Dugo vremena bio je deo tima srpskog izdanja modnog magazina Elle, a odskora suosnivač i urednik srpske verzije vodeće svetske modne platforme koju je osmislila Miroslava Duma, žena koju su stil i ukus učinili vodećom ruskom bogatašicom.
Razgovarala: Snežana Miletić
Nenad Janjatović je jedno od novosadskih lica koja su uspela izvan table Novi Sad. Dete ovdašnje Akademije umetnosti, student Miše Janketića – kaže da je veliki glumac imao presudnu ulogu u njegovom životu naučivši ga da bude radoznao – završio je, pa gotovo odmah batalio glumu. U modnim vodama, u koje je ušao da bi što pre postao finansijski nezavisan, ostao je do danas.
Upravo ga je moda odvela na razne zanimljive adrese, ali, iako neprekidno zuji po svetu, vraća se ovde, ne zato što sunce tuđeg neba ne greje kao naše – ova zemlja ni za njega nije učinila ništa, kao ni za većinu nas, već zato što još uvek ima ponešto da kaže i uradi. Smatra da ljudi ne razmišljaju o onome što stoji iza majice koju nosimo, da li ju je dizajnirao peder, ili sašila žena iz Kine koja nema da prehrani troje dece, ali da oni koji misle da je moda “lagana”, “nebitna” i “prozaična” treba da idu goli…
Kako si se iz sveta glume obreo u svetu glamura?
Mislim da sam i tada sa svojih 20 razmišljao isto kao i danas sa 40 – ko zna gde te život vodi. Uvek hodam tim putem kojim me navede. Jedino mi je bitno da sam OK sa sobom i onim što radim. Gluma je bila put koji sam pratio. Kada se tokom studija javila moda – samo sam nastavio tim putem. Počeo sam da radim tokom studija da bih mogao da se izdržavam, da ne zavisim finansijski od roditelja. Ne razmišljam šta bi bilo da je bilo, da sam počeo da se bavim glumom. Tu sam gde sam. Srećan.
Četiri godine na Akademiji dovoljno je vremena da upoznaš svu kompleksnost ljudskih karaktera. U kom ti je smislu to bila škola i da li je bila dobra priprema za svet mode?
To mi je bila priprema za život. I to zbog profesora Miše Janketića. Ljudski karakteri me ne zanimaju, iskreno. Svi smo različiti, svi imamo svoje mrakove i svetla. Interesuje me istina. Da li su oni iskreni ili fejkuju. Da li u životu ili na sceni – nebitna je odrednica. (Dirljiv tekst na ovu temu, o svom profesoru, Janjatović je napisao za Buro 24/7.rs)
Kako izgleda pratiti modu u zemlji u kojoj se ljudi retko tuširaju, a sapun je nedokučiva imenica za mnoge, što je vrlo osetno čim uđeš u neko gradsko prevozno sredstvo?
Svi pratimo modu. Svi se oblačimo. Možda neko prati trendove a neko prati koliko ima para da kupi nešto. Ne idemo goli. Da se razumemo, niko nije manje vredan jer nema Gucci torbu, samo nema para da je kupi. Ako mislite da ste manje vredni jer nemate tu torbu, onda ste u problemu koji ja ne mogu da rešim. Ono što ja volim kada otputujem negde jesu ljudi. Jer svuda su drugačiji. Imate isto bogatstvo, istu bedu, iste budale, iste genijalce. Samo malo različite mozgove i načine razmišljanja.
U svetu mode danas vladaju infuenseri, a ne urednica Vogua Ana Vintur? Mladi ljudi sa puno para koji zuje po svetu, fotkaju se i prave događaj od toga. Kod nas mlad čovek otputuje da se ne vrati. Putuju i vraćaju se samo političari koji, kad se vrate, bolje da nisu jer uvek donesu neki paket odluka koji znači mesto niže na lestvici elementarnog dostojanstva…
Insfluenseri su mi postali “prljava” reč koju već mrzim da koristim. Ja nemam ništa protiv da neko zarađuje od Instagrama. Voleo bih i ja da umem, ali nisam za to. Nismo jedina zemlja iz koje ljudi odlaze. I pored gomile sranja koje sam ovde doživeo – još sam tu. Ne iz patriotskih razloga, jer ova zemlja nije za mene ništa učinila. Tu sam jer imam još ponešto da kažem i da uradim.
Moda je danas prilično demokratska, zapravo demokratija maltene postoji samo u svetu mode, možeš nositi šta god hoćeš…
Možeš svuda raditi i govoriti šta hoćeš ali moraš biti spreman na posledice. Zar ne? Zato se i divimo svim onim ljudima koji su, ne “digli glas protiv sistema”, već izgovorili šta misle. A onda dolazimo do garderobe koja je najbitniji oblik neverbalne komunikacije i shvatimo da gomila ljudi nema šta da kaže. Oni koji se usude da nešto “kažu”, ili zavrede popreke poglede, ili podsmeh, ili ih nazivaju budalama.
Vrlo zanimljivu i prilično kontradiktornu vezu moda ima sa desničarima: oni, na primer, vrlo vole uske majice koje ističu njihove bicepse, ali isto tako strasno mrze gej populaciju koja je upravo osmislila i, noseći je, lansirala tu modu na ulice…
Uvek govorim da se gej osobene oblače ni približno “paunovski” kao na primer kršni Crnogorci ili fudbaleri. Što je meni genijalno. I neka ih. Ali savim je normalna ta situacija: ko još razmišlja o onome što stoji iza majice koju nosimo i da li ju je dizajnirao peder, ili sašila žena iz Kine koja nema da prehrani svoje troje dece.
