Kijanu Rivs i pokojni River Feniks su bili u dvadesetim godinama kada su se pojavili u filmu Moj privatni Ajdaho, kultnom klasiku Gasa van Santa iz 1991. godine.
Dvojica glumaca su se već kretali stazom uspeha koji im je garantovao veliku popularnost kada su skrenuli sa utabane holivudske staze i prihvatili poziv da budu deo van Santovog trećeg filma.
Bio je to čudan, kultni i jedinstveni naslov u njihovim filmografijama.
Trideset godina je prošlo od premijere Mog privatnog Ajdaha, slobodne adaptacije Šekspirovog Henrija Četvrtog i jednog od van Santovih najuticajnijih filmova.
Potresna i meditativna studija karaktera, ovaj film je putovanje dvojice mladića, muških prostitutki.
To su Majkl Majk Voters (River Feniks), narkoleptik i skitnica koji žudi za toplim domom i zgodni i šarmantni Skot Fejvor (Kijanu Rivs), gradonačelnikovo sin, svojeglave homoseksualne prostitutke koji je u iščekivanju velikog nasledstva.
Delom arthaus drama, delom nekonvencionalni film o putovanju, Moj privatni Ajdaho je ključni, a možda i definišući faktor u jačanju pinap statusa koji će i Rivs i Feniks ostvariti u glumačkim karijerama.
I dok Moj privatni Ajdaho putuje od Portlanda preko Ajdaha i sve do Italije u potrazi za Majkovom majkom, van Santov prvi potez je da holivudske srcolomce predstavi u potpuno novom svetlu.
Prvi krupni kadar Rivera Feniksa koji publika vidi posle špice je njegovo lice u trenutku dok uživa u felaciju.
Posle ovog eksplicitnog momenta sledi trenutak u kojem kuća u obliku ambara pada s neba pravo na širok, otvoren drum.
Tako idol tinejdžera otresa sa sebe sliku dečka sa postera i stupa u nekonvencionalnost van Santove vizije Ajdaha.
Liberalnim stavom prema seksu, seksualnim radnicima i nastranosti, van Sant prevodi mlade i blistave holivudske zvezde u okvir u kojem funkcioniše nezavisni film.
Ipak, poziv publici da saoseća sa potencijalno uvrnutim, društveno prognanim seksualnim radnicima je predstavljao rizik za glumce.
„Te 1991, čak 14 godina pre Planine Broukbek, holivudske konvencije su nam govorile da je za mladog glumca potpuno pogubno da bude identifikovan kao gej“, kaže Gevin Edvards.
On je autor knjige Poslednja noć u klubu Vajper: River Feniks i Holivud koji je ostavio za sobom za BBC Kulturu.
Bilo je to kao da su se ova dvojica glumaca utrkivala sa zamkama holivudske slave odbijanjem da budu tipizovani kao srcolomci.
Lik prostitutke – ali ne one žigolo prostitutke tipa Ričard Gir – koji opslužuje mušku klijentelu nije samo bizaran, već i potpuno nekonvencionalan za mejnstrim publiku devedesetih godina.
Negde na pola putovanja, Skot i Majk u hotelu sreću jednog od bivših mušterija, Hansa (Udo Kir).
Posle razmenjenih pogleda u lobiju hotela, trio odlazi u Hansovu sobu na seks utroje koji je prikazan kao neka optička iluzija kvazi stop-animacije.
Van Santova kamera srlja u neobične uglove preklapanjem senki visokog kontrasta.
Van Santova arthaus stilizacija je još jedan faktor kojim se on odriče tradicionalnog prikaza holivudskih zavodnika.
Iako na omotu DVD izdanja filma Moj privatni Ajdaho stoji natpis da su glavni glumci „najprivlačnije mlade američke zvezde“, umetnički šmek filma i neobični prizori nisu baš usredsređeni na razmetljivu lepotu i harizmu glavnih glumaca.
Umesto toga, on njihov neukaljani imidž prevodi u bezidejne i zapuštene likove s one strane zakona.
Napuštanje ove konvencionalnosti je bilo nesporno, kaže Vinsent Kenbi u kritici filma u Njujork Tajmsu 1991:
„Gluma, naročito dvojice mladih zvezda, u isto vreme je i iznenađujuća i uverljiva“.
Rivs i Feniks u ulogama Skota i Majka odišu autentičnošću i nikada ne ismevaju sopstvene likove, niti ih svode na površne, već se u ove delinkvente i otpadnike od društva udubljuju sa velikom ozbiljnošću.
Film i na druge načine izokreće ideju oslikavanja tinejdžerskih idola na koju je publika navikla.
Uobičajene nemarne frizure i dečački šarm holivudskih zvezda, ovde su zamenjeni „šegi“ pramenovima i nenegovanim bradama.
Ovoj grandž estetici treba dodati i kostime Beatrise Arune Pastor.
Majk je veoma retko bez isflekane zagasito narandžaste jakne.
Van Sant implementira ovakav stil kroz ceo opus i on je kilometrima daleko od arhetipa akcionih heroja ili uglađene gospode koje bi Rivs i Feniks inače mogli da predstavljaju.
