Novinar, fotograf, pesnik, te ruski disident, Slava Mogutin, nedavno se osvrnuo na svoj petnaestogodišnji rad, a kroz monografiju u kojoj su sakupljeni načini na koje je ovaj umetnik preispitivao kodove mačizma, te mnoge tabue.
Rođen u Sibiru, Mogutin je napustio porodicu i preselio se u Moskvu još sa 14 godina. Novinarstvu se sam naučio, pa je od samog početka radio za nezavisne medije i radio-stanice, gde je brzo prepoznat kao jedan od najkarekterističnijih glasova post-Perestroika novinarstva, te jedina otvoreno gej osoba u ruskim medijima tog vremena.
Koristeći medije u kojima je radio kao platformu, Mogutin je otvoreno preispitivao argumente društva protiv homoseksualnosti, pa je brzo označen kao neprijatelj poretka, te optužen za „zlonamerni huliganizam sa elementima cinizma i vrhunskog bezobrazluka“, zbog čega je i krivično gonjen. Ubrzo je pokušao i da registruje prvi istopolni brak u Rusiji sa svojim tadašnjim partnerom, američkim umetnikom Robertom Filipinijem, zbog čega su ga vlasti i gonile te 1994. godine. Godinu dana kasnije, kada je imao samo dvadesetjednu godinu, okolnosti su ga prisilile da pobegne iz zemlje, te je tako postao prvi Rus kome je odobren politički azil na osnovu progona zbog homoseksualnosti.
Dolazak u Njujork obeležio je početak novog poglavlja njegovog života, te početak karijere na polju vizuelnih umetnosti. Koristeći fotografiju, Mogutin je nastavio da preispituje tabue, uvodeći radikalne narative koji su imali funkciju da skinu masku uglađenog društva i političke korektnosti. Kao rezultat se 2006. godine pojavila njegova prva monografija – Lost Boys, za koju je dobio međunarodno priznanje za fotografije koje su zamutile liniju između seksa i stila, te spojile akt, fetiš, dokumentarnu fotografiju, porno sadržaje i modu sa elementima fine umetnosti.
Kao svedočanstvo tome da je ovaj umetnik nezaustavljiva sila, 1. avgusta 2017. godine izašla je njegova nova monografija Bros & Brosephines – kolekcija od 240 fotografija iz privatnih i profeionalnih serija koje su napravljene između 2000. i 2015. godine. Dok su neke napravljene u okviru setova koji su raspolagali velikim budžetima, druge su se zasnivale na ljubaznosti prijatelja i potpunih stranaca. Iako različite po stilovima i subjektima koji se na njima pojavljuju, zajednička im je posvećenost avangardi i rušenju stereotipa.
Mogutin je novinarima portala Dazed dao ekskluzivan prikaz knjige, te sa njima razgovarao o tome kako je umetnost savršeni katalizator za kreativnost i igru, ali i sredstvo uz pomoć kojeg može da se zauzme stav i progovori istina u lice moći.
Dazed: Sećam se trenutka kada se pojavila vaša monografija Lost Boys, te toga kako je uticala i na strejt muškarce i žene, podjednako kao i na pripadnike gej populacije. Šta mislite, kolika je moć fotografije da menja razumevanje života, bilo drugih ljudi ili naše sopstveno?
Mogutin: Kada je fotografija u pitanju vi vrlo lako možete da postavite subjekat na određeni način, ali ne možete da lažirate emociju. Fotografije koje ja pravim nisu tu da bi nekoga uzbudile ili zabavile, već da bi ga podstakle da misli i postavlja pitanja. Zašto nam je golotinja još uvek problem? Zašto se ponašamo i oblačimo na određeni način? Zašto se potčinjavamo ili bunimo? Zašto želimo da se uklopimo ili budemo drugačiji? I šta nas čini drugačijima? Da li je biti drugačiji dobro ili loše? Ja postavljam ova pitanja kroz svoje fotografije, a posmatračima dozvoljavam da odlučuju i misle samostalno.
Dazed: Kako je uspeh monografije Lost boys otvorio nove prilike i mogućnosti za vas kao umetnika?
Mogutin: U vreme kada sam pravio fotografije iz te serije, nisam mogao ni da zamislim da će ikada biti objavljene. Nema baš mnogo knjiga koje mladiće, bondage i životinje okupljaju u okviru istih korica. Kada se osvrnem unazad, Lost Boys su imali vrlo jasnu punk crtu iz devedesetih godina prošlog veka, što je vrlo nostalgično, ali i apokaliptično. Bila je to neka tačka ukrštanja moje prošlosti disidentskog pisca i sadašnjosti vizuelnog umetnika.
