Mnogi ne znaju da je Hugh Hefner bio jedan od prvih boraca za LGBTIQ prava, te je, iako su ga često optuživali za seksizam i objektivizaciju modela, imao daleko progresivnije poglede od mnogih savremenika. Tako je u Playboy-u, davne 1955. godine, objavljena kratka priča „Pokvareni čovek“, koju je napisao Charles Beaumont, a koja se bavi distopijskom budućnošću i promenjenim odnosima između homoseksualnosti i heteroseksualnosti. Uredništvo magazina Esquire je odbilo da je objavi kao previše kontroverznu, te je Playboy to rado učinio. U nastavku vam nudimo priču koja je još pre 62 godine počela da menja svet.
„I pretvoriše slavu večnoga Boga u obličje smrtnoga čoveka i ptica i četvoronožnijeh životinja i gadova…koji pretvoriše istinu Božiju u laž, i većma poštovaše i poslužiše tvar nego tvorca…jer žene njihove pretvoriše putno upotrebljavanje u besputno…tako i ljudi ostavivši putno upotrebljavanje ženskoga roda, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, i ljudi s ljudima činjahu sram, i platu koja trebaše za prevaru njihovu primahu na sebi…”
Sveti Pavle, Poslanica Rimljanima
Ušunjao se u kabinu u želji da pobegne od muškarca koji je plesao, a prijala mu je tišina i to što mu je, tako sakrivenom, bilo lakše da podnese vonj mošusa i cvetnih parfema. Mršava lampa je mekanom svetlošću grejala to malo prostora, ali ju je svejedno ugasio. Sada su se samo plavičasta klupska svetla provlačila kroz teksturu zavese koja je zaklanjala kabinu, rastvarajući i zamućujući sliku njegove koščate, svelte prilike, koju je mogao da vidi na zidovima koji su bili pokriveni ogledalima.
“Da, gospodine” – mladi konobar se provukao kroz zavese i samo stajao tu, u gaćicama koje su bile prekrivene zlatnim šljokicama, a njegovi nauljeni mišići izgledali su kao da se svojevoljno kreću, poput debelih zmija ispod gole kože.
“Viski”, odgorio mu je Džesi. Primetio je nemarni kez i polumesec od belih zuba koji je tek bio obasjao lice mladog čoveka. Skrenuo je pogled, pokušavajući da smiri krv koja je pojurila u obraze.
“Da, gospodine”, odgovorio je konobar, dok je prevlačio svoje jake, tamne prste iznad solarnog pleksusa, tapkajući i terajući ih da poskakuju u nekom vijugavom ritmu. Oklevao je, osmehujući se ovog puta ispitivački, osmehom punim nade, sa kojeg je curela želja i topilo se divljenje. Ples prstima, taj opšteprihvaćeni signal, se zaustavio, da bi se isti prsti samo trenutak kasnije skupili u ljutitu pesnicu – “Odmah, gospodine”.
Džesi ga je posmatrao dok je izlazio; pre nego što su se zavese umirile mogao je da vidi kako se zgodni atleta probija kroz gužvu i sklanja sa sebe željne ruke usamljenih muškaraca koji su sedeli za stolovima, ignorišući signale požude koji su dolazili sa svih strana.
To nije smelo da se dogodi. Sada su osećanja tog mladog čoveka povređena, a ako je dovoljno povređen vrlo lako može da počne da misli, da se pita – a to bi sve upropastilo. Ne. To mora da sredi.
Džesi je mislio na Minu, na lepu Minu – šteta bi bilo da sve pokvari. Mora odmah to da ispravi!
“Vaš viski, gospodine”, rekao je konobar kada se vratio. Njegovo lice je izgledalo poput psećeg, veliko i tužno, a usne naduvena linija koja se duri.
Džesi je gurno ruku u džep tražeći nešto sitnine. Pokušao je da kaže nešto, nešto lepo.
“Plaćeno je”, rekao je mladić. Namrštio se, ostavio podsetnicu na stolu i izašao.
Na kartici je pisalo E.J. TWO HOBART, reljefnim slovima boje lavande. Onda je čuo kako se zavese pomeraju.
“Pa, zdravo. Nadam se da ti ne smeta što ovako upadam, ali učinilo mi se da si sam…”
Muškarac je bio nizak, zdepast, proćelav; lice mu je pokrivala prljavština u obliku brade, a žmirkao je sitnim očima koje su bile okovane debelim sočivima. Bio je go do struka. Njegove bele grudi bez malja pale su na stomak i tu se sklupčale. Mekano, mnogo suptilnije nego što je to činio zgodni atleta, počeo je da lupka debeljuskastim prstima u onom istom ritmu.
Džesi se osmehnuo. “Hvala za piće”, rekao mu je, “ali stvarno očekujem nekog”.
