„Ponos o kome govori LGBT zajednica laici i homofobi vrlo često pogrešno interpretiraju, u smislu ’na šta ste vi to ponosni’ i ’ono čega se pametan stidi’, i slično. Paradoksalno ovaj ponos zaista ima neke veze sa stidom i sramotom, ali u potpuno drugom kontekstu – radi se o prevazilaženju stida i sramote i ponosa što ste došli do trenutka u životu u kome sebe prihvatate onakvim kakvi jeste, odbacite osudu okoline i šire zajednice i pokušate da živite u skladu sa sobom“, kaže LGBT+ aktivistkinja Tina Piskulidis.
Reč „ponos“ je bitna za LGBT+ zajednicu, pa tako mnogi događaji koji se organizuju sadrže tu reč. Koren upotrebe „ponosa“ u ovoj zajednici seže skoro pola veka unazad. Pedesetih i šezdesetih godina u Sjedinjenim Američkim Državama, osobe istopolne orijentacije suočile su se sa diskriminatorskim zakonima, nasiljem i sve većom stigmatizacijom u društvu. Ponesena pokretima i pobunama koje je kraj 1960ih nosio i sve većom policijskom torturom, gej zajednica započela je 28. juna 1969. godine proteste ispred poznatog njujorškog gej bara Stonvol na Menhetnu. Hiljade ljudi se slilo sledećeg dana kako bi pružilo još veću podšku LGBT zajednici zbog policijskog nasilja. Na isti datum sledeće godine održana je i prva Parada ponosa.
Na tridesetogodišnjicu Stonvolske pobune prvi put je obeležen jun kao Mesec ponosa u znak sećanja na junske događaje.
Bezbednost ugrožava ponos
Za dvadesetdvogodišnjeg LGBT+ aktivistu Marka ponos znači mogućnost da bude ono što jeste.
„I da to ne budem samo za sebe, u svoja četiri zida, već da ponosno svima pokazujem da sam srećan zbog svega što jesam“, dodaje on.
Tina Piskulidis ističe da svaka osoba koja je diskriminisana od većine u bilo kom smislu, a uspe ili bar nastoji da uspe u tome a bude vidljiva i poštovana – treba da bude ponosna na sebe.
U poslednjih nekoliko godina prava i bezbednost LGBT+ osoba u Republici Srbiji zagrantovana su Ustavom i setom zakona. Međutim, kako navode naši sagovornici – u većini slučajeva to ostaje samo na papiru.
„Dokle god svaka istopolno orijentisana osoba ne može slobodno da šeta ulicama držeći se za ruke sa svojim partnerom ili partnerkom, dokle god svaka transrodna osoba ne može da šeta ulicama slobodno izražavajući svoj rodni identitet, i dok sve osobe optužene za zločine iz mržnje prema pripadnicima LGBT+ populacije ne budu osuđene zbog svog zločina, zakoni neće imati mnogo značaja za većinu pripadnika LGBT+“, ističe Marko.
Mogućnost zaštite LGBT+ osobe imaju ukoliko su upoznate sa zakonom i bliske NVO krugovima, ali taj vidiljivi deo zajednice je veoma mali. Tina Piskulidis navodi da većina LGBT+ osoba ne prijavljuje nasilje iz bojazni da će ugroziti svoju bezbednost jer će šira okolina tako saznati za njih. To povlači neretko i dodatnu osudu i odbacivanje. Sa druge strane, dodaje ona, u velikom broju slučajeva prijave nasilja ostaju samo prijave:
„Lično poznajem osobe koje su pretrpele nasilje i prijavile ga policiji, ali to nije dovelo do hapšenja nasilnika, niti do donošenja sudske presude zbog počinjenog nasilja. Ovakvi ishodi prijavljenih slučajeva dodatno demotivišu pripadnike LGBT zajednice koji su pretrpeli nasilje ili diskriminaciju, da se obrate policiji ili sudstvu za pomoć“.
Ponos u Nišu?
Marko navodi da je „Niš bezbedan za LGBT+ osobe samo ako takve osobe svoj rodni i/ili seksualni identitet ne iskazuju javno“.
