\u017ei Ahmet, sin Bilal-age s Dor\u0107ola, o\u017eenjen i otac dvoje dece, po\u0161ten \u010dovek dobrog vladanja.<\/p>\n

U Beogradu je bilo za\u010dudo mnogo optu\u017ebi za homoseksualna silovanja. Uop\u0161te, optu\u017ebama za silovanje, bez obzira na pol aktera, pristupalo se sa velikom dozom skepse. Onda\u0161nja medicinska nauka, za ovu priliku oli\u010dena u beogradskom doktoru Karlu Beloniju, smatrala je da silovanje \u017eene, strogo uzev, nije mogu\u0107e: \u201ebudu\u0107i lekarski dokazano je da najja\u010di mu\u017e sam sobom ni najslabiju \u017eenu na to primorati ne mo\u017ee da ona s njime soitije svr\u0161i\u201c. Ovo pravilo va\u017eilo je, a fortiori<\/em>, i za mu\u0161karce kao \u017ertve silovanja. Doktor Beloni se nije izja\u0161njavao o tome da li \u201enajja\u010di mu\u017e sam sobom\u201c mo\u017ee da siluje dete, ali je takvih slu\u010dajeva u stvarnosti bilo. Patrold\u017eija Kosta Kuzmanovi\u0107, uz pomo\u0107 nekog Luke Bankovi\u0107a, silovao je jedanaestogodi\u0161njeg de\u010daka u zvonari Saborne crkve, gde je ina\u010de no\u0107ivao. Luka je odsedeo 66 dana u apsu, pa je otpu\u0161ten privremeno zbog bolesti, a Kosta je odle\u017eao vi\u0161e od devet meseci, pa je otpu\u0161ten sasvim. Izgleda da nikakvu drugu kaznu nisu pretrpeli!<\/p>\n

O lezbejkama, \u010citateljko, nismo na\u0161li bogzna\u0161ta. Kao \u0161to zna\u0161, u ono vreme \u017eenama i njihovim \u017eenskim poslovima nije poklanjano mnogo pa\u017enje. Ne\u0161to druk\u010dije bilo je u prvom \u017eenskom zatvoru, osnovanom 1848. godine u Po-\u017earevcu, u kome su zatvorenice izra\u0111ivale barutne fi\u0161eke za vojnu industriju. Zapovednik ove ustanove je o\u0161troumno primetio da je \u201e\u017eenski pol pri najmanjoj slobodi i primjernom postupku bez opredeljene granice veoma zaboravan i brzo razkala\u0161en\u201c. \u010cak i kada je upravnik u blizini, apsenice \u201e\u010desto puta sasvim bezbri\u017eno pri poslu larmaju, vi\u010du i pevati po\u010dnu\u201c, pa nadzornica mora da ih kori: \u201eRadite i \u0107utite, nemate li vi stida kad na\u0161 Gospodin Zapovednik u prvoj sobi nalazi se da tako bezobrazno vi\u010dete i nesta\u0161ne bivate\u201c. Na to one naj-drskije odgovaraju: \u201eE, pak \u0161ta \u0107e nam na\u0161 Gospodin u\u010diniti, valjda \u0107e nas kazniti\u201c. Po mi\u0161ljenju tada\u0161nje medicinske nauke, ovog puta oli\u010dene u po\u017eareva\u010dkom fizikusu Medovi\u0107u, boravak u zatvoru podsti\u010de razvrat, naro\u010dito kod i ina\u010de \u201erazvratno \u017eiviv\u0161ih \u017eena\u201c. Tu niko, pa ni nauka, ne mo\u017ee da pomogne: \u201eTelesno ustru\u010denoj razvratnosti nemogu\u0107e je prepre\u010diti put moralnog razdra\u017eavanja, koji je svima robija\u0161icama u dru\u017eestvenom saobra\u0161taju u radili\u0161tu kroz uzajamni, starom obnikovnjenju otvetni razgovor otvoren\u201c. Po\u0161to se u svakodnevnim kontaktima zatvorenice me\u0111usobno \u201emoralno razdra\u017euju\u201c treba ih \u0161to vi\u0161e razdvajati: u jednoj sobi nikada ne treba da budu zajedno vi\u0161e od njih \u010detiri ili pet. Ipak, nepodob\u0161tine su se doga\u0111ale. Robija\u0161ica Ljubica ka\u017enjena je \u201eza jedno veliko i gadno bezobrazije\u201c trodnevnim postom o hlebu i vodi; dodu\u0161e, ona je i ina\u010de bila \u201eu vladanju tajno i javno pakostna, jogunasta, neposlu\u0161na i proderzljiva\u201c.<\/p>\n

