Transparenti koji nam obećavaju da će ljubav jednog dana pobediti mržnju podsećaju na ono što je Magnus Hirschfield izgovorio 1919. godine na berlinskoj premijeri filma Drugačiji od drugih –“Uskoro će doći dan kada će nauka pobediti grešku, pravda nepravdu, a ljubav će odneti pobedu nad mržnjom i neznanjem”. Taj dan još uvek čekamo.
U nemom filmu iz 1919. godine Različiti od drugih (Different from the Others), koji se smatra prvim filmom u istoriji kinomatografije koji se bavi problemima istopolne ljubavi, postoji tek jedna scena koja uliva nadu. U njoj, vitki, mladi muškarac svira klavir u svojoj sobi za crtanje koja je smeštena negde u Berlinu. On je Paul Körner, virtouz na violini, koji se u sceni pojavljuje u svilenom ogrtaču, okružen teškim draperijama i grčkim figurama, na osnovu čega gledalac može da zaključi da ovaj živi raskošnim, ali usamljenim životom. Već u sledećoj sceni ga neočekivani događaj usmerava na novi kurs: a katalizator je mladi student muzike, koji u tom trenutku ulazi u prostoriju. Kurt Sivers, mladić okruglog lica, bio je na svim koncertima svog budućeg mentora, te mu sada prilazi nervozno, dlanova smeštenih na grudi. “Moja najveća želja bi se ostvarila ako biste pristali da budete moj profesor!” stoji u titlu ispod scene. Paul na molbu odgovara tako što mladiću pruža ruku, te njihov novonastali savez u tom trenutku izgleda kao savršen spoj strasti i autoriteta, ali će dalji tok filma, te njegov završetak, pokazati da i nije baš tako – a pružajući sliku samoprezira i okrutnosti koje homoseksualna ljubav često budi, čak i u vajmarskom Berlinu.
Scenario za film, koji su potpisali gej seksolog Magnus Hirschfeld i austrijski reditelj Richard Oswald, nudi priču o pojedincu koji pati “ne zbog svog stanja, već od pogrešnog percipiranja onoga što oseća”. Do 1933. godine, kada su nacisti ušli na Institut za seksualna istraživanja na kojem je Hirschfield radio, a koji se takođe nalazio u Berlinu, sve poznate kopije filma bile su uništene. Srećom, doktor je 40 minuta filma uključio u naučni film Zakoni ljubavi (Laws of Love), koji je prikazan u Rusiji krajem dvadesetih ili početkom tridesetih godina, te ostao u tamošnjoj arhivi. Osamdesetih godina počelo se sa pokušajima da se film restaurira deo po deo, ali se u tome nije uspelo sve do kraja 2016. godine, šest godina pošto je U.C.L.A. filmska i televizijska arhiva otkupila kopiju filma Zakoni ljubavi – što je bolji izvor, budući da je film Drugačiji od drugih završen pod budnim okom nacista, te je potpuno izmenjen narativni deo. Mnogo godina pre Alfred-a Kinsey-a Hirschfeld je raspravljao o tome da homoseksualnost nije abnormalna, budući da se javlja u kontinuumu, što je jedan od osnovnih uslova da se neka pojava smatra “prirodnom”.
Film pruža još jednu činjenicu u vezi sa ovom pričom: da mržnja može da otruje čak i najliberalnija društva. Na površini je u vajmarskoj Nemačkoj vladala tolerancija, a oni koji su bili oprezni mogli su lako da izbegnu opasnosti koje su vrebale zbog Paragrafa 175, koji je zabranjivao “neprirodne bludne radnje”. Zakoni o cenzuri bili su dovoljno fleksibilni da omoguće da se film poput Drugačiji od drugih uopšte snimi, a zajedno sa drugim filmovima sa sličnom tematikom koji su posle njega usledili – poput Pandorine kutije (Pandora’s Box) iz 1929. godine, čija je glavna junakinja, šarmantna grofica, jedna od prvih lezbejki koje su se pojavile na velikom platnu, te Devojke u uniformi (Mädchen in Uniform) iz 1931. godine koji se dešava u brutalnom internatu za devojke, u kojem vlada snažan erotski naboj. Vajmarski noćni život je takođe bio slobodan: muškarci obučeni u žensku odeću odlazili su u klub Silhouette, žene obučene u mušku u Mikado; a u Eldorado su odlazili svi oni čiji bi se rod danas shvatao kao fluentan. Kada je Anita Loos, autorka knjige Muškarci više vole plavuše (Gentlemen Prefer Blondes) posetila Berlin krajem dvadesetih godina primetila je da se vrlo lako “za neku berlinsku damu može ispostaviti da je muškarac, te da je najlepša devojka na ulici bila/o Conrad Veidt” – glumac koji je upravo igrao Paul-a Körner-a u filmu Drugačiji od drugih.