„Sama činjenica da vi u gradu nemate nijedno mesto kafić/klub namenjeno LGBT osobama ili koje je bar otvoreno frendli i gde bi LGBT osobe mogle bezbedno da se osećaju, govori dosta o tome koliko je Niš otvoren prema LGBT zajednici, a posledično i koliko je bezbedan. Najjednostavnije rečeno, niko od ugostitelja ne želi da rizikuje razbijen izlog ili razbijenu glavu“, dodaje Tina.
LGBT+ zajednica u Nišu ohrabrena sve manjom pojavom izgreda na beogradskim Paradama ponosa u poslednjih nekoliko godina, organizovala je prošle godine Nišku nedelju ponosa. Ona je, navodi Marko, prošla mirno, ali ne bez pretnji desničarskih grupa i ocenjuje da bi do napada ekstremista došlo kada ne bi bilo policijske zaštite. Pravovremenu i profesionalnu reakciju policije ističe i Tina i dodaje bez nje ne bi Niška nedelja ponosa prošla mirno.
Nemogućnost otvorenog iskazivanja emocije prema partneru u javnosti, nepostojanje događaja posvećenih LGBT+ zajednici, homofobija, neke su od prepreka na koje Nišlijke i Nišlije istopolne orijentacije svakodnevno nailaze. Ono što Marko navodi kao problem je i njegova porodica koja deli većinske stavove po pitanju homoseksualnosti:
„Moram da izostavljam svoju seksualnu orijentaciju iz svoje ličnosti kada provodim vreme sa porodicom, što je užasan pritisak, jer jedan tako bitan deo sebe ne mogu da pokažem onima koji su mi najbliži“.
Kako se navodi u poslednjem istraživanju Gej-strejt alijanse i CESID-a, 67% građana Srbje smatra da je homoseksualnost bolest, a polovina ispitanika se nikada ne bi pomirilo sa činjenicom da je neko od njihovoh najbližih LGBT+ osoba. U Redovnom godišnjem izveštaju Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 2016. godinu navodi se da svaki peti ispitanik gej osobama poriče pravo na život i smatra da ih treba istebiti, a dve trećine srednjoškolskih dečaka reklo da je osobe homoseksualne orijentacije zaslužuju fizičko nasilje.
„Većina LGBT osoba u Nišu nije autovana, tj. kriju svoju seksualnu orijentaciju i na osnovu toga ne trpe direktnu diskriminaciju, ali to opet znači konstantan strah i skrivanje. Ali ako želimo da govorimo o položaju LGBT osoba u Nišu i preprekama na koje one nailaze, onda treba da govorimo o autovanim osobama, tj. osobama koje ne kriju svoju seksualnu orijentaciju. Pošto se Niš ne razlikuje ni po čemu od ostatka Srbije, onda i za njega važi aktuelna statistika“, kaže Tina.
Bolje školsko obrazovanje od najranijeg uzrasta, edukativni sadržaji u medijima, veći broj događaja za LGBT+ osobe mogu doprineti smanjenu homofobije i transfobije, tvrdi Marko.
„Ono što bih takođe voleo da vidim jeste makar jedan kafić ili bar koji će biti namenjen LGBT+ ljudima, čime će se ti ljudi podstaći da izađu iz svojih domova i upoznaju se međusobno. I naravno, adekvatna primena zakona kada je to potrebno“, dodaje on.
Sistemska podrška, takođe bi imala efekta, a Tina navodi da bi posledično i šira zajednica mogla da se senzibiliše za LGBT+ osobe u svojoj okolini. Marko dodaje da je postojala inicijativa putem projekta Lokalne mreže, ali da je bila bez konkretnih rezultata. Međutim, Tina navodi da osim sistemske podrške kroz aktuelne projekte, koji kad se završe – sve utihne, problem je i politička promena koja povlači i promenu u institucijama i medijima, pa LGBT+ zajednica mora iz početka sve.
„Da bi se stvari istinski pokrenule i promenile na bolje, potreban je konstantan rad i razvoj, ali pre svega politička volja vlasti da radi na izgradnji sigurnog, bezbednog i otvorenog društva za sve njegove građane i građanke“, zaključuje ona.
Piše: Nemanja Stevanović