Biseksualne i transrodne osobe nisu ostavile traga u arhivima, ali to ne zna\u010di da, ako ih nema u aktima, nisu postojale u stvarnom \u017eivotu. Naprotiv, Duh Varo\u0161i i njegov Te\u010da nas uveravaju da ih je bilo. A ako je o turskoj beogradskoj eliti re\u010d, to znamo i iz drugih izvora \u2013 bud\u017eet Srbije pokazuje da je \u010d. vezir podjednako tro\u0161io i na svoj \u017eenski i na svoj mu\u0161ki harem. Za srpsku elitu, me\u0111utim, dokaza nema, a mi ne nameravamo da bilo \u0161ta insinuiramo, jer ne\u0107emo da svoje besmrtne du\u0161e izla\u017eemo pogibelji.<\/p>\n

U arhivu smo na\u0161li samo jedan dokumentovan slu\u010daj situacionog transvestizma, mada je takvih moralo biti vi\u0161e. Jovana, \u017eena Cvetka Brki\u0107a iz okoline Smedereva, odbegla je sa slugom Petrom. U Beogradu su oboje na\u0161li zaposlenje \u2013 Jovana u mu\u0161kom odelu kao sluga kod nekog terzije (kroja\u010da). U poternici stoji da je Jovana \u201ekose o\u0161i\u0161ane, fes crven na glavi i crvene jemenije na nogama nosi, tkanicom opasana, u mu\u0161kim ko\u0161uljama obu\u010dena, jelek \u0161aren i fermen \u010dohan plav na sebi ima\u201c. Iz Beograda su njih dvoje prebegli u Austriju, a tamo\u0161nje vlasti su odbile zahtev za njihovu ekstradiciju, pa je malerozni Brki\u0107 ostao i bez sluge i bez \u017eene.<\/p>\n

Ali je zato gra\u0111a o nesituacionim, ustvari profesionalnim transseksualcima \u2013 ili, kako bi se danas reklo, trand\u017eama \u2013 neobi\u010dno bogata. Naravno, ciljamo na sveprisutne \u010do\u010deke<\/em> (turski: k\u00f6\u00e7ek<\/em>), bez kojih u Osmanskom carstvu i njegovim provincijama nije moglo biti pravog kafanskog veselja, a jo\u0161 manje sevdaha \u2013 o karasevdahu da i ne govorimo.<\/span>2<\/sup><\/a><\/span> \u010co\u010deci su, u \u017eenskim kostimima, izvodili koreografski manje ili vi\u0161e slo\u017eene, ali razuzdanom erotikom duboko pro\u017eete igre u mehanama i kafanama \u0161irom carevine i zbog njih su svakodnevno sevali no\u017eevi i padale brkate glave sa sve \u010dalmama i turbanima. Bili su to de\u010daci od 10 do 18 godina, \u010dija je obuka po\u010dinjala ve\u0107 u ranom detinjstvu, a obuhvatala je ples i sviranje na tradicionalnim instrumentima. Regrutovani su skoro isklju\u010divo iz neosmanskog stanovni\u0161tva (naro\u010dito romskog, jermenskog i gr\u010dkog, ali i iz slovenskog, pa i srpskog) i pripadali su esnafu akrobata, guta\u010da vatre, iluzionista i sli\u010dnih zabavlja\u010da, a ne muzi\u010darskom esnafu.<\/p>\n

