Martovski festival je najteže raditi.
Duga tradicija i breme najstarijeg domaćeg filmskog festivala, stalno su prisutni kao dodatna obaveza svakoga ko na festivalu radi, da se neprekidno preispituje da li daje sve od sebe.
Velika konkurencija ostalih beogradskih festivala, koji u programima imaju ili isključivo dokumentarne ili i takve filmove pored ostalih, izazov su, ali i podstrek, da se celokupni program Martovskog unapređuje iz godine u godinu.
Očekivanja domaćih fimskih autora su velika. Premijera filma na Martovskom, kao nacionalnom festivalu, je ne samo prvo prikazivanje, nego vrlo često i najvažnije prikazivanje – pred domaćom publikom i stranim gostima – selektorima drugih važnih evropskih festivala, programskim urednicima velikih inostranih TV kuća, distributerima i predstavnicima velikih producentskih kompanija. Odgovornost organizatora festivala da sve prođe dobro je utoliko veća.
Interesovanje publike i filmskih radnika za festival ponovo raste. Uz to, neminovno raste i pritisak. Kako osmisliti prateće programe, šta je relevatno da se na festivalu nađe, koga od brojnih stranih gostiju dovesti – sve odluke se ponovo nalaze pod pojačanim nadzorom javnosti, posle godina nezainteresovanosti.
Martovski festival je najlepše raditi.
Bez nacionalnog festivala, domaća produkcija dokumentarnih, kratkih igranih, eksperimentalnih i animiranih filmova ne može. Potrebna je ne samo kao mesto promocije, već i kao tačka kontakta i susreta sa važnim domaćim i stranim gostima, kako bi se potvrdile stare saradnje i ugovorili novi projekti. Obnavljati festival koji je to oduvek pružao, veliko je zadovoljstvo.
Otvarati mogućnosti za domaće stvaraoce i studente filmskih smerova da se upoznaju sa novim tendencijama, tehnologijama, načinima finansiranje takođe je velika privilegija. Martovski festival, kao nijedan drugi domaći filmski festival, upravo to pruža.
Ove godine, 65. put po redu, Martovski je uspeo da napravi još jedan korak ka ispunjavanju svih ovih važnih i velikih očekivanja i zadataka. Mali festivalski tim, potpuno posvećen festivalu, u izvršnoj produkciji Doma omladine Beograda, i uz ogromnu pomoć Grada Beograda, Ministarstva kulture i informisanja, Filmskog centra Srbije, kompanije Lukoil i Austrijskog kulturnog foruma, uspeo je da u pet festivalskih dana spakuje sve elemente dobrog filmskog festivala i pokaže put kojim bi Martovski trebalo da se kreće u narednih nekoliko godina.
Broj gledalaca je drugu godinu za redom porastao. Rasprodate projekcije nisu više iznenađenje na Martovskom, niti su to duge diskusije u okviru predavanja i radionica. Dve velike domaće i svetske premijere dugometražnih dokumentaraca u specijalnom program van konkurencije (“Dugo putovanje u rat” Miloša Škundrića I “Zemlja Utopija” Jelene Stolice) vratile su Martovski na listu festivala na kojima je važno da se bude prisutan.
Festival je imao više od 20 stranih gostiju. Važnije od toga, bili su to tzv. decision-maker-i. Ljudi na važnim pozicijama u filmskoj industriji, koji su došli ne samo da se upoznaju sa domaćom produkcijom filmova koje Martovski predstavlja, već i da dogovore buduće saradnje. Veliki regionalni i svetski producenti, poput VICE-a, Al Jazeer-e, ili evropskog fonda za podršku dokumentarnim filmovima ExOriente održali su prezentacije i uspostavili kontakte sa srpskim autorima. Direktori festivala iz Londona, Hamburga i Drame selektovali su domaće filmove za svoje programe. Uspostavljeni su brojni lični kontakti.
Predstavljene su nove tehnologije – dokumentarne priče u virtuelnoj realnosti, nešto što do sada nismo mogli da vidimo. Specijalne naočare i specijalni filmovi vodili su nas u centar istinitih priča i pravih ljudskih sudbina. Novo iskustvo gledanja, kada više nismo sigurno ušuškani u bioskopsku fotelju, već smo zajedno sa akterima u središtu filmske akcije, zainteresovalo je publiku ali i naše autore. Da li je u pitanju samo atrakcija ili nov način pričanja filmskih priča, pokazaće samo vreme.
Sada već tradicionalna radionica animiranog filma za decu i odrasle upoznala je novu grupu mališana sa animiranim filmom i mogućnostima da se na taj način pričaju priče. Leila Dedić iz Al Jazeere i Aleks Miler iz VICE-a tražili su aktivno nove projekte od domaćih producenata. Jelica Đokić, montažerka i profesorka FDU, postala je prva žena kojoj je dodeljena nagrada za životno delo. Razgovori i susreti filmskih radnika bili su intezivni i svakodnevni. Dom omladine Beograda je krajem marta bio centar domaćeg filmskog sveta.
Prijavljeno je preko 4,000 filmova, prikazano u takmičarskom programu njih 80. Na kraju, dodeljeno je i 10 nagrada, ukupni nagradni fond je iznosio 14.000 evra, što je vrlo dobro za standarde domaćih filmskih festivala. Ali, najvažnije od svega, je ono što je na ceremoniji zatvaranja izgovorila jedna od nagrađenih autorki – nije bitno ko je pobedio, važno je da se prave dobri filmovi.
Dodali bismo – i da (ponovo) imaju mesto gde mogu da se prikazuju.
Vidimo se na 66. Martovskom festivalu!
Marko Popović, producent i reditelj
Umetnički direktor Martovskog festivala