Ipak, postoji naročita vrsta srama i patnje koje dolaze iz polu-otvorenog načina života, u okviru kojeg se tačno zna šta određenom pojedincu nije dozvoljeno. U filmu Drugačiji od drugih možemo da vidimo kako Paul gubi veru u zajedništvo, dok se seća scene iz vremena kada je kao učenik boravio u internatu, u okviru koje čita sa svojim cimerom Max-om, te ga zagrli. U tom trenutku jedan od profesora ulazi u prostoriju, te počne da besni: budući da je Max trebalo da sam uradi svoj domaći zadatak, što je bila neka vrsta kazne za “nepoželjne sklonosti”. Kao student Körner je živeo usamljeničkim životom, posvećen jedino učenju, objašnjava se dalje u titlu za sledeću scenu. Onda ga vidimo kako čita, dok mu se prkrada petorica mladića, koji će mu za koji trenutak objasniti kako mu se devojke podsmevaju jer ga uopšte ne viđaju da se zabavlja. To će im poslužiti kao razlog da ga pozovu da krene sa njima u bordel, gde će dve žene u izazovnim haljinama pokušati da ga poljube. “Ako je taj dečko normalan, ja sam devica”, reći će madam bordela – komentar koji će Paula naterati da potraži pomoć od hipnotizera, doktora za konverzivnu terapiju tog vremena.
Nije stanje u kojem se Körner nalazi krivo za njegov pad koji će uslediti, bar ne direktno: osude u okviru anti-sodomijskog zakona tadašnjeg Berlina obično su dolazile posle ucena od strane iznuđivača koji su operisali u sklopu polusveta koji je činio dobar deo noćnog života. Takav je i Franz Bollek, kojeg igra velika filmska zvezda tog doba – Reinhold Schünzel, a koji u jednoj sceni prolazi pored Kurt-a i Paul-a u parku. “Zgodan mladić”, kaže Bollek gledajući u Kurt-a, dok se Paul seća kako ga je nekoliko godina pre toga taj isti čovek ucenjivao pošto su se upoznali na jednom maskenbalu. Scena sa tog maskenbala, u kojoj grupa androginih osoba pleše, smatrale se jednom od najkontroverznijih.
Posle tog susreta Bollek odlučuje da ponovi svoju ucenu, te se istog dana kada Paul i Kurt zajedno nastupaju na koncertu, pojavljuje u Paul-ovoj dnevnoj sobi. “Ne uzbuđuj se!” kaže Kurt-u u sledećoj sceni, “Sigurno i tebe plaća”. Kurt se ne bavi seksualnim radom, ali su taj komentar, te činjenica da Paul uopšte poznaje tipove poput Bollek-a, dovoljan razlog da se udalji, te u pismu sestri kaže kako je sada “odlučan da sam pravi karijeru, te se samostalno probija dalje”. Paul, u međuvremenu, odbija da odgovori na Bollek-ove ucene, te ga ovaj prijavljuje policiji, za šta dobija kaznu od nedelju dana zatvora. Iako mala, kazna znači njegovu profesionalnu i društvenu propast, pa ga u sledećoj sceni vidimo kako uzima nekoliko kapsula sa cijanidom i umire.
Loši zakoni mogu da unište dobre odnose, posebno ako se primenjuju tako da i pored pretnje kaznom, ostavljaju taman toliko prostora da se zabranjene veze formiraju. Na kraju filma postojala je scena koja je kasnije izgubljena, a u kojoj se džinovska ruka nadnosi nad nemački zakonik i briše Paragraf 175. Bilo je zgodno da se scena izgubi, pošto je zakon postojao još mnogo godina posle nastanka filma. Nacisti su ga iskoristila da u zatvor pošalju oko 46.000 ljudi, te oko 10.000 u koncentracione logore. Posle oslobođenja su mnogi, koji su bili kažnjeni po ovom paragrafu, ponovo zatvoreni, bilo u Istočnoj, bilo u Zapadnoj Nemačkoj, budući da je i u jednom i u drugom delu Paragraf 175 postojao do 1970. Žalbe su uložene tek 1994. godine, da bi odšteta, onima koji su još uvek bili živi, plaćena tek 2016.
I danas živimo u senkama različitih formi koje podsećaju na Paragrap 175, budući da se slični zakoni primenjuju u desetinama zemalja. U Sjedinjenim američkim državama, na primer, anti-sodomijski zakon je proglašen neustavnim tek 2003. godine, a u mnogim konzervativnim državama se nezvanično primenjivao i posle toga. Transparenti koji nam obećavaju da će ljubav jednog dana pobediti mržnju podsećaju na ono što je Magnus Hirschfield izgovorio 1919. godine na berlinskoj premijeri filma Drugačiji od drugih –“Uskoro će doći dan kada će nauka pobediti grešku, pravda nepravdu, a ljubav će odneti pobedu nad mržnjom i neznanjem”. Taj dan još uvek čekamo.