Putuju\u0107i \u010do\u010deci kretali su se u manjim grupama (\u0107ok<\/em>), koje je predvodio stariji mu\u0161karac, \u201emajstor\u201c (\u0107ok-ba\u0161a<\/em>) i koje su u kafanama provincijskih gradova \u0161irom Carevine ostajale danima, nedeljama ili mesecima, ve\u0107 prema tome na koliku su i kakvu publiku nailazile. A ta publika je znala da bude strasnija od dana\u0161njih navija\u010dkih grupa po stadionima i isto toliko sklona nasilju. Krvavi sukobi kafanskih klupodera za naklonost najpopularnijih \u010do\u010deka bili su stvar svakodnevna, u toj meri da je 1857. godine sultan Abdulmed\u017eid I zabranio svako javno predstavljanje \u010do\u010deka, bar u Carigradu. Kao i sve sli\u010dne zabrane, ni ova, koliko god da je bila mudra, nije bila sasvim delotvorna, pa su se \u010do\u010deci jo\u0161 dugo uvijali oko svojih ljubitelja, naro\u010dito po provincijskim mehanama Anadolije i Balkana. A da su \u010do\u010deci zaista bili opasni po moral, javni red i bezbednost, svedo\u010di i slede\u0107a grozomorna scena sa igranjem, pevanjem i pucanjem, iz jedne dor\u0107olske kafane.<\/p>\n

\u010co\u010dek i \u010dibukd\u017eija<\/h4>\n

U zimu 1853. godine, nekako odmah posle pravoslavnog Bo\u017ei\u0107a, a na radost lokalnih bekrija svake vere i zakona, u Beograd je prispela grupa osobito zamamnih \u010do\u010deka. Sa svojim \u0107ok-ba\u0161om su se u\u0161an\u010dili u Visokoj kafani na Dor\u0107olu, koju je dr\u017eao jedan ljuti Arnautin, ali su predstavljali i po drugim obli\u017enjim kafanama i mehanama. Namirisani i na\u0161minkani, samim svojim prisustvom preobra\u017eavali su neugledne dor\u0107olske pajzlove u onaj pravi, \u201eotrovni\u201c Levant, gde \u2013 kako ka\u017ee Andri\u0107 \u2013 \u201ekafa, alkohol, duvan i \u010dulnost ni\u017eih oblika stvaraju zaseban svet spore misli, mutnog ose\u0107anja i nemirna ali nepokretna duha\u201c. Bilo ih je trojica, a zvezda im je bio \u0161esnaestogodi\u0161nji \u0110or\u0111e Stefanovi\u0107, iz Leskovca u Turskoj, o \u010dijoj lepoti i ve\u0161tinama su se ispredale i po varo\u0161i \u0161apatom prenosile \u010ditave bajke. Upravo taj \u0110or\u0111e je tragi\u010dni junak ove dor\u0107olske drame.<\/p>\n

