“Ja sebe ne vidim bez tebe” kaže Sanja M. (29) svojoj partnerki Anđeli S. (26), sa kojom je u ljubavnoj vezi nepune tri godine.
Sanja je rođena sa distrofijom mišića i oduvek je u kolicima, a najveću životnu podršku pronašla je u svojoj partnerki Anđeli.
Ljubav je univerzalna kategorija i ne poznaje granice niti razlike u godinama, boji kože, religiji, seksualnom opredeljenju… U protekloj deceniji Srbija je dosta odmakla po pitanju zaštite i poštovanja ljudskih prava, ali se pripadnici LGBT populacije i dalje bore sa predrasudama i komentarima određenog broja javnosti.
Sanja je u kolicima od svog rođenja, a njen fizički hendikep ne predstavlja joj nešto zbog čega bi se osećala drugačije od drugih. Njena porodica omogućila joj je, kako kaže, divno detinjstvo, zbog čega je postala pozitivna i vrlo enegična osoba, borac kroz život.
– Nikada se nisam pitala “Bože, zašto baš ja da budem u kolicima?” Naprotiv, to me je motivisalo da se borim i ne zavisim ni od koga, da mogu sama da se obučem i obavljam svakodnevne aktivnosti kao i svi drugi ljudi – započinje priču za “Blic” Sanja.
Ljudi često povezuju fizički hendikep sa inteligencijom. Ova hrabra devojka i danas se susreće sa pogledima ljudi na ulici, sa neprijatnim scenama ili delima nesmotrenih osoba koji često mogu biti neprikladni, a na koje se ona navikla.
– Svojim fizičkim nedostatkom smatram to što živim ovde, a ne to što sam u kolicima. Dešavalo mi se da me šalterska službenica pita da li znam da se potpišem. Direktor osnovne škole koja se nalazila preko puta moje zgrade na Vidikovcu, odbio je zahtev da se upišem zbog bolesti koju imam – priča Sanja i dodaje da je zbog toga njena mama morala da je upiše u specijalnu školu iako je uspešno prošla testiranje za redovno osnovno obrazovanje.
Kako su se upoznale Sanja i Anđela
Pre oko sedam godina Anđela je poslala poruku Sanji putem jedne “gej društvene mreže”, ali su tada obe imale emotivne partnerke tako da nisu nastavile dalju konverzaciju.
Krajem 2016. godine, ponovo su stupile u kontakt, dopisivale se tri dana, a onda narednog dogovorile upoznavanje kod Sanje u stanu. Iako se dešavalo da ljudi odbiju da se upoznaju sa Sanjom, nakon što im saopšti da je u kolicima, to nije bio slučaj ovoga puta.
– Bio je 1. decembar, hladan popodnevni dan kada sam se uputila na adresu gde ona živi. Nisam imala predstavu kako zapravo izgleda, jer je imala vrlo malo fotografija na mrežama. Ali kada sam je ugledala odmah mi se dopala – ispričala nam je Anđela.
Prema Sanjinim rečima “najviše u životu se smejala tog dana” i od prvog trenutka se zaljubila u Anđelu, iako je imala utisak da joj se Anđela više nikad neće javiti zbog situacije u kojoj se nalazi.
Međutim, utisak ju je prevario, jer su nastavile da se čuju, a nakon mesec dana stupile u emotivnu vezu.
Sada već žive zajedno, a svakog 1. decembra proslavljaju godišnjicu njihove veze i ljubavi, iako je to bio dan njihovog upoznavanja.
– Ona je jedina koja je bila iskrena prema meni od samog početka. Odmah smo se poklopile u razmišljanju i interesovanjima. Bitno mi je da se razumemo, savetujemo i podržavamo – navodi Sanja i dodaje da ne znam kako bi igde mogla bez nje.
Anđela ističe da joj se najviše kod Sanje dopada to što je uporna i što joj njen fizički nedostatak ne predstavlja prepreku za različite životne izazove, kao i to što ne koristi bolest kako bi, kako kaže, “patetisala”, već kako bi bila istrajna da ostvari svoje zamisli.
Ipak, nije bilo lako suočiti se sa komentarima bližnjih: “Kako možeš i zašto baš s njom? ”
Trenutak kada svima priznaš da si drugačiji
Sopstveno priznanje da si “drugačiji” od drugih i da se ne uklapaš u standardne forme i konvecije društva zasigurno nije nimalo laka stvar. Ove dve devojke smatraju da je njihova sklonost ka istom polu prisutna od samog rođenja, samo je bilo pitanje u kom trenutku će se ispoljiti.
– U srednjoj školi imala sam kratke veze sa momcima, ali to nije bilo to. Nisam se osećala ispunjeno, niti su me privlačili muškarci več mi se činilo kao da radim nešto zato što bi “tako trebalo” i društveno je prihvatljivo – priseća se Sanja.
Pred kraj puberteta poželela je da proba kako izgleda emotivni odnos sa devojkom i ispostavilo se da je to ono što nju čini srećnom.
Kako kaže, u njenoj kući se o tome nikada javno ne priča, ali porodica je podržava, najbitnije im je da ona srećna.
Anđela za sebe kaže da je “muškobanjasta” i da nikada nije bila tipična devojčica koja se oblačila u suknjice i cipelice. Dok je živela u provinciji pokušala je da se ukopi u društveno prihvatljive okvire, pa je u tom periodu bila u emotivnim vezama sa muškarcima. Nakon što je došla u Beograd, sa 19 godina prvi put se poljubila sa devojkom.
– U vrtiću sam se zaljubila u drugaricu, samo što tada nisam bila svesna o čemu se radi. Nisam sebe pronalazila u vezama sa momcima, ali sam jednom čak svog druga predstavila roditeljima kao dečka da ne bi posumnjali u moju seksualnu opredeljenost – iskrena je Anđela.
Kada je roditeljima priznala svoju vezu sa Sanjom bio je to pravi šok za porodicu. Njena majka je baš teško podnela, uveravala je da je to prolazno stanje, dok je otac plakao i ostao bez komentara. Ni danas se roditelji nisu pomirili sa činjenicom da im je dete pripadnik LGBT populacije, a Anđela smatra da se verovatno nikada u poptunosti ni neće prihvatiti.
Život LGBT populacije u Srbiji
U Srbiji je normalno očekitvati da će doći loši komentari uz sve što ima veze sa LGBT osobama, ali negativni komentari nikada nisu preterano doticali ove dve hrabre devojke. One se na javnim mestima uglavnom grle i drže za ruke, jer smatraju da bi intimu i poljubce trebalo da sačuvaju samo za sebe.
– Nama je bitno da možemo da se pojavimo zajedno na javnim mestima i da nas naši najbliži podržavaju. Ružnih komentara i pogleda će uvek biti, ali trudimo se ih ignorišemo – zaključuje Sanja.
Prema njihovim rečima najveći problem LGBT populacije jeste to što istopolna partnerstvo nije regulisano, ali one žive u nadi će Srbija napraviti i taj iskorak, iako veruju da se mentalitet ljudi sa Balkana neće promeniti.
Izvor: Blic