Monografija se pojavila pre više od deset godina, i svakako mi je otvorila mnoga vrata. Pretvorila je moj profesionalni život u beskrajna putovanja od Amerike do Poljske, Luksemburga, Španije, Argentine, Grčke.
Dazed: Kada pogledam u vaše fotografije, prvo pomislim na poeziju, te na način na koji ruše percepciju da bi je ponovo organizovale u novu realnost. Kao pesnik, aktivista i umetnik, na koje sve načine koristite fotografiju da biste opisali i transformisali načine na koje vidimo svet?
Mogutin: Verujem da umetnost i poezija mogu da transformišu svet, baš kao što su to učinile sa mojim životom. Dok sam odrastao u Sovjetskom savezu, shvatio sam moć pisane i izgovorene reči, budući da su mnoga književna dela bila zabranjena. Kao tinejdžer sam čitao te zabranjene knjige, poput Orvelove 1984, Nabokovljeve Lolite, Ženeovog Dnevnika lopova, a ne dela zvanične propaganda kojima su pokušavali da nas zadoje u školama.
U doba lažnih vesti i ratova informacijama, potpuno je nadrealno to što Trampova vlada funkcioniše po modelu sovjetskih načina za ispiranje mozga. Na umetniku je da ustane protiv korumpiranog režima i progovori istinu, a na svima nama je da koristimo talente koje imamo, a za dobrobit svih, ne samo bogatih i moćnih.
Dazed: Recite nam nešto o naslovu Bros & Brosephines. Kojim se to stereotipima igrate na ovim fotografijama?
Mogutin: Naslov je potekao od dve priče koje sam radio za VICE. “Bros Blowin’ Shotties” je priča o strejt mladićima iz predgrađa koji produbljuju svoje odnose dok duvaju i rade takozvane šatove. Oduvek me fascinirao govor tela u vezi sa mačo ponašanjem, koji je vrlo često usko povezan sa homoerotikom i narcisizmom.
Druga priča, “Brosephines”, bila je moj način da odam počast Oscar-u de la Hoya-I, te njegovom coming out-u. Scenografija je oslikavala atmosferu iz muškog studentskog doma na Noć veštica, u kojoj mladići oblače garderobu svojih partnerki, te se pokazuju jedan drugom na metroseksualan način koji je sastavni deo stila milenijalaca. Mislim da milenijalci znaju mnogo više o rodu od njihovih roditelja, te da im je mnogo udobnije da probaju nove stvari i budu, na primer, rodno neutralni ili rodno fluidni. Bros & Brosephines se upravo bavi tom fluidnošću i neutralnošću.
Dazed: Recite nam nešto o odluci da unesete feminine elemente u vašu fotografiju. Zanimljiv je način na koji oni utiču na vaš rad.
Mogutin: Mislim da sam dovoljno istražio mačizam tokom svog prethodnog rada, pa sam poželeo da se pozabavim i drugim aspektima seksualnosti i senzualnosti. I čini mi se da bi nam danas, više nego ikada, koristilo malo feminine energije. Mislim da je koncept mačo muškarca zastareo, i da je čak pomalo strašan. Previše testosterona je dobar recept za katastrofu.
Mislim da je androginija stvar našeg vremena, i fascinira me stapanje rodova. Vreme je da ostavimo iza sebe etikete koje nas odvajaju.
Dazed: Kažu da život imitira umetnost – kakav je vaš stav o onome što danas možemo da iskusimo, o transrodnim i gej pravima, te temama koje se tiču ne-binarnog pola?
Mogutin: Hajde da ne zaboravima na činjenicu da živimo u liberalnom mehuru koji pokriva tek mali deo naše planete, niti to da je homoseksualnost kažnjiva smrću u skoro 80 zemalja, te ilegalna ili polu-legalna u još mnogo drugih. Nažalost, ova sramotna lista uključuje i neke od najnaseljenijih zemalja, poput Kine, Indije i Rusije, ceo arapski svet i dobar deo Afrike.
Daleko smo od toga da postignemo univerzalna prava i jednakost, a borba traje i dalje, čak i u Sjedinjenim američkim državama, rodnom mestu LGBTIQ oslobodilačkog pokreta. Ono što možete da vidite u zapadnim mejnstrim medijima je, ustvari, sterilana, kastrirana verzija koja se prodaje kao “gej norma”. Radikalna, nefiltrirana kvir scena ne može da se vidi ni na televiziji, ni u otmenim magazinima, a društvene mreže je konstantno cenzurišu.
Tako se često osećam kao kvir pobunjenik, kojem je pružena prilika da objavljuje radikalnije fotografije, koje su instrument u borbi protiv primitivizma, licemerja i cenzure. Hajde da malo izađemo iz mehura i branimo ga spolja, jer je to jedini mehur koji imamo.
Preveo Milan Živanović
Izvor: XXZ Magazin