Nekako u isto vreme, u Beogradu se zatekao i jedan \u010dudan svat, toliko \u010dudan da na\u0161a skromna, bakelitna tastatura ( S520) nije u stanju da ga pravo opi\u0161e, pa \u0107emo opet da pozajmimo nalivpero Ive Andri\u0107a. Me\u0111u gostima u vi\u0161egradskom hanu u kome je na svom Putu<\/em> zano\u0107io Alija \u0110erzelez, bio je, pi\u0161e Andri\u0107, i \u201ejedan perverzan individuum koji se kazuje hod\u017ea iz Biha\u0107a, a uistinu \u010dini se da putuje svijetom kud ga vode mutni i stra\u0161ni nagoni\u201c. E, ovaj \u0161to mi ne umemo da ga opi\u0161emo bio je ba\u0161 takav, samo \u0161to se nije kazivao hod\u017ea iz Biha\u0107a nego se predstavljao kao \u201e\u0107ehaja \u010dibuk\u010dija iz Kabata\u0161a u Anatoliji\u201c. (\u201e\u0106ehaja \u010dibuk\u010dija\u201c zna\u010di da je, navodno, bio stare\u0161ina esnafa, tj. udru\u017eenja zanatlija \u2013 proizvo\u0111a\u010da \u010dibuka i druge pu\u0161a\u010dke opreme u toj danas zabitoj kasabi, koja ima samo 9.211 stanovnika i u kojoj, ka\u017eu zlobnici, turista nema ni za lek, vuk po\u0161tu nosi a lisica podne zvoni. Za tamo\u0161nje \u010dibuke, ako se uop\u0161te jo\u0161 proizvode, ne znamo kakvi su.) Ovaj na\u0161 individuum se zvao Jusuf Ismail i u svom veku voleo je mno\u0161tvo \u010do\u010deka, stra\u0161\u0107u koja nikada nije dugo trajala, ali nije trpela ni najmanjeg protivljenja. Zami\u0161ljamo da je, fizi\u010dki, bio jak, te\u017eak i vrlo podbuo. A znamo da je, kao \u0161to \u0107e se videti, bio vi\u010dan oru\u017eju.<\/p>\n

Tre\u0107i protagonist dor\u0107olske tragedije o kojoj izve\u0161tavamo bio je kafed\u017eija Visoke kafane, ljuti Arnautin kome ne znamo ime, ali \u010dije dve ru\u017ene osobine znamo zasigurno: izjedale su ga zavist i ljubomora. A izgleda da je imao i tre\u0107u falinku: kukavi\u010dluk. Iz uro\u0111enog mu kukavi\u010dluka, kavgu nikada nije zametao s\u00e2m nego uvek u dru\u0161tvu svojih zakletih drugara Arnauta, po mogu\u0107stvu jo\u0161 lju\u0107ih od njega i uvek \u0161to brojnijih. (Uop\u0161te, u onda\u0161njem Beogradu Albanci su se \u010dvrsto dr\u017eali jedni drugih, a nisu bili omiljeni ni me\u0111u Srbima ni me\u0111u Turcima, koji su ih smatrali divljim, tribalnim elementom.)<\/p>\n

Zamajac je tragediji dala, kao u tolikim pozori\u0161nim komadima, ljubomora \u2013 u ovom slu\u010daju, ljuta arnautska, za\u010dinjena zavi\u0161\u0107u. Tajanstveni prido\u0161lica iz Anatolije imao je veliko iskustvo s terevenkama i \u010do\u010decima, ali i uvek punu kesu, a bio je \u0161iroke ruke. Zato se i nije \u010duditi \u0161to se je, prema policijskom izve\u0161taju: \u201e\u0110or\u0111e Stefanovi\u0107 \u0107o\u010dek svagda pri veselju i igranju oko pomenutog Jusufa \u010dibuk\u010dije vrzo, kod njega sjedio i na njegov \u010dibuk pu\u0161io\u201c. (A mo\u017eemo si misliti koliki je i kakav bio \u010dibuk jednog majstora-\u010dibukd\u017eije!) To se, me\u0111utim, kafed\u017eiji nije nimalo dopalo, pogotovo \u0161to su se vrzenje, sedenje i pu\u0161enje ponavljali prilikom svakog \u201evi\u0161ekratnog veselja, svirke i igre, kako u njegovoj tako i u drugoj obli\u017enjoj kafani\u201c. I u kafed\u017eiju u\u0111e zavist i u\u0111e ljubomora i stanu ga gristi. Ose\u0107ao se kao onaj parcov U \u0161pajzu<\/em> \u2013 da, \u010citateljko, onaj Radovi\u0107ev, \u0161to je jeo sira bez obzira, pa u njega, parcova, do\u0111e bolest i po\u010dme njega deran\u017eirat, i deran\u017eirat, svakog dana deran\u017eirat. Sasvim tako je i Arnautinu bilo u njegov stomak: kao da ima jedno stvrdlo i misli da \u0107e umreti odma. Eto \u0161ta zelenooko \u010dudovi\u0161te zna da u\u010dini od \u010doveka!<\/p>\n