„Ovo je sasvim sigurno slučaj koji pokazuje kako trendovi određenog vremena privremeno definišu izgled muškaraca na platnu i koji oslikavaju kulturne promene“, kaže dr Karen Mekneli.
On predaje o američkom filmu, televiziji i kulturnoj istoriji na London Metropoliten univerzitetu za BBC Culture.
„Mnogi holivudski filmovi iz 80-ih godina prikazuju „hiper-muškost“ Reganove ere“.
Majkl Daglas i njegova „bela muževnost“ iz filmova Volstrit i Fatalna privlačnost i agresivna fizička dominantnost Silvestera Stalonea i Arnolda Švarcenegera postali su amblemi hiper-muške politike i kulture osamdesetih.
Upravo je tu tvrdu muškost, stoičku i postojanu, koja stoji na raskršću misterije i zrelosti, van Sant želeo da podriva.
Od fizičke bliskosti dva lika do Majkove fizičke slabosti uzrokovane narkolepsijom, stižemo do toga da brutalni muškarci ovde ne postoje.
Ogoljena muškost
Prethodne filmske uloge ovog dvojca su do tada bile široko prijemčive.
I dok je Rivs igrao u komedijama Bilovo i Tedovo nestvarno putovanje (1991) kao Ted iz naslova filma, a bio je i glavna zvezda filma Ketrin Bigelou Point Brejk (1991), Feniks je tek dolazio na svoje u holivudskim blokbasterima kao mlađa verzija Indijane Džonsa Harisona Forda u filmu Indijana Džons i poslednji krstaški pohod (1989).
Ipak, tokom devedestih, Rivs i Feniks su bili svrstavani u grupu svojih savremenika koji su igrali veoma različite uloge.
Veličine kao što su Bred Pit, Leonardo di Kaprio, Met Dejmon, Itan Houk, Vil Smit i Hit Ledžer su predstavljali novu, nadolazeću generaciju šarmantnih i modernih muškaraca.
I dok ove glumce možemo da svrstamo u grupu zavodnika devedesetih godina, njihove kreacije su se dijametralno razlikovale.
Tipičan primer ovakvih zavodnika je Vil Smit koji je posle debitantskih uloga sazreo u devedesetim godinama kao harizmatična blokbaster zvezda filma Ljudi u crnom (1997) i kao heroj u akcionom trileru Državni neprijatelj (1998).
Ovakve mačo mejnstrim uloge spasilaca, koje su nekada bile oličenje razvoja jednog zavodnika, polako su bile zamenjivane senzitivnim likovima.
Takav je bio Met Dejmon sa svojom Oskara vrednom ulogom u filmu Dobri Vil Hanting (1997) koja mu je dala priliku da bude i jedno i drugo – i matematički genije, ali i momak sa emocionalnom osetljivošću da zaplače.
Di Kaprio je uvek naginjao ka ovakvim portretima osećajnih muškaraca, kao kada je recitovao Šekspira i njegove stihove u Romeu i Juliji iz 1996. godine.
U oba ova filma možemo da vidimo ogoljenu rigidnu muškost.
Svejedno, upravo je Moj privatni Ajdaho oličenje i stožer ovakvog gledišta.
Umesto pinap uloga, Rivs i Feniks – iako i dalje deo zavodničkog kolektiva – u ovom filmu senzitivnim kreacijama predstavljaju najdirektnije repozicioniranje matrice onoga kako bi trebalo da izgleda jedan tinejdžerski idol.
„Introspektivna ranjivost društvenih autsajdera, kako su je oslikali Keanu Rivs i River Feniks u Mom privatnom Ajdahu postala je povratna reakcija usmerena protiv ranijih prikaza muškosti i pokušaja da se redefiniše filmski muškarac dekade koja je nastupala“, kaže dr Mekneli.
Sastavni deo ovakvog portretisanja osećajne muškosti je čuvena scena u kampu, centralni i definišući dokaz vrhunskih dostignuća mladih glumaca.
Ostanak u kampu preko noći na svom putu ka kući Majkvog brata, potraga za tragovima koji bi ih odveli do Majkove majke, njihovo druženje oko logorske vatre.
Skot je opušteno opružen, dok Majk sedi sklupčan, sa kolenima priljubljenim uz svoje grudi.
Homoerotska napetost samo raste dok van Sant kamerom hvata trenutak u kojem otkrivanje da ste zaljubljeni u najboljeg prijatelja ima snagu revolveraškog dvoboja u nekom vesternu.
Predmet obožavanja i za van Santovu kameru i za Majkov kolebljiv pogled, Skot mrmlja:
„Dva tipa ne mogu da se vole“.
Majkov odgovor, izrečen kroz šapat, predstavlja agoniju i priznanje: „Mogao bih nekoga da volim čak i ako nisam plaćen za to. Volim te, a ti mi ne daješ novac…
Sada stvarno želim da te poljubim, čoveče“.
Njegova osećanja više nisu tajna, ali ih dočekuje nežno izgovoreno odbijanje.
