Iz skoro deset ispita iz razli?itih predmeta koje sam slušao i polagao kod profesora Ivana Medenice tokom redovnih i master studija, prostate nikada nisam dobio desetku. Tokom tog perioda, a i kasnije, u ulozi kriti?ara, profesor nije pohvalno i ocenio gotovo nijednu predstavu na kojoj sam radio. Baš zbog ovih iskustava, vest da on nije izabran za redovnog profesora Fakulteta dramskih umetnosti izazvala je bes i nevericu kod mene, a sude?i i po Facebooku, i kod ve?ine bivših i sadašnjih studenata FDU.
Ja ne mogu da pri?am o razlozima zašto se to desilo. Glasanje se obavilo u tajnosti, katedra za filmsku i televizijsku režiju je reagovala otvorenim pismom. Mogu?e je da postoje legitimni razlozi zašto se glasanje obavilo tako i zašto su rezultati takvi kakvi jesu, ali oni su svakako nepoznati studentima koji su ga prošle godine izabrali za jednog od najboljih profesora u zemlji. Oni to nisu uradili zato što je bio popustljiv u svom odnosu prema studentima ili ocenjivanju. Naprotiv.
Prvi ispit koji sam polagao tokom studija dramaturgije je igrom slu?aja bila baš „Istorija svetskog pozorišta i drame”, kod njega. Još uvek pod utiskom da sam „na FDU”, spremao sam se za ispit nedeljama. Pro?itao sam svaku od 20 drama koje su bile zadate, detaljno ih tuma?io i konsultovao literaturu. Dobio sam jedva osam. Isto se desilo u drugom semestru. Na drugoj godini sam uspeo da do?em do devetke, ocene koju sam kod njega dobio i kasnije, na master studijama, na drugom predmetu. Nijednog trenutka nisam pomislio da je ispao nefer prema meni i da mi je dao manju ocenu od one koju sam zaslužio.
Stvar je samo bila u tome da su kriterijumi jako visoki, a ja baš nikada nisam bio dobar sa detaljima zapleta i osobinama likova pod pritiskom ispita, iako sam uvek bio spreman da naširoko spekulišem o manje o?iglednim zaklju?cima koji se mogu izvu?i iz Eshila ili Šekspira.
Kada sam po?eo da radim na predstavama kao dramaturg ili kada su se igrali moji tekstovi, profesor se uvek pojavljivao na predstavama i pisao kritike o njima. Gotovo uvek je pronalazio u njima neku manju ili ve?u manu koju bi naširoko obrazložio. Nekada se nisam slagao sa onim što je mislio, nekada jesam, ali svakako nikada nisam pomislio da je napisao ono što je napisao iz nekog drugog razloga osim onoga koji se nalazi u tekstu kritike. Moj posao je da pišem i radim izme?u ostalog na osnovu onoga što sam nau?io kod njega, njegov je da taj rad onda procenjuje. To što se nismo slagali oko rezultata nije zna?ilo da ja imam bilo kakav li?ni problem sa njim. Uvek kada bismo se sreli bio je jako prijatan, zainteresovan za ono što trenutno radim i jasan u nameri da ?e do?i na premijeru i (verovatno) pisati o tome.
Medenica ima tu jako vrednu karakteristiku i kao kriti?ar i kao profesor da ?e, bez obzira na to da li se poznajete ili ne, da li ste pili kafu sa njim ili ne, da li ste dobili desetku ili šesticu kod njega (ili pali ispit), uvek pažljivo pogledati sve što ste uradili, dobro promisliti o tome i dati svoj li?ni sud iza koga stoji zastrašuju?e široko znanje o istoriji pozorišta i njegovom trenutnom stanju i kod nas i u svetu. To ne zna?i da je njegov sud kona?an, da je u potpunosti objektivan (niko nije), da je potpuno u pravu, ali ja sam li?no uvek mogao da se pouzdam u njega da ?e primetiti nešto što sam ja propustio u predstavi koju smo obojica gledali, ili da ?e videti moju predstavu iz potpuno drugog ugla od mojih navija?ki raspoloženih poznanika i kolega.
Dok sam pisao ovo, objavljena je izjava dekana Fakulteta da profesor Medenica sigurno ne?e oti?i sa fakulteta, i da ?e se rešenje prona?i. Ali bez obzira na to, nije dobro da se ljudi koji su najstru?niji i najkvalifikovaniji me?u nama na?u u ovakvoj situaciji. ?esto se sve pri?e o „pozorišnoj sceni” svode na manjak novca, što je savršen izgovor za sve druge probleme koje imamo. Ako profesor Medenica posle decenija besprekornog rada u obrazovanju, kritici i teoriji bude „izguran” sa te scene, to ?e govoriti sve o tome kakvi smo mi, a ništa o tome kakav je on.
Piše: Vuk Boškovi?
Izvor: Vice