Ulazak u napu\u0161teni Zatvor u Redingu je veoma uznemiruju\u0107e iskustvo. Vazduh je druga\u010diji i olovno te\u017eak. Upravo ovde, u zagu\u0161ljivoj \u0107eliji u bloku C, \u010duveni irski dramati\u010dar, pesnik i esejista Oskar Vajld proveo je dve godine u izolaciji od 1895, nakon \u0161to je osu\u0111en za \u201cnakazno pona\u0161anje\u201d.<\/p>\n
Bio je to ko\u0161marni kontrast u odnosu na status koji je stekao u visokom dru\u0161tvu zahvaljuju\u0107i knji\u017eevnim i pozori\u0161nim remek-delima poput \u201cSlike Dorijana Greja\u201d (1890) i \u201cVa\u017eno je zvati se Ernest\u201d (1895). Upravo ovde, u mesecima pre osloba\u0111anja 1897, napisao je \u201cDe Profundis\u201d – Iz dubine (du\u0161e), pismo lordu Alfredu Daglasu, ljubavniku koji je izneverio njegovu ljubav. To pismo se smatra jednim od najzna\u010dajnijih napisanih na engleskom jeziku.<\/p>\n
\u0160esnaestog oktobra 2016 – na 162. godi\u0161njicu ro\u0111enja Oskara Vajlda, irski romanopisac Kolm Tojbin vra\u0107a se u njegovu zatvorsku \u0107eliju da bi \u010ditao \u201cDe Profundis\u201d. To je deo velike izlo\u017ebe inspirisane Vajldovim pismom, pod nazivom: \u201cInside: Artists And Writers In Reading Prison\u201d, a u okviru koje \u0107e biti predstavljena dela poznatih umetnika i pisaca iz celog sveta \u010dija je tema zatvor, uklju\u010duju\u0107i i kineskog umetnika Aja Vejveja, ameri\u010dkog fotografa Nan Goldin i ju\u017enoafri\u010dku slikarku Marlen Dima.<\/p>\n
To je prvi put da je zatvorska zgrada otvorena za javnost. Iako je vi\u0161e puta menjala namenu, ona i dalje odi\u0161e zlokobnom atmosferom, a nije izbledela ni snaga Vajldovih re\u010di. U pismu opisuje \u201czatvorsku klupu, odvratnu hranu, razdvajanje tvrde u\u017eadi na vlakna kudelje sve dok jagodice prstiju ne utrnu od bola… Ti\u0161inu, samo\u0107u, stid – svaku od ovih stvari ponaosob moram da pretvorim u duhovno iskustvo\u201d.<\/p>\n
Tojbin ka\u017ee da je kao mladi\u0107 bio op\u010dinjen Vajldovim pozori\u0161nim komadima i esejima.<\/p>\n
\u201cTek mnogo kasnije sam nai\u0161ao na ‘De Profundis’ i shvatio okolnosti u kojima je pismo napisano\u201d.<\/p>\n
\u201cDivim mu se zbog stila, zbog upotrebe ponavljanja, zbog na\u010dina na koje oblikuje re\u010denice. \u010cini mi se da je to najbolje Vajldovo delo u prozi. A \u010dinjenica da je napisano iz dubine du\u0161e i da razmatra zabranjenu ljubav \u010dini ga jo\u0161 zanimljivijim\u201d.<\/p>\n
Okolosti u kojima je pismo nastalo zaista su izuzetne. Vajld je patio zbog te\u0161kih uslova i ekstremne izolacije u zatvoru (zatvorenicima nije bio dozvoljen me\u0111usobni kontakt, \u010dak ni za vreme slu\u017ebe u kapeli). Novi zatvorski upravnik Mejd\u017eor Nelson bio je malo milosrdniji, pa je dozvolio Vajldu da napi\u0161e pismo u \u201ciz medicinskih razloga\u201d.<\/p>\n
U \u010dlanku za \u201cGardijan\u201d Tojbin opisuje da je zatvorenicima bilo zabranjeno da pi\u0161u drame, novele i eseje, ali da su mogli da pi\u0161u pisma. Pisma su redovno kontrolisana, a pribor za pisanje im je oduziman \u010dim bi zavr\u0161ili pismo. Me\u0111utim, nije bilo propisano koliko pismo mo\u017ee da bude duga\u010dko, a ako nije bilo zavr\u0161eno do isteka zatvorske kazne, zatvorenik je mogao da ga ponese sa sobom prilikom izlaska iz zatvora.<\/p>\n
U prva tri meseca 1897. Vajld je grozni\u010davo pisao: prvo je ogor\u010deno i strastveno optu\u017eivao svog dekadentnog ljubavnika, da bi pismo kasnije poprimilo spiritualan ton. Budu\u0107i da je tehni\u010dki bilo nepotpuno, vra\u0107ali su mu ga slede\u0107eg dana, a 20 stranica (sa \u010dak 55.000 re\u010di) vra\u0107eno mu je kada je najzad pu\u0161ten iz zatvora.<\/p>\n
Kao slobodan, ali slomljen \u010dovek, Vajld je pismo predao prijatelju i biv\u0161em ljubavniku, novinaru Robertu Rosu, a ne Daglasu, kome je bilo namenjeno. Ovaj je kasnije tvrdio da je uni\u0161tio svoj primerak, a da ga nije ni pro\u010ditao. Ros je nadgledao objavljivanje 1905. godine, pet godina nakon Vajldove smrti (imao je samo 46 godina), i nazvao delo \u201cDe Profundis\u201d . To prvo izdanje je bilo drasti\u010dno skra\u0107eno, pri \u010demu su izostavljeni svi delovi u kojima se spominju Daglas i njegova porodica. U narednim izdanjima tekst je postepeno pro\u0161irivan (Vajldov sin Vivijan Holand poku\u0161ao je da objavi pismo u celini 1949), a izvornik u rukopisu Ros je poverio Britanskoj biblioteci. Necenzurisana verzija objavljena je tek 1962, gotovo 20 godina posle Daglasove smrti.<\/p>\n
\u201cDe Profundis\u201d je tokom decenija opisivan na razli\u010dite na\u010dine: od revolucionarnog ljubavnog pisma, preko autobiografije do propovedi. Ono se, me\u0111utim, te\u0161ko uklapa u bilo koju od ovih kategorija, pa je to mo\u017eda i razlog \u0161to i danas izaziva toliko emotivne reakcije. Majkl Moris, jedan od direktora britanske organizacije \u201cArtejnd\u017eel\u201d, koja je organizovala izlo\u017ebu, ka\u017ee: \u201cKada sam prvi put pro\u010ditao pismo pre 20 godina, se\u0107am se da mi je bio najzanimljivi prvi odeljak, u kome Vajld te\u0161ko optu\u017euje Bozija (kako je Vajld tepao Daglasu). Danas na mene mnogo sna\u017eniji utisak ostavlja zavr\u0161ni deo, u kome razmatra temu tuge i njene lepote.\u201d<\/p>\n