U tom stanju pomu\u0107ene svesti, kafed\u017eija nije umeo da smisli ni\u0161ta bolje nego da \u201epodgovori jo\u0161 nekolicinu Arnauta, te po\u010dnu pretiti [\u010do\u010deku \u0110or\u0111u] da \u0107e ga najposle, ako se \u010dibuk\u010dije ne otrese, ubiti\u201c. Te pretnje su se, \u010ditamo u policijskom izve\u0161taju, vi\u0161e puta ponavljale, no \u2013 na sre\u0107u \u2013 \u201ebez da je pomenuti Arnautin kafed\u017eija sa svojim dru\u017estvom \u0161to protivu njega \u2013 \u0107o\u010deka \u2013 a tako i protiv \u010dibuk\u010dije Jusufa preduzimao\u201c. Prazne pretnje \u2013 mo\u017eda si pomislila, \u010citateljko, znaju\u0107i Arnautinovu kukavi\u010dku prirodu, o kojoj smo se mi, u trenutku koautorske neopreznosti, prerano izlanuli. Ali, kr\u010dag ide na vodu dok se ne razbije. U akutnim napadima ljubomore ljudi \u010dine i ono \u0161to ina\u010de nikad ne bi ni mogli ni smeli da pomisle.<\/p>\n

Tog kobnog tridesetog januara 1853. godine po julijanskom kalendaru (iliti devetog dana meseca Rabi\u2019 al-Tani godine 1269. po Hid\u017eri), galantni \u010dibuk\u010dija Jusuf povede \u0110or\u0111a, jo\u0161 jednog \u010do\u010deka i njihovog majstora u amam. Bio je petak, molitveni dan (klanja se d\u017euma-namaz), ali su Jusufa njegovi mutni i stra\u0161ni nagoni vrlo retko vodili u d\u017eamiju, a vrlo \u010desto mimo nje, na mesta gde ljudi, kad padaju na kolena i savijaju se u pasu, po pravilu to ne \u010dine molitve radi. Obave\u0161ten o ovoj ekskurziji u amam, kafed\u017eija je odmah krenuo u akciju. On \u201euzme onog tre\u0107eg \u0107o\u010deka sa ostalim dru\u017estvom i odvede ih tako\u0111e u isti amam, s namerom onog \u010desto re\u010denog \u010dibuk\u010diju ubiti\u201c. A za svaku sigurnost, jednog svog pajta\u0161a, ovejanog ukoljicu, postavi u zasedu kod obli\u017enje kasapnice kao snajperistu avant la lettre<\/em>, sa zadatkom da puca u Jusufa, ako ovaj nekim \u010dudom iz amama iza\u0111e \u017eiv.<\/p>\n

Policijski izve\u0161taj suvo ka\u017ee da se Arnautinu kafed\u017eiji \u201enekako nije tamo [tj. u amamu] prilika dala\u201c. Naravno, od jednog policajca i ne treba o\u010dekivati da ulazi u kovitlac ose\u0107anj\u00e2 \u2013 m\u0201 kakvih ose\u0107anj\u00e2: strasti<\/em> \u2013 koje su razdirale kafed\u017eijinu du\u0161u dok je, obavijen isparenjima iz memljivog bazena s vrelom vodom, na ni\u0161anu dr\u017eao golog, mlohavog i dlakavog \u010dibuk\u010diju. Pa i mi jedva naslu\u0107ujemo tu ispolinsku borbu \u017eelje, mr\u017enje i straha, zbog koje je kafed\u017eiji zadrhtala ruka i zbog koje planirani amamski atentat nije uspeo.<\/p>\n

