Dok se tolerancija danas percipira kao znak civilizacijskog napretka, čitanje grčke mitologije pruža uvid u činjenicu da je homoseksualnost u Staroj Atini bila prihvaćenija nego što će biti hiljadama godina kroz istoriju.
Lista dvadeset gej bogova i polubogova koji postoje u grčkoj mitologiji dokazuju da LGBT populacija nije nikakav moderant konstrukt zapadno liberalne civilizacije koja se zalaže za smanjenje svetske populacije.
Istina je, doduše, takva da odnosi u Staroj Grčkoj nisu bili politizovani, a ljubav muškarca prema ženi nije se doživljavala drugačije od one prema mladiću. U grčkom jeziku nisu postojali različiti termini za “homoseksualnost i “heteroseksualnost,” pa pitanje seksualnog identiteta nije bilo naročito važno i nije mu mogla biti nalepljena moderna etiketa LGBT stanovništva – društvo u kome muškarci spavaju sa muškarcima bilo je normala.
LJUBAV AHILA I PATROKLA
Odnos između Ahila i Patrokla se različito tumačio tokom istorije. U Ilijadi je njihov bliski odnos eksplicitno prikazan. Bez obzira da li je u pitanju nežno prijateljstvo ili vojničko bratstvo oni su čvrsto upućeni jedan na drugoga. Nakon Partoklove smrti Ahil dodiruje njegovo telo, posipa se pepelom, posti i nariče nad njim koristeći slične reči koje kasnije upotrebljava Andromaha u svom udovičkom žaljenju nad Hektorom.
U klasičnom antičkom, kao i u ranom romanskom periodu, njihov odnos je prikazivan kao ljubavni i erotski. U njima je Ahil predstavljen kao dominantan i najhrabriji od svih grčkih junaka, a Patroklo dobija zaduženja da kuva, hrani i timari konje, vida rane… U Eshilovoj drami „Mirmidonci“ Ahil je dominantan ljubavnik, a Patroklo je onaj pasivan.
U Platonovom „Simpozijumu“ se takođe vodi rasprava o tome ko je u njihovoj vezi aktivan, a ko pasivan. Kada su Aleksandar Veliki i njegov ljubavnik Hefastion, na svom osvajačkom pohodu ka Persiji posetili Troju, oni su otišli na zajednički grob Ahila i Patrokla i prineli im žrtvu. Kasnije ih i Šekspir u delu „Troil i Kresida“ spominje kao ljubavnike.
TROIL I AHIL
Kada ga je Ahil ugledao odmah ga je očarala mladićeva ljupkost. U toku borbe rekao mu je da će ga ubiti ako ne udovolji njegovoj strasti. Troil je odbio ponuđenu ljubav, i pobegao u svetilište Timbrejskog Apolona.
Ahil ga je dugo preklinjao da mu pokloni svoju nežnost i kada se dečak oglušio o molbe, on ga je probo kopljem i oskrnavio njegov leš. Drugi navode da mu je nakon što je ostao čedan, ne osvrćući se na božiji gnev, Ahil odrubio glavu pred žrtvenikom na istom mestu na kome je kasnije i sam nastradao.
ZEVS I GANIMED
Zbog svoje lepote Ganimed je postao peharnik Zevsu, koji je njegovom ocu Troju poklonio božanske konje da bi nadoknadio gubitak sina. Tako se, izvori navode, Zevs zaljubio u lepog mladića i poslao je orla da ga prenese na Olimp. Drugi izvori tvrde da ga je sam, preobražen u ovu pticu, ugrabio.
Od tada Ganimed naliva nektar Zevsu i bogovima umesto Herine ćerke Hebe. Hera je zbog toga postala ljubomorna i kasnije je svoju mržnju prema Ganimedu prenela na sve Trojance.
