Imenovanje Ane Brnabić za ministarku državne uprave i lokalne samouprave u Vladi Srbije prošlo je poprilično mirno. Iako je reč o istorijskom trenutku za tradicionalno homofobnu Srbiju (i njenu bližu okolinu), prva ministarka koja se javno autovala kao pripadnica LGBT populacije u povesti Balkana, nije izazvala previše bure u javnosti. Za divno čudo, čak je i jedan od najljućih homofoba u srpskoj politici, gospodar Jagodine Dragan Marković Palma (poznat po tome što, recimo, tvrdi da u njegovom gradu nema homoseksualaca) legao na rudu i pozvao ministarku da poseti Jagodinu, što je ona i prihvatila.
Tišina na desnici
Čak su i desničarske stranke poput Dveri srpskih, Demokratske stranke Srbije ili Srpske radikalne stranke, kojima je u opisu radnog mesta borba protiv Parade ponosa, homoseksualnih brakova i proglašavanje istopolne ljubavi za najveće zlo ovog sveta – reagovale dosta mirno. Sve se svelo na par neukusnih “pošalica” Vojislava Šešelja.
Ovog puta su desničari zaboravili na odbranu “porodičnih vrednosti” u koje se kunu, mada nije baš najjasnije na kakve vrednosti konkretno misle, osim ako pod tim ne podrazumevaju pravo roditelja da nekažnjeno premlaćuju svoju decu, na šta bi mogla da ukaže činjenica da su upravo zagovornici tih famoznih “porodičnih vrednosti” najveći protivnici zakona koji bi zabranio fizičko kažnjavanje mališana.
Rodoljubive sociopate
Tišina koja je propratila izbor Ane Brnabić za ministarku prilično je neobična za zemlju gde je homofobija nešto toliko uobičajeno da je većina koja je praktikuje više naprosto i ne primećuje. Kad je 2001. godine organizovana prva Parada ponosa, grupa huligana i desničara, među kojima su se posebno istakli članovi Obraza, Svetosavske omladine i navijači nekoliko fudbalskih klubova, napala je demonstrante i sve one koji su im ličili na demonstrante, na primer novinare, premlaćujući koga stignu. U krvavom piru u centru Beograda povređeno je oko 40 osoba, a puka je sreća što nijedan ljudski život nije izgubljen.
Pre samo šest godina, takođe kad je organizovana Parada ponosa, hiljade agresivnih mladih ljudi se okupilo u Beogradu da se pobune protiv mirne šetnje ljudi drugačije seksualne orijentacije. Fini mladi ljudi (“naša deca” i “sinovi”, kako vole da im tepaju intelektualni huligani) svoj stav su izrazili na način koji je njihovim sposobnostima izražavanja dostupan – paljenjem kontejnera i autobusa, obijanjem radnji na Terazijama, lomljenjem i uništavanjem svega što im se našlo na putu. Rat sa policijom trajao je pola dana, grad je bio poprilično uništen, a ukupna šteta je iznosila više od milion evra.
Usput budi rečeno, u Srbiji postoji pozamašna grupa ljudi koja voli sebe da naziva navijačima, patriotama, pravim Srbima koji neizmerno vole otadžbinu, a koji tu svoju nadnaravno veliku ljubav prema Srbiji iskazuju kad god im se za to ukaže prilika – destrukcijom i spaljivanjem Srbije, ili bar njenog glavnog grada, usput pljačkajući šta stignu. Povod nije previše bitan, to može da bude proglašenje nezavisnosti Kosova (kad su u odbrani “kolevke Srbije” najviše stradale prodavnice patika) ili Parada ponosa, važno je samo da veliki rodoljubi daju oduška svom bolnom ljubavnom osećaju u kolektivnom ritualu rušenja i pljačke. Bolnom, jer nije lako voleti apstraktan pojam koji tu ljubav ne može nikako da vam uzvrati, velika je to tragedija. Nije ni čudo što takvi rodoljubi iz dna duše mrze Zapad, jer bi tamo bili smatrani jednostavno sociopatama.
Mučki napad tastaturom
Pošto su desni ekstremisti ekstremno hrabra družina koja krši zakone i čini nasilnička nedela jedino kad zna da uživa zaštitu države ili bar nekih delova državnog aparata, dakle kad zna da će proći nekažnjeno, onda se u slučajevima kad takva podrška odozgo izostane povlače na rezervni položaj – za kompjutersku tastaturu. Onda iz udobne anonimnosti, iz rova iskopanog u virtuelnom prostoru, rigaju mržnju po svojim internet-okupljalištima, kad već ne mogu jednostavno da izađu na ulicu i prebiju prvog sumnjivca.