Jo\u0161 uvek u bla\u017eenom neznanju, nesvestan opasnosti koje mu groze, Jusuf \u010dibuk\u010dija je sa svojom svitom iza\u0161ao iz amama ne samo \u017eiv nego i vrlo raspolo\u017een, pogotovo \u0161to su mu se po glavi jo\u0161 vrzle sabla\u017enjive slike \u010do\u010deka \u0110or\u0111a kako se saginje da sa klizavog poda dohvati safun. Ali ne lezi, vra\u017ee! Tek \u0161to su okupani kro\u010dili na snegom zavejani dor\u0107olski sokak i, jo\u0161 pu\u0161e\u0107i se od amam-topline, po suvomrazici krenuli nazad u kafanu uskom, tog jutra probijenom prtinom, onaj takore\u0107i snajperista, prikriven iza jednog smeta ispred kasapnice na drugoj strani sokaka, podigne svoju \u0161ocu i stavi prst na oroz, u \u010dvrstoj nameri da Jusufove konce smrsi jednom za svagda. Ali, kasapin i neke njegove mu\u0161terije blagovremeno opaze Arnautinove pripremne radnje, hitro prisko\u010de, skleptaju ga i sklone u kasapnicu.<\/p>\n

I tako Jusuf dva puta u jednom danu izbegne izvesnu smrt, \u0161to valja pripisati ne toliko milosti koliko trenutnoj rasejanosti Svemogu\u0107eg. Izgleda da je Alah d\u017eele\u0161anuhu smetnuo s uma da tog petka Jusuf nije klanjao u d\u017eamiji nego u amamu, a takav \u201enamaz\u201c, to zna svaki i najmanji imam, nema bogznakakvu pro\u0111u nego, naprotiv, \u010desto bude kontraproduktivan. Ipak, Bo\u017eja je pravda katkad spora ali uvek dosti\u017ena i ko ne plati na mostu plati\u0107e na \u0107upriji, pa \u0107e jama\u010dno tako biti i sa razbludnim \u010dibuk\u010dijom (a, nadamo se, i sa njegovim kukavnim arnautskim antagonistom).<\/p>\n

Kada se i drugi atentator d\u017eilitnuo ne pogodiv\u0161i cilj, tu se ve\u0107 i Jusuf avizao i razabrao, \u0161to ka\u017eu: puklo mu pred o\u010dima. Ili, \u0161to ka\u017ee policaj u svom izve\u0161taju: \u201ebudu\u0107i je i drugog Arnautina, koji je tako\u0111e pomenutog \u010dibuk\u010diju u putu k kafani ubiti nameravao, ova namera tim osuje\u0107ena bila \u0161to su ga neki uvatili i u kasapnicu odvukli, pro\u0111e \u010dibuk\u010dija donekle u miru, i po\u010dem je video da mu Arnauti o glavi rade, odvoji se, ode u svoj kvartir, oru\u017ea se i do\u0111e u istu kafanu gde su \u0107o\u010deci sjedeli\u201c.<\/p>\n

Tu, u Visokoj kafani, odigrana je i zavr\u0161na scena ovog dor\u0107olskog igrokaza. Te\u017eak i te\u0161ko naoru\u017ean, sa dve kratke pu\u0161ke i jataganom za pojasom, namrgo\u0111eni Jusuf Ismail nahrupi na sniska kafanska vrata, gde ga do\u010deka muk prestravljenih \u010do\u010deka, \u0161\u0107u\u0107urenih u uglu uz skute svog, podjednako prestravljenog, \u0107ok-ba\u0161e. Mada su svi bili sve\u017ee okupani, od njih je bio kiselkast vonj egzistencijalnog straha, a mo\u017eda i ne\u010deg materijalnijeg. Od kafed\u017eije Arnautina i njegovog dru\u0161tva nije bilo ni traga \u2013 njih je zadr\u017eala turska policijska patrola zbog incidenta kod amama, a ni ina\u010de ne bi smeli da prismrde Jusufu. Pustom kafanom su se motali samo smeteni \u010diraci, koji polete\u0161e da uslu\u017ee stra\u0161noga gosta. A Jusuf Ismail sede na svoje stalno mesto pored mangala i, jo\u0161 pre nego \u0161to mu prineso\u0161e rakiju i pre nego \u0161to \u0107e se ma\u0161iti svog legendarnog \u010dibuka, naredi \u010do\u010deku \u0110or\u0111u da pristupi. S obzirom na osvedo\u010denu ograni\u010denost na\u0161e tastature kada treba opisivati slo\u017eene doga\u0111aje i emocije, mo\u017eda je bolje da samo citiramo suvu prozu policijskog raporta, daju\u0107i faktima prednost nad fikcijom:<\/p>\n