“Oh”, uzdahnuo je debeljuškasti muškarac. “Neko poseban?”
“Stvarno poseban”, odgovorio je Džesi u ritmu koji odgovarao veštačkom toku razgovora. “Moj verenik”.
“Vidim”, rekao je čovek namrgođeno, da bi se odmah razveselio. “Dobro, pomislio sam i rekao sam sebi: E.J, takav lepotan sigurno nije slobodan. Ali dobro, vredelo je pokušati. Izvini.”
“Sve je u redu”, odgovorio je Džesi. Debeljuškasti predator je kolutao sitnim očima, i lupkao prstima u ritmu poslednjeg pokušaja. “Laku noć, gospodine Hobart.”
Plavičaste vene ukazale su se ispod beline Hobartovih sisica, a Džesija je to zabavilo: onaj drugi, i ti drugi, uporni, neduhoviti, kao što je konobar to bio, oni su ga odbijali, gadili mu se, činili da poželi da uzme nož i ureže jezivu ružnoću u svoje lepo lice.
Debeljko se okrenuo, a potom se oteturao dalje kao kraba. U klub se slivalo sve više ljudi. Postajalo je kasno, a opijene glave odbacivale su sve inhibicije koje su ih ranije sputavale. Džesi se trudio da ne gleda, ali je odavno odustao od toga da sputava sebe u prilikama kada ga nešto fascinira. Posmatrao je muškarce na gomili. Par u uglu, plesao je pripijenih tela, ne pomerajući stopala, palacajući jezicima koji su se ukrštali u vazduhu, kao ružičaste zmije.
Ples jezicima… Par je sedeo u blizini šanka. Jedan Zver, drugi Lovac. Tip Zver je bio star, napuderisanih obraza, ispraćen oblacima pare od parfema koji su se odvajali od njegovog tela; Lovac, mlad, ali ružan, očiju punih besa što mora da se zadovolji starcem – povremeno se okretao oko sebe, žudno oblizujući usne i pokušavajući da sakrije sram… A dvojica koja su tek ulazila, u uniformama, potamneli od Sunca, brkati, ponosni na svoju službu…
Džesi je razmakao zavese, Mina bi morala uskoro da stigne. Hteo je da pobegne sa tog mesta, u mrak i tišinu.
Ne. Hteo je samo Minu. Da je vidi, dodirne, da sluša njen glas…
Dve žene su ušle u klub, ruka u ruci, Lovac i Zver, pijane. Zaustavili su ih na vratima. Besno im je naređeno da odmah napuste klub. Vlasnik je protrčao pored Džesija, mucajući u njihovom smeru, i pitao ih šta traže ovde, zašto kaljaju Falus svojim prisustvom, kad imaju svoja mesta i svoje klubove.
Džesi se povukao nazad u kabinu. Navikao se na svetlo, pa je sklopio oči da ne bi gledao u svoj duplirani lik u ogledalima. Zvukovi ljubavi postajali su glasniji, hor lepljivih glasova: dubokih, grlenih, baritona, falseta. Klub je bio pretrpan. Orgije samo što nisu počele, a parovi su se odvajili po kabinama. Mrzeo je ovo mesto. Ali gde je drugo mogao da ode? Napolje, gde su svakim delićem trotoara krstarile elektronske patrole, svaka reč se prisluškivala, beležila, čuvala?
Proklet da je Knudson! Proklet da je taj čovečuljak! Zahvaljujući njemu, Senatoru, Džesi je sada bio kriminalac.
Pre nije bilo tako loše, ni ovako loše. Smejali su ti se, gurali, otpuštali s posla, deca bi te ponekad gađala kamenjem, ali te bar niko nije lovio. Sada je to bio zločin, bolest.
Sećao se trenutka kad je Knudson preuzeo vlast. Bila je to jedna od prvih televizijskih emisija u kojoj se pojavio; to obraćanje mu je, ustvari, i donelo potrebne glasove za pobedu:
“Porok vlada našim gradom! U svakom mračnom kutu svake Jedinice, perverzija rađa svoje zle plodove. Naša deca su izložena tom smradu, i pitaju se – naša se deca pitaju – zašto se ništa ne radi da se stane na put toj sramoti. Dovoljno smo je ignorisali! Vreme ja za akciju, ne samo za reči! Perverznjaci koji zagađuju našu zemlju moraju da nestanu, da se eliminišu, ne samo kao pretnja javnosti, već društvu u celini. Te bolesnike je neophodno lečiti i unormaliti.”
“Ta bolest, koja spaja muškarce i žene u neprirodnu, užasnu vezu, svodi nas na nivo životinje – pa je treba tretirati kao svaki drugi poremećaj. Lečićemo je kao bolest srca, rak, dečju paralizu, kao šizofreniju, paranoju…”
Senatorka je prihvatila pravac u kojem je Knudson krenuo i izdala slično saopštenje, saopštenje je postalo zakon, a zakon je počeo da se sprovodi.
