Mladić iz Šapca se autovao roditeljima i ostao bez svega

P.L. (23) iz okoline Valjeva je od najranijeg detinjstva imao težak život. Počeo je da radi još kao učenik da bi izdržavao braću i sestre, prihvatao je teške fizičke poslove i nije štedeo sebe da bi pomagao porodici. Kada im je konačno priznao svoju različitost, ta ista porodica nije prihvatila njega. U trenutku kada se od svih građana Srbije traži da ostanu kod svoje kuće, ovaj mladić je nema.

„Dolazim iz malog mesta u centralnoj Srbiji, iz velike porodice, sa puno braće i sestara, sa prilično komplikovanom situacijom. Puno sam radio od svoje petnaeste godine, uglavnom fizičke i zanatske poslove i svašta znam da radim. Dobro sam se slagao s braćom i sestrama, oni su svi mlađi od mene. Otac je često odsutan, bilo je trenutaka kad ga nije bilo i po nekoliko meseci ili godinu dana, zbog toga sam morao da radim”, priča P.L. za “Blic”.

Mladić kaže da je bio svestan da je njegovo okruženje sve samo ne tipično i da je dugo krio od porodice i čitave okoline činjenicu za koju je znao da bi mogla da okrene njegov život iz korena. On je momak kojeg privlače osobe istog pola.

“S ovoliko godina mogu da kažem da je uvek bilo nekog nasilja, disciplinovanja, kako je moj otac govorio, i prema majici i prema nama, deci. Pre oko godinu dana moji su saznali za moju seksualnu orijentaciju, i to tako što im je komšija rekao. Ne znam kako je moj komšija saznao, ali je brže-bolje rekao mojoj porodici. Suočen s tim pitanjem, nisam hteo da lažem i krijem, to sam ja, to je još jedan deo mog života”, kaže momak.

Majka je stajala kao zamrznuta. Otac je podivljao.

“Majka nije reagovala. Samo je plakala puno. Ali to nije bilo ništa novo. Ali batine koje sam dobijao, danima, nikada neću zaboraviti. Nisam znao šta da radim, nisam hteo da ostavim porodicu, ali nisam mogao da izdržim. Znao sam da moram da odem odatle. Imao sam neke prijatelje u Beogradu i nešto malo novca, pa sam to hteo da iskoristim da odem. To je bilo kada je otac, ponovo, otišao od kuće, nakon još jedne ture batina. Majka se uplašila, molila me da ne idem. Bilo mi je teško, ali sam ipak otišao. Nisam video da, dok smo se raspravljali, da mi je iz ranca izvadila novčanik”, priča mladić.

U novčaniku je, ispostaviće se, bilo nešto daleko vrednije od para. Njegov identitet.

“U brzini da što pre pobegnem nisam pare stavio u novčanik nego kod sebe u odeću. Majka je tokom svađe izvadila novčanik u kojem su bila samo dokumenta, sestra mi je posle rekla da se mama nadala da ću tako morati da se vratim po novčanik. Pošto tu nisam držao novac, to sam shvatio tek u Beogradu”, prepričava svoj put mladić.

Došao je u Beograd i ponadao se da je stigao na bezbedno. Šok je usledio kada je posegao za ličnom kartom.

“Tek kad sam došao u Beograd i shvatio da sam, koliko-toliko slobodan, sve mi se srušilo. Dugo mi je bilo loše, baš mi je bilo teško. Drugari su pokušali da me čuvaju i paze, koliko su mogli, ne žive ni oni svi sami, nemaju dovoljno novca. Pokušavao sam da zadržim kontakt, pre svega sa sestrom. Govorila mi je da se otac vratio i da hoće da me se odrekne. Kao i da situacija u kući nije sjajna. Pitala me je da li mogu da slažem da sam se šalio i da se vratim. Dugo sam razmišljao o tome. Moj život. Moj, jedan jedini. Ne mogu da ga živim u laži. Još posebno zbog svega što sam prošao. Ne odričem se dela sebe, posebno ne zbog mržnje.

Otišao sam da prijavim ličnu kartu kao izgubljenu. Nisam razumeo celu tu proceduru, ali rekli su mi da ja više nemam registrovano prebivalište i da ne mogu da imam ličnu kartu. Samo tako. Nema me”, objašnjava mladić koji se obratio udruženju “Egal” za pomoć.

