Nasilje i diskriminacija koju LGBT osobe doživljavaju u Srbiji ostavlja posledice po njihovo mentalno zdravlje. Ko može da pruži pomoć?
Momčilo i Đorđe ne sećaju se detinjstva kao bezbrižnog.
Zbog seksualne orijentacije, u školi su svakodnevno trpeli fizičko i psihičko maltretiranje, a u pubertetu su se osećali odbačeno, uplašeno i kao da ih niko ne razume.
Takav odnos okruženja ostavio je posledice po mentalno zdravlje, ali oni su, kako kažu, uspeli da se uhvate u koštac sa problemima verujući u sebe, uz podršku bližnjih i stručnu pomoć psihologa.
“Psiholog nije taj ko će ti rešiti problem, nego će koračati sa tobom u rešavanju problema”, kaže Đorđe Đorđević za BBC na srpskom.
Samo prošle godine, više od 430 LGBT ljudi javilo se zbog diskriminacije i nasilja organizaciji Da se zna, koja pruža pravnu i psihološku pomoć.
Odbačenost i strah
“Slobodan sam i ne plašim se da kažem – ja sam Momčilo Čanković i ja sam gej”, kaže ovaj 24-godišnji momak, rođen u selu blizu Kikinde.
Ali nije uvek bilo tako. Školske dane opisuje kao “pakao”.
Sa diskriminacijom se nosi od “malih nogu”, kaže, ali uvrede su bile izraženije u drugom i trećem razredu, kada je počeo da se oseća odbačeno.
“Bio sam u strahu da se krećem, mislio sam da će me neko napasti na ulici”, kaže.
Tada je prvi put posetio psihoterapeuta.
“Dobio sam antidepresive, ali sam se zbog njih povukao u sebe.
“U dogovoru sa majkom sam odlučio da prestanem da ih pijem i da se sam izborim protiv pritiska okoline”, kaže.
Očekivao je da će biti bolje kada posle seoske osnovne, krene u srednju školu u Kikindi – ali nasilje, češće psihičko nego fizičko, nije prestalo.
Nije smeo slobodno da izađe na odmor ili da kupi užinu, a neki su, objašnjava, izbegavali da budu viđeni sa njim da ne bi bili etiketirani na isti način.
“Bilo je sačekivanja posle škole, maltretiranja od škole do autobuske stanice – bio sam prinuđen da trčim”, kaže Momčilo.
Nasilje je dostiglo vrhunac kada su ga napala dva momka dok je selom šetao sa drugaricama.
“U sebi sam mislio, nek’ urade šta hoće, samo neka prestane”, kaže.
U tom trenutku se osećao bespomoćno, dodaje.
“Tad sam se zapitao šta je svrha mog postojanja”, seća se.
Od januara 2017. do kraja juna 2020. godine zabeleženo je 166 nezakonitih postupaka motivisanih seksualnom orijentacijom žrtve, a 57 je prijavljeno policiji, pokazuje Istraživanje “Podaci, a ne zvona i praporci” organizacije Da se zna.
Kada su u pitanju prijavljeni slučajevi, fizičko nasilje zabeleženo je u 45,6 odsto slučajeva, psihičko u 36,8 odsto slučajeva, pretnji je bilo 29,8 odsto, a uništavanja imovine i vandalizma u 17,5 odsto.
Manji broj prijavljenih slučajeva obuhvatao je diskriminaciju i proganjanje.
Istraživanje Centra za slobodne izbore i demokratiju (CeSID), objavljeno u septembru 2021, ukazuje na to da polovina ispitanih građana u Srbiji iskazuje negativan stav prema ljudima suprotnog seksualnog opredeljenja.
“Mislio sam da je kraj”
Momčilo kaže da je zbog nasilja u određenim periodima imao samoubilačke misli, ali da nikad nije pokušao sebi da naudi.
Odlučio je da se uhvati u koštac sa krizom, a u tome je imao pomoć.
“Psiholog je bio tu da me usmeri, ali sam se na kraju izborio sam, a majka mi je bila najveća podrška”, kaže.
Mladi su četiri puta podložniji suicidnim mislima, planovima i pokušajima samoubistva nego njihovi vršnjaci, navode iz vodeće organizacije koja se bavi prevencijom samoubistava kod mladih LGBT ljudi, Projekat Trevor.
Mnoga istraživanja ukazuju na negativan efekat iskustva diskriminacije i nasilja na mentalno zdravlje, kažu iz Centra za prava LGBT+ ljudi Geten.
“Pre svega kada je reč o anksioznosti, depresivnosti, pojavi suicidnih misli i pokušaja samoubistva”, kažu iz Getena za BBC na srpskom.
Navode da je za diskriminisane grupe stalni izvor stresa svest o negativnom društvenom odnosu prema grupi kojoj pripadaju.
“Takođe, i znanje da se nasilje i diskriminacija dešavaju drugim osobama iz iste grupe, odnosno da je opasnost stalna”, kažu.
Momčilu su dešavalo da danima nema želju da ustane iz kreveta.
Često je išao kod školskog psihologa i svakodnevno je trpeo nasilje, zbog čega mu je “mentalno zdravlje bilo na ivici”, kaže.
“Mislio sam da je kraj”, kaže on.
Život mu je postao lakši kada se preselio u Novi Sad i upisao fakultet, ali posledice su ostale.
“Imao sam flešbekove, nekad mi se sve vraćalo – sve tuče i pretnje.
“Plašio sam se da li će me neko prepoznati ako odem do prodavnice i napasti”, kaže.
Tada su mu najviše pomogle majka Ljiljana i najbolja drugarica Gorica.
Govorile su mu da nije sam i da zajedno mogu sve.
“Treba tražiti pomoć prijatelja ili psihoterapeuta.
“Niko na ovom svetu ne treba da oseća da je sam”, kaže Momčilo.
Dodaje da je srećan što je majka prihvatila njegovu seksualnu orijentaciju i što može da bude ono što jeste.
Izvor: BBC na srpskom