Po nekima je Ganimeda oteo Tantal, posle čega je mladić poginuo u lovu ili umro u zarobljeništvu. Takođe, izvori govore i da je Ganimeda voleo i mitski kralj Minoj, koji je trojanskog princa oteo u blizini Kizika, ali kada je hteo da ga napastvuje mladić se ubio. Minoj je kasnije pričao da je mladića oluja odnela na nebo.
Lepi trojanski princ i orao koji ga je ugrabio nalaze se i među zvezdama kao sazvežda Vodolije i Orla.
POLIMNO I DIONIS
Kada je Dionis krenuo da iz carstva mrtvih izvede svoju majku Semelu zamolio je seljaka Polimna da mu pokaže put. Ovaj je bio voljan da mu to učini, ali je zahtevao da mu bog podari svoju ljubav. Dionis se zakleo da će mu po povratku iz Podzemlja ispuniti ovu želju, ali je Polimno u međuvremenu umro. Da bi održao datu reč, Dionis je nakon izlaska iz podzemlja izrezao falus od smokvinog drveta i stavio ga na Polimnov grob.
POSEJDON I PELOP
Posejdon je ugledao Pelopa kada je Tantal, Pelopov otac, gostio bogove na Sipilu. Posejdon je Pelopa odmah strašno zavoleo i da bi uživao u njegovoj lepoti odveo ga je na Olimp da poslužuje bogove. Pelop je postao onaj koji toči vino i delio je sa Posejdonom postelju.
Dok je majka tražila izgubljenog sina, pronela se vest da je de?ak ubijen, raskomadan i poslužen na gozbi bogova. Kad su kasnije bogovi kaznili obesnog Tantala, Pelop je vraćen na zemlju.
HERAKLE I HILA
Herakle je sa Hilom, svojim ljubimcem koga je strašno voleo, učestvovao u pohodu Argonauta. Na ovom putu mladićeva lepota je očarala nimfe u Miziji, i one su ga zato odvukle pod vodu izvora Pege.
Krik Hile čuo je samo Polif, koji je obavestio Herakla o tome šta se desilo. Junaci su uzaludno tragali celu noć za nesrećnim mladićem. Za to vreme su Argonauti, međutim, po savetu Boreada morali da podignu sidro i otplove ka Kolhidi (današnja Gruzija).
Herakle je obavezao stanovnike Mizije da i dalje traže njegovog ljubimca i od tog vremena Mižani su određenog dana odlazili u planine da traže Hilu, a sveštenik je tada uzvikivao njegovo ime.
JOLAJ I HERAKLE
Izvori ukazuju da je Jolaj bio Heraklov kočijaš ali i ljubimac, upravo kako je i Patroklo bio Ahilov. Najveći deo života proveo je uz Herakla, a posle herojeve smrti starao se o njegovim potomcima.
Plutarh navodi da je teško setiti se svih Herakovih ljubavi, među njima i muških upravo zbog njihove brojnosti, kao i da ima onih koji smatraju da je Jolaj svakako bio jedna od njih.
Jolaj je isto tako pomagao Heraklu u njegovim poduhvatima. Aristotel je tvrdio da su se i u njegovo vreme ljubavnici obavezivali na Jolajevom grobu. Tebanci su ga toliko cenili da su kultne počasti ukazivali njemu i Heraklu zajedno, nazvali gimnasion po njemu i održavali godišnja takmičenja u njegovu u čast.
KIPARIS I APOLON
Dečak izuzetne lepote poreklom sa Kipra ili Beotije. Apolonov, Zefirov ili Silvanov miljenik.
Najpoznatija je priča o Kiparisovoj tužnoj subini. Dečak je poklonio svoju ljubav jednom jelenu posvećenom nimfama. Svakodnevno ga je kitio cvećem, jahao, vodio na izvor i napasao.
Jednom ga je nehotice, dok je jelen ležao u hladu, probo kopljem. Kada je video voljenu životinju na izdisaju Kiparis je i sam poželeo da umre. Apolon ga je dugo tešio, dok je dečak tražio da večito tuguje i proliva suze.
