Svakog jutra, Džamal Džons se iskotrlja iz kreveta, odgega u kupatilo, i upali svetlo. Ovaj dvadesetdevetogodišnjak iz Vašingtona, DC, je vitak, i po svim parametrima zgodan momak. Tih jutara, on u svojim očima vidi pospanost, čekinje koje su počele da mu rastu na bradi – ali to nije ono što ga zanima. Nemoćan da se tome odupre, on traži jedini aspekt svog izgleda sa kojim nikada nije zadovoljan, koliko god da odlazi u teretanu, i koje god dijete da drži. Telesne masne naslage – bilo kakve koje ugleda – su ono što ga poremeti.
Džamal pati od poremećaja telesne dismorfije, ili PTD-a. U Dijagnostičkom priručniku, ovaj poremećaj je klasifikovan kao opsesivno-kompulsivni; oni koji pate od njega postaju opsednuti određenim aspektima svog izgleda koji ocene kao nedostojan, bez obzira koliko te misli umeju da budu nerealne. Džamal je takođe i gej, što ga čini jednim od mnogih kvir ljudi koji pate od PTD-a i poremećene predstave o sopstvenom telu.
Nije tajna da određeni segmenti u gej zajednici imaju visoke, gotovo okrune standarde za ono što se smatra za seksualno privlačno. Kao rezultat toga, bezbrojni gej muškarci se muče da se dovedu u takvo stanje. Studije pokazuju da gej muškarci nesrazmerno mnogo pate od poremećaja ishrane i negativne predstave o sopstvenom telu, a i PTD možda više pogađa gej nego strejt muškarce. Bez obzira da li pate od poremećaja koji ima dijagnozu, kao što je PTD, ili jednostavno imaju negativan stav povodom svog izgleda, jasno je da gej muškarci pate, kada su u pitanju problemi sa predstavom o sopstvenom telu – a uzroci za to su verovatno endemski za način na koji gej zajednica funkcioniše kao takva.
Ken Hauard, terapeut iz El-Eja, koji se fokusira na pomoć gej klijentima, pripisuje niz uzroka širenju telesne dismorfije u zajednici. Kao prvo, postoji ideja da muškarci od ranih dana znaju da su na neki način “drugačiji“, i “konstantno ih osuđuje šire, generalno homofobično globalno društvo“, kako on to kaže. Osećaj različitosti može da izazove pojavu viših internih standarda, kao mehanizama za nošenje sa tim problemima. Druge mogućnosti uključuju anksioznost oko nečije “uloge“ u gej zajednici, pa i čak i nešto toliko jednostavno, kao što su “naglašeno mišićavi akcioni heroji“ sa kojima deca odrastaju, i “nemoguće mišićava tela koja u stvarnosti odraslih zapravo ne postoje“.
Bez obzira na to šta je uzrok problemima sa predstavom o telu, kada se neko priključi LGBTQ zajednici, može da počne da oseća neverovatan pritisak svojih savremenika – osećaj da poželjnost proističe isključivo iz pločica na stomaku i isklesano dobrog izgleda. Za obojenu kvir osobu kao što je Džamal, taj pritisak može da bude još gori; on navodi sve, od nemogućih standarda za muško telo, sa kojima je odrastao gledajući televiziju, do preovlađujućem broju belaca u LGBTQ zajednici, kao faktore koji pojačavaju njegov PTD.
“Trčao sam nekoliko kilometara dnevno, dok nisam opasno smršao“, kaže pisac Džej Pi Bramer, dok se priseća kako su ga u srednjoj školi u ruralnoj Oklahomi zadirkivali zbog debljine. “A na osnovu svoje visine i građe, bio sam veoma nezdravo mršav“. Nakon godinu dana borbe, uspeo je da vrati nešto od svoje težine, ali od tada su stvari postale sve teže. “Kada sam se autovao, što je trebalo da bude divna, zdrava, pozitivna stvar, to mi je, nažalost, ponovo okinulo anksioznosti, zato što sam se rekonfigurisao u seksualnom kontekstu, a na to nisam zaista bio spreman“, kaže on. “Što sam više zaranjao u preovlađujuće mušku gej kulturu, više sam počeo da se osećam neadekvatno u sopstvenom telu“.