Naravno, nisu propustili ni imenovanje prve gej ministarke da iskažu svu bedu sopstvene duše i uma. Dovoljno je citirati nekoliko tipičnih komentara sa sajta Nova srpska politička misao koji uređuje poslanik Demokratske stranke Srbije Đorđe Vukadinović, koji voli da se predstavlja kao nezavisni politički analitičar. Čitalac koji se potpisao kao Kum je potpuno neutešan, pa vapi skoro kao pravedni Jov: “Kukala nam majka, plači Srbijo šta si dočekala, plači ili se probudi, zadnji je čas”. Za razliku od raspričanog Kuma, neka Sofija je bila lakonski sažeta: “Mučenica” (misli se na ministarku, nije jasno da li je mučenica zato što je članica Vlade ili zbog svoje seksualne orijentacije, ili oboje).
Šta misli Srbin obični
Izvesni Dr Gonzo je sklon filozofskim razmatranjima: “Razmatrajući stvar iz ugla životinjske prirode – koliko je razum ispravan ukoliko je nagon jedinke neprirodan?” (kako nagon usađen od prirode može da bude neprirodan nije objašnjeno, kad smo već kod životinja – da li je Dr Gonzo mislio na patuljaste šimpanze, bliske čovekove rođake, koje su listom biseksualne, slabo je to za jednog doktora). Izvesni Čika Brka pokušava da bude duhovit, ne znajući da humor i desničarenje ne idu zajedno: “Lepo, lepo, granice se pomeraju, pedere smo već imali u vladi ali se nisu time hvalili, sad kreću lezbejke, sledeće su patuljci, vilenjaci i jednorozi”. Nema sumnje da bi vilenjaci ili jednorozi bili bolje rešenje od pojedinih ministara, recimo od Aleksandra Vulina ili Ivice Dačića, bar kad su u pitanju dobrosusedski odnosi u regionu, jer ne bi bili u mogućnosti da raspiruju mržnju, pošto ne postoje, ali biće da Brka nije mislio na to.
Za kraj, citirajmo čitaoca koji se na prvi pogled skromno potpisao kao Srbin obični, mada se iza te prividne skromnosti krije želja da se njegov komentar čita kao mišljenje svih Srba, pogotovo običnih, kakvih ima najviše: “Brnabić Ana po očekivanju nastupa agresivno i bezobzirno, što je tipičan model ponašanja homoseksualaca. Nikako se drukčije ne može okvalifikovati njeno tvrđenje da ‘to što je homoseksualac ne predstavlja problem za Vladu Srbije’, iako se zna da javno mnjenje ne prihvata na javnim funkcijama osobe sa bilo kakvom izvitoperenošću”.
Građani drugog reda
Ruku na srce, “Srbin obični” zna kako razmišlja obični Srbin, javno mnjenje zaista ne podnosi osobe koje smatra izvitoperenim na javnim funkcijama. Ne podnosi ih ni na nejavnim funkcijama. Ni na poslu. Ni u porodici. Ni u komšiluku. Ni na ulici. A nisu poželjne ni na trotoaru. E sad, što javno mnjenje izvitoperenim smatra odrasle osobe koje se vole, dok nema ništa protiv recimo sveštenika SPC koji zlostavljaju dečake, a masovne ubice poput Ratka Mladića smatra herojima, samo nam govori koliko je dotično javno mnjenje izvitopereno.
Nije nikakva tajna da su homoseksualci u Srbiji građani drugog reda. Većina mora svoje seksualno opredeljenje da krije na poslu od kolega, često nisu prihvaćeni u porodici, a ponekad su prinuđeni da taje ko su i od prijatelja i najbliže okoline. Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina građana Srbije homoseksualnost drži za bolest. Istopolne zajednice pred zakonom ne postoje. Nasilje prema LGBT populaciji je uobičajena pojava. Primera radi, pre nedelju dana, usred bela dana, u centru Beograda, na ulici je napadnut gej aktivista Boban Stojanović, jer ga je napadač prepoznao, povikao “Evo ga peder” i počeo da ga udara. Da ne navodim dalje, jasno je da je homofobija maltene postala deo tzv. nacionalnog identiteta, šta god se pod tim mutnim pojmom podrazumevalo.
* Ovaj tekst nastao je kao deo projekta „LGBT razgovori: jačanje zajednice“ koji sprovode E-Novine, a finаnsirа Ministаrstvo kulture i informisаnjа Republike Srbije
Piše: Tomislav Marković
Izvor: e-novine