Džesi je otpio gutljaj viskija, sećajući se Lovova. Kako su besne rulje prvo krstarile gradom, urlale, nosile transparente poput: ISTREBITE HETEROSEKSUALCE! POBIJTE ČUDAKE! OČISTITE GRAD! Te kako su izgubile interesovanje kad se strast potrošila. Ali su pre toga mnogi ubijeni, a drugi smešteni u bolnice…
Sećao se noći u kojima je bežao i krio se, osušenih usta, prestravljen. Imao je sreće. Nije izgledao kao heteroseksualac. Govorilo se da možeš da prepoznaš čudaka samo po načinu na koji hoda – Džesi je hodao baš kako treba. Prevario ih je. Imao je sreće.
I bio je prestupnik, kriminalac. On, Džesi For Martin, nije se razlikovao od drugih – začet u epruveti, othranjen u mašinskom stroju, obrazovan u Školi Karaktera kao i svi drugi – ipak se od njih razlikovao.
Dogodilo se – njegove najstrašnije sumnje su se obistinile – i to na prvom formalnom romantičnom sastanku. Tip je bio Raketaš, najboljeg kvaliteta, čak iznad kategorije Lovca. Majka je sve to pažljivo uredila.
Plesali su. Vozili se, kada je krupni muškarac obgrlio Džesija, i ovaj je znao, bio je čak potpuno siguran, i to ga je razljutilo i rastužilo.
Setio se dana koji su usledili posle tog saznanja: kobni dani, ispunjeni zlom, ispunjeni mračnim željama i frustracijama. Pokušao je da nađe prijatelja u nekom od klubova za Pokvarene, kojih je u to vreme bilo puno, ali ništa. Gledao je i muškarce i žene zajedno, a deo njega je bio šokiran, zgađen – i to nije mogao da promeni.
Onda je Odeljenje za poroke zatvorilo sve klubove i heteroseksualci su bili prinuđeni da se povuku u Podzemlje. Nikada ih više nije video. Ostao je sam.
Zavese su se pomakle.
“Džesi”, pogledao je u pravcu iz kojeg je dolazio glas, uplašen. Bila je to Mina. Nosila je široku mušku majicu i stari kačket koji je sakrio zlatnu kosu: lice joj je bilo sakriveno podignutom kragnom. Oblik grudi se kroz majicu jedva nazirao. Nervozno se osmehnula.
Džesi je provirio kroz zavesu. Bez reči je stavio ruke na njena mršava ramena i držao je tako skoro čitav minut.
“Mina” – skrenula je pogled. Okrenuo joj je glavu i prevukao prstom preko usana. Onda je priljubio telo uz njeno, dodirujući joj vrat, leđa, ljubeći joj čelo, oči, usne. Seli su.
Dok su tragali za neophodnim rečima, zavesa se razdvojila.
“Pivo”, rekao je Džesi, namigujući konobaru koji je pokušavao da priđe bliže kako bi video onog u kojeg je ovaj vitki, zgodni čovek zaljubljen.
“Da, gospodine.”
Konobar je uputio pogled Mini, ali se ona okrenula, tako da je mogao da joj vidi samo leđa. Džesi je zadržavao dah. Konobar se osmehnuo, a taj osmeh je govorio – Ti si lud: ovaj posao sam i dobio zbog svoje lepote. Vidi kakve grudi imam, kakva fantazija. Moje ruke, jake; Jesi li ikada video ovako sočne usne? A odbijaš me zbog ove vreće kostiju.
Džesi je ponovo namignuo, sugestivno uzdahnuo i zalupkao prstima u ritmu koje je govorio: sutra, prijatelju, danas sam zaglavio. Sutra.
Konobar se iskezio i otišao. Za nekoliko trenutaka se vratio noseći pivo. “Kuća časti”, rekao je. Mina se okrenula tek kad je Džesi tiho progovorio:
“U redu je. Otišao je.”
Džesi ju je pogledao. Onda je posegnuo rukom i skinuo joj kačket. Plava kosa se rasula po muškobanjastoj majici.
Zgrabila je kačket. “Ne smemo”, rekla je, “Molim te. Šta ako neko uđe?”
“Niko neće ući. Rekao sam ti.”
“Ali šta ako uđe? Ne znam, ne dopada mi se ovde. Taj tip na vratima me skoro prepoznao.”
“Ali na kraju nije.”
“Ipak skoro. I šta onda?”
“Zaboravi. Mina, pobogu. Hajde da se ne svađamo.”
Smirila se. “Izvini, to je zbog ovog mesta. Ovde se osećam tako…”
“…šta?”
“Prljavo”, rekla je na kraju.