Bramer kaže da tu neadekvatnost oseća i dalje, naročito kada koristi aplikacije za dejting, kao što je Grajndr – i ona ne nestaje, iako on javno piše o svojoj borbi. Način na koji opisuje svoje iskustvo sa telesnom dismorfijom je sasvim opčinjavajući: “Imaš predstavu o sebi u glavi kao da se ogledaš u prostoriji sa krivim ogledalima“, kaže Bramer, “A kada vidiš svoje mane, na neki način postaneš opsednut njima. Samo o tome razmišljaš, samo to gledaš“.
Kao obojena kvir osoba, Bramar sa Džamalom deli razumevanje za način na koji višeslojni identitet može da zakomplikuje nečiji odnos prema LGBTQ zajednici, i prema sopstvenom telu. “Mislim da biti zgodan, cis-rodan, beo, visok i mišićav gej muškrac sa sobom nosi mnogo društvenog kapitala“, kaže Džej Pi. “Mislim da ti to omogućuje pristup stvarima koji mnogi drugi ljudi jednostavno nemaju – ali opet, to je uvezeno iz šireg, dominantnog društva“.
Neki gej muškarci se sa svojim PTD-om nose tako što se podvrgnu estetskoj hirurgiji, što može da bude jednako traumatično kao i sam poremećaj. Rid Juing, glumac koji je najpoznatiji po ulozi Dilana u Savremenoj porodici, u svom ispovednom članku za Hafington post kaže da je zbog toga zažalio. Drugi se podvrgnu kompulsivnom vežbanju, i kod njih se ponekad razvije mišićna dismorfija, podtip PTD-a zbog kojeg oni koji pate od njega postanu “opsednuti time što su neadekvatno mišićavi“, prema Nacionalnom udruženju za poremećaje ishrane – i troše ogromne količine vremena i novca u teretanama, na suplemente, a ponekad i na steroide, da bi stekli telo kakvo žele.
“Redovno vežbanje je važno za održavanje fizičkog, mentalnog i emotivnog blaagostanja. Ne čujem da ljudi o tome zaista govore iz te perspektive. Uglavnom govore o tome kao o načinu da se postane društveno poželjan“, objašnjava Šeron Nesel, kliničarka za mentalno zdralje u losanđeleskom LGBT centru. “Ima onih koji sa namerom rade stvari koje uvećavaju mišiće, i njihova jedina namera je da poprave svoj fizički izgled. Loše namere ponekad dovode do dobrih stvari. Ja se jedino nadam da će vremenom nastaviti to da rade iz dobrih namera i sa dobrim motivima“.
Ono što je jasno je da negativna predstava o telu uzima velikog danka na živote isuviše velikog broja gej muškaraca, i zbog toga što su njeni uzroci toliko složeni, teže je razrešiti taj problem. Džamal je borbu sa PTD-om prvo morao da gubi, pre nego što je počeo da je dobija. Iz niza razloga – ličnog nezadovoljstva sopstvenim životom, nelagodnosti koju je osećao unutar gej zajednice, i svog PTD-a – Džamal se okrenuo seksu i drogama da bi “ispunio prazninu“, pre nego što je bio u stanju da potraži adekvatno lečenje. Uz terapiju, uspeo je da pobedi svoje zavisnosti i stekne pozitivniju percepciju sebe samog, i danas je na mnogo zdravijem mestu.
“Mislim da gej zajednica pruža sjajnu priliku za kolektivno isceljenje“, kao što to kaže Bramer, “Zato što smo i u prošlosti bili oštećivani“.
Izvor: Vice