Pa ipak, Skot prima Majka u naručje i ljulja ga dok obojica tonu u san.
„Neodoljiva senzualnost ove scene predstavlja zapanjujuće ogoljeno iskazivanje bezgranične ljubavi“, napisala je Ejmi Tobin u svom eseju iz 2015. za Kriterionov TV kanal.
I upravo ta muška ranjivost Rivsa i Feniksa ima istaknuto mesto u sceni koja ima neverovatno jak potencijal za uticaj na njihove buduće karijere.
Sećajući se Feniksa, Vil Viton, njegov partner iz filma Stand by me (1986), opisuje glumca kao „svežu emocionalnu ranu koja nikako da zaraste. On je sve osećao i to ga je činilo tako divnim, divnim glumcem“.
U ovoj sceni koja je savršen primer za to, Feniks prihvata Majkovu iskrenost i kao smislenu i kao konfuznu, neizrecivu i iskrenu.
Poetska je tragedija što njegov lik nema nikakvu reakciju, ni nasilnu ni defanzivnu.
Ovakva emocionalna inteligencija dozvoljava obojici predvodnika talasa iz devedesetih da se udalje od jednodimenzionalnih definicija muškosti koje su do tada bile dominantne.
Trideset godina kasnije, razoružavajuće nežna scena pored logorske vatre i dalje odzvanja revolucionarnom emotivnom snagom.
Dok gledamo u plamen u filmu Moj privatni Ajdaho, ne možemo da ne povučemo paralele sa današnjim filmskim zavodnikom Timotijem Šalameom i sekvencom koja zatvara film Skrivena ljubav (2017) Luke Guadanjina u kojoj se i on uplakan nalazi pokraj kamina.
U filmu Skrivena ljubav, Šalame na vrlo osećajan način oslikava sunčano leto i nastranu zaljubljenost iniciranu dolaskom jednog od studenata njegovog oca.
U slučaju Šalamea, koji je simbol današnjih magnetski privlačnih tinejdžerskih idola, sličnost sa drugim generacijskim zavodnicima je zapanjujuća.
Ne samo da je Šalame u trenutku kada je snimao Skrivenu ljubav imao isto godina kao i Feniks u Mom privatnom Ajdahu, već i njegov lik takođe uspeva da se nagodi sa neuzvraćenom ljubavi koja u njemu gori kao i vatra u kaminu.
Čini se kao da i Šalame ide sličnim stazama kojim su stupali Rivs i Feniks, to jest da su zvezde iz devedesetih utabale ovaj put i za novu generaciju savremenih glumaca.
Osvrćući se na Feniksovu zaostavštinu koja je udahnula novu energiju holivudskim tinejdžerskim idolima, Edvards kaže:
„I dok Feniks ima taj klasičan holivudski izgled glavne zvezde i vrstu harizme za koju ljudi kažu da izgleda kao da sija iznutra, on takođe prihvata i neke hipi vrednosti (veganizam i ekološki aktivizam).
Taj miks ga čini alternativnim izborom u odnosu na ostale zgodne tinejdžere“.
Po svemu sudeći, Feniks je bio ispred svog vremena.
Današnji fanovi od svojih idola traže nešto više od dobrog izgleda, oni moraju i da kažu nešto.
Tako je, na primer, Leonardo Di Kaprio glasnogovornik ekoloških aktivista, dok je Šalame, posle rada sa Vudijem Alenom, osudio reditelja u vezi sa seksualnim skandalom i sav svoj honorar sa tog događaja donirao u humanitarne svrhe.
A kad već govorimo o glumačkim ostvarenjima koja se sučeljavaju sa ličnošću glumca, Feniks je posthumno bio poređen sa Džejmsom Dinom, a sad se čini kao da Šalamea porede sa Feniksom.
Predajući dalje zavodničku štafetu, Feniksovo modeliranje holivudskog zrelog doba u Mom privatnom Ajdahu je bilo proračunato i mi samo možemo da pretpostavimo kuda bi ga njegovo umeće odvelo da nas nije prerano napustio.
U međuvremenu, Rivsova karijera je procvetala posle filma Moj privatni Ajdaho.
Usledile su uloge u Matriksu i Džon Vik franšizi, koje su ga iz pozicije dečka sa postera dovele do holivudskog velikana.
Čini se da je Šalame vredno pravio beleške, jer se i on nalazi negde na pola puta između arthaus kinematografije i blokbastera, što pokazuje i njegova uloga božanstva u Dini Denisa Vilneva.
Pojavljujući se kao dvojica najslavnijih i najoriginalnijih glumaca 90-ih godina, Rivs i Feniks u Mom privatnom Ajdahu ostvaruju uloge – u zenitu svoje zavodničke faze – koje su im omogućile da prošire vidike.
Zapamćen kao značajno delo u njihovim filmografijama, Moj privatni Ajdaho je zvezde odveo na mesto na koje Holivud obično ne vodi svoje zavodnike – tamo gde se politički i artistički mogu izraziti i drogama omamljene homoseksualne prostitutke.
Izvor: BBC