Kiparisova bol je bila beskrajna i bogovi su zbog toga uslišili njegovu molbu. Dečak je pretvoren u kiparis, odn. čempres, drvo žalosti.
Njegova gusta kosa postala je tamnozeleno lišće dok je njegovo vitko telo prekriveno drvenom korom.Apolon je primetivši to tužno prošaptao da će tugovati za dečakom, a da će on zauzvrat učestvovati u bolu drugih stvorenja koja tuguju.
APOLON I HIJAKINT
Plavokos dečak izuzetne lepote prvo je privukao muzu Erato i pevača Tamirija, a zatim i Zefira i Apolona. Posle smrti nežni dečak je sa svojojm sestrom prenet na Olimp. Njegovo telo je sahranjeno u Amikalama, ispod Apolonovog hrama.
Sećanje na Hijakinta je živelo među spartanskom gospodom, koja mu je ukazivala čast slave i slavila ga sredinom leta.
Iz ljubavi prema Hijakintu Apolon je napustio Delfe, odložio liru, luk i strele i otišao u Spartu da bi sa svojim ljubimcem lovio po vrletima. Jednom dok su se takmičili u bacanju diska, zanet igrom, Hijakint je neoprezno pokušao da podigne disk, ploča se odbila od zemlje i nesrećnog dečaka udarila po licu.
Iako je Apolon odmah dojurio do svog miljenika rana nije mogla da zaceli. Dok je dečakova krv tekla po zemlji Apolon se zakleo da će ga opevati, kao i da će iz njegove krvi niknuti cvet, zumbul čije će latice izražavati bolni krik.
HIJAKINT I ZEFIR
Plavokos dečak izuzetne lepote prvo je privukao Tamirija, a zatim i Apolona i Zefira.
Hijakintovu smrt je prouzrokovao Zefir, bog zapadnog vetra, iz ljubomore prema Apolonu koji je takođe strasno voleo Hijakinta. Kada je lepi Hijakint poklonio Apolonu svoju ljubav u Zefirovom srcu je planula ljubomora i on je duvajući sa planine Tajget skrenuo Apolonov metalni disk ka Hijakintovoj glavi.
Iz krvi koja se prolila na zemlju izniče zumbul, Hijakintov cvet. Cvet, na kome se još uvek mogu videti početna slova Hijakintovog imena.
Tebanska sveta četa – ljubavnici i ljubimci
Tebanska sveta četa, posebna vojna jedinica sastavljena isključivo od parova ljubavnika i ljubimaca, smatra se najboljim primerom na koji je način antička Grčka koristila ljubavne veze među vojnicima za jačanje morala i borbenosti vojske. Vojska je smatrana nepobedivom sve do bitke kod Heroneje, 338. godine pre nove ere, kada ju je pobedio Filip II Makedonski.
Iako njihov protivnik, prema svedočenju Plutarha, Filip je bio tužan kada je na bojištu posle bitke ugledao 300 poginulih ratnika jedne pored drugih i prepoznao da se radi o vojsci ljubavnika i rekao je:
“Neka budu istrebljeni koji misle da su ovi učinili ili osećali nešto sramno.”
Zadivljen njihovom hrabrošću, podigao im je spomenik (Heronejski lav), koji se i danas može videti na mestu gde su ovi ratnici sahranjeni.
Tebanski zapovednik Pamen, prema izveštaju Plutarha, smatrao je da je pogrešno ređati ljude u vojne redove prema plemenu ili srodstvu, jer ljudi koji su iz istog plemena ili iste porodice malo cene jedni druge kada su u opasnosti, već vojsku treba graditi od ljubavnika, jer takva vojska nikada ne može biti razbijena. Ljubavnik će se stideti pred svojim ljubimcem da pokaže kukavičluk, kao i ljubimac pred ljubavnikom i radije će sam trčati u opasnost, nego da dozvoli da se njegov voljeni nađe u opasnosti.
Izvor: Nova.rs