Kad je 2009. godine otkrivena horor priča o devojci koja je pet godina bila zatvorena u psihijatrijskoj bolnici zbog svoje homoseksualnosti, hrvatska nacija je bila zgrožena.
Kao u Hičkokovom scenariju, Riječanku Anu Dragičević roditelji su zatvorili u Psihijatrijsku bolnicu “Lopača”, 15 kilometara od Rijeke, kad joj je bilo 16 godina, a sve pod nikad dokazanom optužbom da je zavisnica o drogi.
– Šetala sam sa devojkom i samo je došao automobil i strpali su me unutra i odveli nekuda. Samo sam videla natpis “Lopača” i zelenu ogradu. Tamo su me odmah obukli u ludačku košulju, dali mi lekove i odmah zaključali u izolaciju – počinje svoju priču Ana, koja je još jednom ponovila čitavu ispovest u emisiji Provjereno.
– Terali su me da priznam da sam narkomanka, što sam zbog užasnih pritisaka i učinila, iako to nije imalo veze s istinom. Proživela sam užasne torture zbog kojih se i dan-danas plašim. Imam stalne noćne more i ne mogu normalno da spavam. Na nervnoj bazi mi se pojavila i bolest sistema varenja. U Lopači su me držali u izolaciji, vezanu pojasom, u ludačkoj košulji, davali mi injekcije, kljukali me tabletama. U izolaciji sam bila s teškim psihičkim bolesnicima, šizofreničarima koji su agresivni, bilo me je užasno strah. Davali su mi takve tablete da su mi se zenice okretale prema gore. Kada sam na jednoj šizofreničarki videla kako to izgleda, užasno sam se bojala da sam prolupala – priča traumatizovana Riječanka.
Ana je u Lopaču smeštena na insistiranje roditelja zbog navodne zavisnosti o heroinu, iako tvrdi da tu drogu nikada nije uzimala. Činjenica je da tokom svog boravka nije imala apstinencijskih kriza, a i sama dužina lečenja je vrlo čudna, jer se zavisnici uglavnom leče od godinu dana do maksimalno dve godine.
Ana zato smatra da je pravi razlog njene hospitalizacije istopolna seksualna orijentacija.
– Moja seksualna orijentacija provlačila se kroz svaku terapiju i ustvari su me lečili od homoseksualnosti. Moja doktorka znala je da mi postavlja pitanja tipa ‘koga bi izabrala za partnera, dečka ili devojku’ i kada bih nakon silnih psiholoških pritisaka rekla ‘dečka’, ona bi zabeležila ‘pomak’ u mom lečenju – opisuje svoju terapiju ova devojka.
Petogodišnji boravak u Lopači nakratko je prekinut kada je imala 18 godina. Tada je dva i po meseca provela na slobodi, ali su je roditelji opet doveli u bolnicu.
– Doktorka je uporno od mene tražila da potpišem saglasnost za hospitalizaciju, ali na to nisam nikako želela da pristanem – kaže Ana Dragičević.
Budući da je dve godine u Lopači protiv vlastite volje boravila kao punoletna osoba, njen boravak u toj bolnici može se smatrati nelegalnim. U bolnici joj, iako je to tražila, nisu dozvolili da nastavi sa školovanjem.
Ana je sa 21 godinom konačno napustila Lopaču. Njen slučaj došao je i do Opštinskog državnog tužilaštva nakon što je novi upravnik bolnice “Lopača” Radmir Rakun odmah nakon stupanja na dužnost u pokrenuo internu istragu, a Ani već prvi dan napisao otpusno pismo, jer su utvrđene nepravilnosti kod prijema i lečenja, pa su preduzete odgovarajuće mere i slučaj prosleđen nadležnim telima.
Ono što se događalo u “Lopači” pod stručnom palicom tadašnje upravnice i glavne Anine doktorke Mirjane Vulin, kao i Radmira Rakuna sadašnjeg upravnika, nalik je scenariju horor filma.
Da je pravda spora ali dostižna hrvatski mediji objavili su 11. maja 2017. gde piše da je doktorka Vulin proglašena krivom jer je pacijentkinju Anu Dragičević s dijagnozom poremećaja u ponašanju prisilno hospitalizovala, te je vezivala, što je kod Ane izazvalo posttraumatski stresni poremećaj.
– Kriva je jer je kao doktor medicine, iz nehata, obavljajući zdravstvenu delatnost primenila očito nepodobno sredstvo i način lečenja i nije postupila po pravilima zdravstvene struke. Nesavesno je postupala, zbog čega je postojeća bolest drugoj osobi znatno pogoršana. Stoga je počinila jedno produženo kazneno delo protiv zdravlja ljudi nesavesnim lečenjem – tim rečima se sudija Delost obratila okupljenima u sudnici izlažući detalje i obrazloženje presude. Doktorka Vulin je osuđena na deset meseci zatvora.
Suđenjem je utvrđeno da je trajanje hospitalizacije bilo apsolutno nesrazmerno medicinskim indikacijama zbog kojih je sprovođeno, a u tom vremenu je u okviru psihofarmakološkog tretmana doktorka Vulin je naređivala konzumaciju vrlo potentnih antipsihotika, a koji su indikacijsko područje isključivo “pravih” duševnih bolesti, a ne područje poremećaja ličnosti.
Šta je u međuvremenu učinjeno za Anu, kako se društvo, koje je dopustilo da se tada još devojčici prekine detinjstvo i oduzme mladosti, odužilo toj nesretnoj devoci? Gotovo nikako.
Ana redovno ide kod psihijatra i leči se od posttraumatskog sindorma, iznajmljuje stanove i živi u teškoj materijalnoj situaciji. Za Anu roditelji, kao ni dve sestre, ne pitaju.
Aninu priču je u formi dokumentarca pod nazivom “Zašto” ovekovečila rediteljka Ljubica Jaković Lazarić. Takođe, potresno životno iskustvo i svedočanstvo Ane Dragičević, prikazano je i kroz film “Četvrti majmun” reditelja Hrvoja Mabića.
Izvor: Telegraf