Nomi je bio muzički drukčiji od svih – kretao se od obrada klasičnih opera, pa sve do pop standarda šezdesetih godina prošlog veka. Nije krio da je gej, naprotiv bio je vrlo aktivan u društvenom životu boreći se za prava ugroženih manjina. Nažalost, bio je jedna od prvih poznatih ličnosti koja se uhvatila u koštac s HIV virusom. Preminuo je 1983. u svojoj 39. godini.
Pravo ime Klausa Nomja bilo je Klaus Sperber, rođen je u Bavarskoj 1944. godine. Njegov vokalni talenat otkrio se prilično rano, ali je prvo naučio kako da bude poslastičar. Šezdesetih je radio kao statista u pozorištu u Essenu, a zatim se preselio u Berlin, gde je stekao vokalno obrazovanje. Istovremeno je radio u operi kao sakupljač karata. Nakon završetka nastupa, Klaus bi se ponekad popeo na pozornicu i pevao za svoje kolege. Nastupao je s klasičnim arijama i u noćnom klubu Kleist Casino, kojem su uglavnom prisustvovali pripadnici kvir zajednice. Uprkos svim naporima, nijedno pozorište ga nije pozvalo u trupu.
Početkom sedamdesetih, kad je već izgubio nadu da će se probiti do Nemačke, Sperber se preselio u New York, gde je prihvatao bilo koji posao (najčešće je radio kao poslastičar). Potom se preselio u liberalniji deo grada. Ponovno je počeo da pohađa časove muzike i naučio da peva vrlo visokim glasom, koji je bio sličan sopranu. Ali i dalje nije mogao da pronađe posao koji nije podrazumevao pravljenje kolača. Njegov pseudonim Nomi prerađen je od latinske reči omni – “svi” ili “svi”. To je bilo ime popularno-naučnog časopisa, reč je bila dobra.
Istakao se tokom nastupa 1978. godine, u sklopu festivala koji je trajao četiri dana. Obučen u pripijeno vanzemaljsko odelo, otpevao je ariju “Moje srce se otvara zvuku vašeg glasa” iz Saint-Saensove opere “Samson i Dalila”. Arija se završila haotičnim strobološkim svetlima, eksplozijama lažnog dima i glasnim zvučnim efektima. Vanzemaljac je nestao u belim oblacima dima, a kad se dim razišao, na pozornici nije bilo nikoga. Ovaj je nastup postao prava senzacija, pa je dobijao pozive za nastupe u brojnim klubovima u New Yorku. Tamo se krajem sedamdesetih muzički ukus okrenuo punku i Novom talasu, započela je era hladnih i tvrdih sintesajzerskih zvukova.
David Bowie je već 1979. poveo Klausa sa sobom na televiziju, posudio je njegov kostim i šminku. Potom je sve eksplodiralo, pozivali su ga svuda – pevao je arije, disko hitove, stari rock. Onda su se pojavile i njegove vlastite pesme.
Izgledao je poput manekena ili lutke: lice mu je bilo obojeno u belo, usne i obrve u crno. Šminka je podsećala na japansko pozorište Kabuki, a kostim na kubističko pozorište dvadesetih godina: umesto jakne – veliki crni trougao širokih ramena, na belim prsima – leptir-mašna, takođe nesrazmerna.
U jednom od intervjua je svoj identitet opisao na sledeći način: “Trudim se da izgledam vanzemaljski. Želim da naglasim jedno: svemu pristupam kao apsolutni autsajder. Jedino tako mogu da prekršim sva pravila. Sećate se da je iza mene vrlo čudna priča – nemačka klasična opera? Pomoglo mi je što su pop i rock, za koje se obično smatra da nemaju pravila, zapravo jednako konzervativni kao i klasična muzika. Ono što radim je dvostruki šok. Razlika je u tome što se punk publika divi kad ih šokiram .”
Prvi singl Klausa Nomija objavljen je 1980. godine, a uskoro se dogodio i njegov prvi nastup na nemačkoj televiziji. Tokom života je snimio samo dve studijske ploče. Klausu je 1982. ustanovljen AIDS, tada gotovo nepoznata bolest. Krajem godine obišao je Evropu i ponovno nastupio u nekoliko nemačkih televizijskih programa. Napuštajući Nemačku, znao je da se nikada neće vratiti. Preminuo je 1983. godine. U New Yorku i Parizu već je bio zvezda, ali u Nemačkoj je široj javnosti i danas malo poznat. Slava mu je došla kasnije.
Poletanje Klausa Nomija bilo je kratko, ali vrlo bistro. Ostaje jedna od najčudnijih i najekscentričnijih figura u istoriji popa i velika kvir ikona.
Izvor: XXZ magazin
Dokumentarac The Nomi Song