\u201eI \u010dim je [Jusuf] seo pozove \u0110or\u0111a \u0107o\u010deka da k njemu do\u0111e, a \u0110or\u0111e mu odgovori da ne sme. Na pitanje pak njegovo za\u0161to ne sme, odgovori mu \u0110or\u0111e da mu kafed\u017eija preti da \u0107e ga ubiti ako k njemu \u2013 Jusufu \u2013 pristupi. Na ovo Jusuf vide\u0107i da se \u0107o\u010dek njega otresa, razjaren smetnjom, potegne malu pu\u0161ku iza pojasa i opali na \u0110or\u0111a, rani ga smrtno, no vide\u0107i da ga nije na mesto ubiti mogao, potegne i drugom. Kad je ve\u0107 stvar svoju ovako uradio Jusuf, ostavi pu\u0161ke i povi\u010de \u201eKamo stra\u017ea, neka \u010dine od mene \u0161to mu drago\u201c.\u201c<\/p>\n

Eto tako je, razjaren smetnjom<\/em>, Jusuf Ismail uradio svoju stvar<\/em> (a za \u010do\u010dekovu<\/em> stvar \u2013 koj\u2019 te pita!).<\/p>\n

Za tili \u010das se kafana napunila. Zatekao se u gomili i jedan d\u017eerak (turski hirurg), koji je iz grudi ranjenog \u010do\u010deka izvadio \u201esind\u017eirli kur\u0161um\u201c i u ranu mu stavio \u201eneki fitilj\u201c. Sind\u017eirli kur\u0161umi ili, kako su ih jo\u0161 zvali, sind\u017eirlije bili su smrtonosniji od obi\u010dnih, jer su se sastojali od dva ili vi\u0161e ujedno povezanih pu\u0161\u010danih zrna (\u201eE je pustu pu\u0161ku prepunio, \/ Dva kur\u0161uma i dve sind\u017eirlije\u201c). Ovaj, izva\u0111en iz \u0110or\u0111evih grudi, sa\u010duvan je i prilo\u017een izve\u0161taju srpskog beogradskog policaja. Srpska policija se postarala i za ranjenog \u0110or\u0111a \u2013 on je prenet u \u0161pitalj, \u201egde je potom 31ga uve\u010de po prilo\u017eenom lekarskom svideteljstvu umro\u201c. A u tom lekarskom svedo\u010danstvu, pisanom rukom gradskog fizikusa dr. An\u0111elkovi\u0107a, stoji: \u201eO\u010devidno je da je ovaj kur\u0161umom iz pi\u0161tolja ubijen. Kur\u0161um onaj koji je kroz prsi proletio, belu d\u017eigericu na desnoj strani i crnu d\u017eigericu morao je probu\u0161iti, te veliko i smrtno unutarnje krvarenje prouzrokovati\u201c.<\/p>\n

Tako je skon\u010dao \u010do\u010dek \u0110or\u0111e. A \u010dibuk\u010dija Jusuf Ismail? Njega su vojvodinci (turska patrola) na licu mesta vezali i oterali u grad, a \u0161ta je s njim u tvr\u0111avi posle bilo zauvek je skriveno od hri\u0161\u0107anskih o\u010diju, pa i od nematerijalnih o\u010diju Duha varo\u0161i. Mo\u017eda je po vezirovom nare\u0111enju zadavljen u vojvodinoj sobi, kao \u0161to se svojevremeno dogodilo anonimnom sejmeninu (\u201ejedno Arnaut\u010de sejmen\u010de Ture\u201c) koji je skrivio krvoproli\u0107e na Saka-\u010desmi 1834. godine.<\/p>\n