Priča koju je ovaj mladić ispričao o situaciji u porodici je, nažalost, česta među LGBT zajednicom u Srbiji. Nasilje, i psihičko i fizičko, neprihvatanje, ignorisanje, odbacivanje jesu naša realnost. Posebno je važno o tome razgovarati u trenucima kada su, najčešće mlade, LGBT osobe primorane da budu zatvorene u kućama, koje često nisu ni prijateljska ni najzdravija okruženja za život. U situacijama krize i generalno podignute tenzije, zajedno sa skoncentrisanošću na malom prostoru, bez mogućnosti izlaska, opravdano je govoriti o povećanju stepena nasilja i dodatnom pritisku, kako prema osobama koje pripadaju LGBT zajednici, tako i prema ženama i drugim osetljivim grupama.

Oduzimanje dokumentacije kao vid porodičnog nasilja

“Sa problemom sa kojim nam se S.L. obratio se ne susrećemo po prvi put. To jeste jedan od oblika nasilja sa kojim se suočavaju mnogi građani i građanke u Srbiji. Oduzimanje, zadržavanje ličnih dokumenata (lične karte, pasoša, vozačke dozvole) jeste jedan od načina uspostavljanja kontrole, ograničavanja kretanja i slično, kada su u pitanju nasilje u porodici i nasilje u partnerskim odnosima. Ono što se ovde javlja kao problem jeste situacija privremene pravne nevidljivosti. Kao što je to slučaj sa trans osobama u procesu tranzicije, bez ličnih dokumenata, adekvatnih tako da možete zaista da budete identifikovani, ne možemo da potražujemo ni uživamo ni jedno pravo, niti da dobijemo potrebne usluge – nema odlaska kod lekara, zapošljavanja, rada, završetka školovanja, pokretanja pravnih procesa, izlaska iz zemlje. Skoro kao da ne postojite”, objašnjavaju nam iz centra “Egal”.

Pravni jaz – ili opasan prekršaj

“Nakon obraćanja različitim nadležnim institucijama, ispostavilo se da nema adekvatne procedure na osnovu koje bi građani i građanke koji se nađu u ovakvoj situaciji, a koji su žrtve nasilje, mogli da dobiju novu prijavu prebivališta. Da, oni uvek mogu da se prijave kod nekog rođaka, prijatelja… Pod uslovom da imaju nekoga ko bi im izašao u susret i pod pretpostavkom da žele da preuzmu odgrovornost za prekršaj – život na adresi na kojoj niste prijavljeni. Nekada je bilo moguće privremeno prijavljivanje na adresu socijalnog rada, baš za potrebe vađenja dokumenata, ali sada to više nije slučaj. U Srbiji ljudi žive u prihvatilištima, privremenim smeštajima, baš zbog toga što ovaj pravni jaz nije premošćen.

Ovaj propust dovodi do sistemskog izopštavanja i nedovoljnog sluha i podrške za žrtve nasilja, koji sa sobom već nose veliku traumu”, kažu iz “Egala”.

Problem oduzimanja dokumentacije nije problem samo LGBT zajednice

Zlostavljač je zlostavljač, a žrtve nasilja su često previše uplašene ili egzistencijalno ugrožene da odmah odreaguju, iskustvo drop in centra koji se bavi hitnim intervencijama u slučaju LGBT osoba ugroženih nasiljem pokazalo je da ovaj problem nije ograničen na ljude drugačije seksualne orijentacije.

“Problem pravne nevidljivosti, kako se ispostavilo, nije samo problem trans zajednice, to je situacija u kojoj, potencijalno, može da se nađe bilo koji građanin ili građanka Srbije. Nezgodna je, takođe, zato što dovodi do situacije u kojoj radno aktivno stanovništvo nije u mogućnosti da podjednako doprinosi i obezbedi svoju egzistenciju, što ima ozbiljne dalje posledice na socio-ekonomske aspekte”, poručuju iz udruženja.

Broj telefona za pomoć i podršku

Drop-in centar za LGBT osobe, prvi ovakvog tipa, tu je da LGBT zajednici pruži neophodnu pomoć i podršku – parnjačko, psihosocijalno, pravno savetovanje i podršku, kao i upućivanje na institucije, odnosno pomoć kod prolaženje kroz komplikovane i stresne procedure prijavljivanja slučajeva nasilja i diskriminacije. Najčešće smo tu da reagujemo u hitnim slučajevima, kada je trenutna pomoć neophodna.

Drop-in centar za LGBTI osobe je nastavio da u vreme pandemije radi u svom punom kapacitetu, prebacujući svoje aktivnosti na online i telefonsko savetovanje. Poruka svim LGBTI osobama je jasna: nismo sami.

Broj telefona: 0606010102 i imejl dpc@egal.org.rs

Izvor: Blic