Moda i muzika vrlo su bliske, kako ti doživljavaš muziku, da li je ona za tebe polje razdvajanja ili isto tako demokatsko polje kao moda? Nekada je muzika bila vrlo ozbiljan identitet, onaj ko je slušao rok, oblačio se na određeni način, razmišljao na vrlo određeni način a svi su drugi bili, ne neprijatelji ali neko sa kim se nije mešalo… Danas klinci sa Karleuše idu na Exit, sa Seke na Dejvida Getu, sa Dinkića na Dačića… Koje je vreme, generacijski, bilo u pravu?
Bez muzike ne mogu da živim. Trenutno svira Björk – Hyperballad. To je umetnost uz koju se dižem, dišem, plačem, uzbuđujem, ježim. Potpuno je tačno da svi sve slušaju. I sa tim nemam problem. Meni podjednako može da pokrene Nina Simone i da poludim na Draganu Mirković Pečat na usnama. Sećam se u srednjoj (što je bilo devedesetih) da si bio određen kao ličnost po tome koju si muziku slušao. I da su se svi trudili da pripadaju nekoj cool grupi. Kada su svi slušali Nirvanu i Pearl Jam ja sam učio pesme Billie Holiday. I neka sluša ko šta želi ako ga to “radi”. Ali da se vratim na mog profesora i iskrenost: ako ideš na Exit jer je cool a radije bi bio/la na Karleuši ili Dari Bubamari, onda imam problem.
Svet društvenih mreža ozbiljno je reformisao ljudske odnose, nekad se čoveku čini da postoji samo na njima, jer u svetu realnosti, od svih obaveza, ne stiže da živi. Da li si ti zaposeo društvene mreže ili su one zaposele tebe?
Meni je to postala normalnost. U tom vremenu živimo. To me ne nervira, ne ograničava, ne oduzima previše vremena. Društvene mreže i internet mi nude sadržaj iz kojeg pokušavam uvek da pronađem nešto zanimljivo, inspirativno ili da naučim nešto novo. Moja prijateljica Nataša Gvozdenović uvek govori kako ljudi misle da imam neverovatno buran život upravo zbog društvenih mreža, a ja sedim u stanu i mazim se sa svojim psom i jedem pizzu.
Sting je pevao Englishman in New York, u tom smislu kako je biti Novosađanin u Beogradu? Šta misliš zašto Novi Sad za sve optužuje Beograd? Čak i kad je otvoreni bazen na Spensu štrokav, kriv je Beograd.
Meni je, naprotiv, Beograd oduvek bio fascinantan. Od detinjstva, kada smo išli tamo u McDonalds, do kasnijih izlazaka i koncerata u srednjoj školi. Ono sa čime sam ja kao Novosađanin imao problem jesu Beograđani – nikada nisam uspeo da se naviknem i da prihvatim njihovu kozumaciju ljudi i odbacivanje istih kada ih “izkonzumiraju”. Mislim da je animozitet prema Beogradu nešto čemu smo naučeni odavno pričama da nam oduzimaju autonomiju, resurse, novac. Nisam političar, ili istoričar tako da nemam o tome stav ili mišljenje koje bih mogao da dam. Znam da sam za stvari za koje ja radim – ja kriv ili zaslužan.
Kakav je bio Novi Sad kad si ga ostavio a kakav je danas? Ateisti su devedesetih pevali “… u godini kulture…”, a sada smo stigli do fenomena prestonice – čak evropske – kulture. Kako ti to izgleda iz perspektive beogradske metropole? Da li je car obukao neko odelo ili će se ozbiljno prehladiti jer je i dalje go golcat?
Meni je veoma drago zbog Novog Sada kao grada u kome se dešavaju stvari. Jer, pre masovnog Exita, taj grad je, ruku na srce, bio mrtav i učmao. U vreme Exita grad oživi ceo. Koga je bilo briga što je nas desetoro umiralo da uđe na Steijino pozorje i vidi predstavu? Šta je to pokrenulo išta izvan Srpskog narodnog pozorišta? A ovi veliki projekti su stvar koja je užasno bitna. Ne znam da li je ljudima to jasno? Neka ukradu koliko god hoće para, neka zaposle i sestre i kumove i ljubavnice i ljubavnike ako žele, ali samo neka nam daju velike stvari koje će nas pokrenuti. Idem okolo i svađam se oko Marine Abramović. Dajte nam MARINA!
Kako si došao do pokretanja srpske verzije Buroa 24/7?
Radim u modi ceo svoj radni vek, a u medijima preko 10 godina. Kada sam otišao iz print magazina znao sam da za mene nema mesta u nekom drugom časopisu. Pregrupisao sam se, proučio šta tržištu nedostaje i godinu dana radio sa ljudima na pregovorima i pokretanju online portala. Sada imamo redakciju koja pruža čitaocima ono što smatram da čitaoci zaslužuju: dobro napisan članak sa malo stava i analize. Oni koji misle da je moda “lagana”, “nebitna”, “prozaična” – neka idu goli.
Izvor: 021.rs