“Ne veruješ valjda stvarno u to?”
“Ne. Ne znam. Samo hoću da budemo sami.”
Džesi je izvukao cigaretu i kresnuo upaljač. Onda je opsovao i bacio vulgarno oblikovani predmet, te smrvio cigaretu. “Znaš da je to nemoguće”, rekao je. Ideja o odvojenim Jedinicama za domaćinstva je ukinuta, i sve su pretvorene u džinovske spavaonice. Više nije bilo parkova ili gradskih travnjaka. Više nije bilo mesta na kojem bi mogli da se sakriju, a sve zahvaljujući Senatoru i ovom novom društvenom talasu. “Ovo je sve što imamo”, rekao je gledajući po kabini.
Neko vreme su ćutali, držeći se za ruke. Onda je ona počela da plače. “Ja – Ja ne mogu više ovako”, rekla je.
“Znam. Teško je. Ali šta drugo možemo?”
“Možda”, nastavila je ona, “da odemo u Podzemlje sa ostalima?”
“I da se krijemo kao pacovi?”
“I ovde se krijemo”, rekla je Mina, “Kao pacovi.”
“Pored toga, Parker sprema veliko hapšenje. Valjda ja to najbolje znam, ipak radim u Centardromu. Uskoro uopšte neće biti Podzemlja.”
“Volim te”, rekla je naginjući se ka njemu, “Stvarno te volim”, sklopila je oči. “Zašto nas samo ne ostave na miru? Zašto? Samo zato što smo ču…”
“Mina! Već sam ti rekao da nikada ne koristiš tu reč! To nije tačno! Mi nismo čudaci. Ranije je bilo normalno da se žene i muškarci vole: čak su se venčavali i imali decu. Zar se ne sećaš ničega o čemu sam ti pričao?”
Devojka je zajecala. “Naravno da se sećam, ali to je bilo davno.”
“Ne baš tako davno! Tamo gde radim – slušaj me – postoje knjige. Znaš, pričao sam ti o njima? Pročitao sam ih, Mina. To se dešavalo pre manje od 500 godina, pre upotrebe veštačke oplodnje.”
“Da, dragi”, odgovorila je, “Sigurna sam da je tako.”
“Mina, prestani! Nismo mi neprirodni, šta god da oni kažu. Ne znam šta se tačno dogodilo – možda su žene i muškarci postali previše jednaki u svakom smislu, ili možda zbog načina na koji se rađamo – ne znam. Ceo svet je jednom bio poput nas, čak i danas – pogledaj životinje.”
“Džesi! Da se nisi usudio da nas porediš sa čoporima pasa i mačaka, i tih stvorenja!”
Džesi je uzdahnuo. To kako se ona osećala bilo je upravo ono što su vlasti želele – Bože, možda su svi Pokvareni isto mislili, svi “nenormalni”.
“Odvratno!”
Bio je to onaj isti debeljuškasti muškarac od ranije – E.J. Two Hobart. Sada se nije osmehivao. Džesi je brzo ustao i stao ispred Mine. “Šta hoćeš? Čini mi se da sam ti već rekao…”
Muškarac je izvadio značku iz džepa. “Odsek za poroke, prijatelju”, rekao je, “Bolje sedi dole!” Uskoro su im se pridružila još dva muškarca sa istim značkama.
“Već neko vreme te posmatram, dečko”, rekao je.
“Vidi”, obratio mu se Džesi, “Nemam pojma o čemu pričaš. Radim u Centardromu i ovde smo na poslovnom sastanku.”
“Znamo mi sve o takvim sastancima.”
“U redu, reći ću vam istinu. Ja sam je naterao da dođe ovde, ja…”
“Gospodine, zar me ne čujete? Kažem vam da vas posmatramo celo veče. Idemo.”
Jedan muškarac je zgrabio Minu, druga dvojica su povela Džesija kroz klub. Glave su se okretale, ljudi su se izmicali postiđeno.
Mina se nije opirala. Iz očiju joj je izbijalo nešto što Džesi nije odmah mogao da prepozna. Onda se setio. Znao je šta je želela da mu saopšti večeras – da bi se, čak i da ih nisu uhapsili, dobrovoljno prijavila na lečenje. Onda više ne bi bilo briga, krivice… Nije ga pogledala dok su je izvodili.
“Bićeš ti u redu”, rekao mu je debeljko, “Jedna kratka seansa sa doktorima, par operacija, nekoliko injekcija, elektrošokovi. Iznenadićeš se koliko će brzo sve biti u redu.”
Četvrtasti policajac se okrenuo ka njemu i debeljuškastim prstima zaigrao oko njegovog lica.
“Napraviće to čoveka od tebe”, rekao mu je. Onda su zatvorili vrata vozila i zaključali ih.
Preveo Milan Živanović
Izvor: XXZ magazin