Mo\u017eda je, ka\u017eemo, sli\u010dna sudbina stigla i \u010dibuk\u010diju Jusufa, ali pre \u0107e biti da je slu\u010daj zata\u0161kan jer je njegova \u017ertva, mada hri\u0161\u0107anin, bio jedan obi\u010dan, mali \u010do\u010dek, za kojim niko u srpskoj zajednici ne bi za\u017ealio, a kamo li za njega tra\u017eio pravdu. Verovatnije je, dakle, da je Jusuf samo prognan u rodni Kabata\u0161 i tamo se vratio svojim \u010dibucima i svom haremluku. A kafed\u017eija Arnautin sigurno nije gonjen zbog amamske afere nego je jo\u0161 dugo i beri\u0107etno vodio svoju jazbinu na Dor\u0107olu i u nju dovodio sve nove i nove \u010do\u010deke, ali i po koju \u010dengiju, koliko da upotpuni asortiman.<\/p>\n

A ako je tako bilo, onda su moralno odurni antiheroji ove pri\u010de \u2013 kafed\u017eija i \u010dibuk\u010dija \u2013 pro\u0161li manje-vi\u0161e neka\u017enjeno, a ceh je platio, i to \u017eivotom, bezna\u010dajni i dru\u0161tveno stigmatizovani mali \u010do\u010dek-trand\u017ea. I onda se ti, O\u0161troumna \u010citateljko, s pravom pita\u0161 za\u0161to smo mi onako gromopucatelno najavljivali kaznu Bo\u017eju za zlikovce i bulaznili o sporoj ali dosti\u017enoj Bo\u017ejoj pravdi? E, nismo bulaznili. Bo\u017eja pravda se vr\u0161i na onome svetu i po njoj \u0107e mali \u0110or\u0111e jama\u010dno zauzeti svoje zaslu\u017eeno mesto u raju, \u201eo desnuju\u201c (a mo\u017eda \u0107e \u010dak biti unapre\u0111en u an\u0111elka), dok \u010dibuk\u010dija i kafed\u017eija nikada ne\u0107e videti d\u017eenet ni u\u017eivati u dru\u0161tvu hurija (dodu\u0161e, kakvi su bili, oni zbog ovog drugog ne bi mnogo patili). A dok smo u ovoj Dolini suza, za nas va\u017ei samo ljudska pravda, koja je kao \u0161vajcarski sir \u2013 rupa do rupe. Kako jednom re\u010de Borislav Peki\u0107, na ovome svetu pravdu mo\u017eemo da izvojujemo samo ako ispunimo tri uslova: da smo zbilja u pravu, da nam se to prizna i da imamo mnogo novaca. \u010co\u010deci i trand\u017ee skoro nikada ne ispune sva tri.<\/p>\n

Tako stvari stoje odvajkada i tako \u0107e stajati vo vjeki. Dokaz? Ta\u010dno 150 godina posle \u0110or\u0111eve smrti, u Beogradu je ubijen jedan drugi transseksualac \u2013 Vjeran Miladinovi\u0107 \u2013 Merlinka, junak \u017dilnikovog filma Dupe od mramora<\/em>. Merlinka za \u017eivota nije videla mnogo pravde. Njen ubica nikada nije ka\u017enjen. Danas je zovu \u201etrans legendom Balkana\u201c, a na uglu Gavrila Principa i Zagreba\u010dke stoji ru\u017ei\u010dasta tabla sa natpisom: \u201eMerlinkina ulica\u201c. Posthumna slava \u017ertava kakve su bile \u0110or\u0111e i Merlinka je, mo\u017eda, posredan dokaz da su one ipak zadobile nebesku pravdu kad im je ve\u0107 zemaljska bila uskra\u0107ena.<\/p>\n

Iz\u00a0 nove knjige Ivana Jankovi\u0107a o prostituciji u Srbiji 19. veka \u201eKata Nesiba i komentari\u201c, Fabrika knjiga 2017.<\/em><\/p>\n

\n