Kad sam imala 13 godina, prvi put sam bila silovana. Zato što sam bila zaljubljena u devojku koja je imala isto ime kao jedna voćka. Dobijala sam batina i batina nakon tog dana. Šamare i guranja sam prestala da brojim mnogo pre nego što sam bila silovana po drugi put, kad sam imala 15 godina, navodi Kristina Kastelac, danas 23-godišnja devojka.
Ona je rođena u Beogradu, okružena porodičnom ljubavlju, a sa 12 godina se prvi put stvarno zaljubila.
“Imala je isto ime kao jedna voćka, imala je smeh koji je odzvanjao. Sećam se njenih krupnih, tamnih očiju, i kako bi prekrstila ruke kad bi se naljutila. Sećam se njenog glasa, čak i danas, kao da smo opet u parkiću kod njene zgrade”, opisala je Kristina svoju mladalačku ljubav, u emotivnoj poruci na društvenim mrežama.
Tu je navela da je zbog svojih osećanja i ljubavi ubrzo postala predmet iživljavanja.
– Na ulici su mi dobacivali, postavljali mi neprijatna i neprimerena pitanja. Potpuni stranci su osećali da imaju pravo da mi priđu i da mi prete klanjem.
Kad sam imala 17 godina silovao me je poznanik koji je mrzeo pedere, i koji je mislio da su lezbejke dobre samo za jednu stvar. Od 13. do 18. godine, bila sam proganjana od strane prvog muškarca koji mi je pokazao kakav je osećaj kad te neko mrzi, kad neko misli da tvoj život ne vredi ništa. Proganjao me je da bi se postarao da nikad ne zaboravim šta mi je uradio, da nikad ne zaboravim gde mi je mesto – opisuje situaciju u kojoj se godinama nalazila.
Ona u poruci podseća i da uprkos svemu što je doživela volela, i još uvek voli ovaj Beograd i ovu Srbiju i sve u njoj.
– I znam da sam veći patriota od bilo koga ko se krije iza zastave, iza grba, iza himne, iza Srpskog pokreta Dveri, jer ja svoju zemlju volim iako me odbacuje, iako me neosnovano optužuje da sam kriva za njenu propast, iako me gura i šalje u neke daleke, meni strane zapadne zemlje. U zemlje gde ne mogu čuti jezik koji priča moja majka, gde nema mirisa i ukusa da me podsete na detinjstvo, i bezbrižne, srećnije dane. Volim svoju zemlju, koja nas deli na svoje “građane” i “LGBT populaciju”, kao da smo došli iznebuha, niotkuda, bez majki i očeva, bez korena. Volim svoju zemlju iako mi uskraćuje moja prava, koja su mi zagarantovana rođenjem, a ipak moram svaki dan da se borim za njih. Moje dostojanstvo, zagarantovano Ustavom Republike Srbije – ističe ona.
Nakon svega što je preživela kaže da i dalje mora da moli i zahteva da se na nju i na njih gleda kao na ljude.
– Ja sam nečije dete, nečija sestra, nečija unuka, sestričina. Nečiji prijatelj. Nečija devojka. Ja sam voljena. I volim zauzvrat. Snažno i bez pitanja.
Volim uprkos tome što mi je u bezbroj navrata oduzeto dostojanstvo, i osećaj bezbednosti, i pravo da zasnujem porodicu jednog dana. Čak i onim danima kada me napadi panike drže zatvorenu u kući, čak i onim danima kada se plašim i sopstvenog kreveta i kada ne mogu da podnesem ni dodir pun ljubavi.
Kada se sve loše što mi se desilo, što mi je urađeno, sav bol i strah i tuga čini većim od svih lepih i divnih i predivnih stvari i ljudi kojima sam okružena.
Čak i tad, volim. I opraštam. I idem dalje – napisala je između ostalog Kristina Kastelec u poruci na društvenim mrežama.
Inače, Kristina je pre dve godine učestvovala na sastanku u Narodnoj Skupštini Srbije na kome je prisustvovao veći broj LGBT aktivista i aktivistkinja. Iako nije planirala, iznenada je odlučila da stane za govornicu isprovocirana poslanicom koja je rekla je kako nikad nije dobila dokaze da LGBT populacija doživljava veći stepen nasilja od ostatka populacije. Kristina je tada u osnovnim crtama govorila o ovim problemima, a zatim je na društvenim mrežama podelila sve ono što tamo nije rekla.