Istraživanja pokazuju da je internalizacija homofobije je skoro neizbežna posledica odrastanja u heteronormativnom i homofobičnom oruženju.
Upravo o autohomofobiji govore naši sagovornici u novoj epizodi MARGINE.
Helena Vuković je u profesionalnoj vojnoj službi bila do 2014. godine kada je penzionisana sa činom majora jer je objavila da ulazi u proces prilagođavanja pola rodnom identitetu.
“Moja je priča specifična bila u celom ovom, ovaj, ja sam, pokušavajući da stvorim sliku o sebi kao društveno prihvaćenoj osobi, imala tu ulogu oca porodice, muža, sve to. Ali, ne može se od sebe pobeći. Evo ja sam taj primer, da ne možete od sebe pobeći i na kraju to pravo ja eksplodira u vama i izađe na površinu”, priča Helena i dodaje:
“E sad, da sam ja imala hrabrosti, nisam imala. Nisam imala, jer kako sam pokušavajući te neke metode samoizlečenja, smatrajući sebe bolesnom pokušavala da ubijem tu ženu u sebi. Opet, pravila sam veoma veliku grešku zato što sam bliskim ljudima prema kojima nisam bila iskrena. I to je moj krst koji ja nosim.”
Ističe da autohomofobiju možemo definisati kao mržnju prema sebi, pogotovo ako je neko homoseksualac ili ako je gej osoba.
“Autohomofobija nije samo zastupljena kod homoseksualaca, ona je zastupljena kod svih marginalizovanih grupa. Konkretno, ako pripadate grupi koja je skrajnuta, koja je izvrnuta ruglu vi se osećate nelagodno, jel tako?”, rekla je ona i dodala:
“Nikad homofobija nije homofobija nego internalizovana homofobija zbog toga što to je to usađivanje stereotipa od malih nogu. Od malih nogu vas uče da je to ružno, da je to bljak, da je to sve i sad zamislite vi kad od malih nogu osećate drugačije.”
Marko Mihailović iz Beograd Prajda kaže da je s pet godina shvatio da je drugačiji, da je drugačije seksualne orjentacije.
“Shvatio sa pet godina tako što sam bio u luna parku sa dedom i bili smo na onom automobila na sudaranje i ja sam video nekog dečka, to je bilo devedesetih, imao je razdeljak na sredini glave, to je tada bilo popularno i ja sam osetio da sam se zaljubio. I rekao sam – deda, ja sam se zaljubio. Pitao me je u koga sam se zaljubio a kada sam mu rekao da sam se zaljubio u u onog dečka tamo, on mi je samo rekao – ne, nisi”, rekao je Marko.
Kaže kako nije želeo da bude to, nije želeo da ga neko prepozna kao gej muškarca.
“Taj osećaj prvo stida, srama a kasnije i neke mržnje prema sebi je to nešto što me je pratilo u tih nekih prvih par meseci otkad sam sam sa sobom shvatio o čemu se radi. Autohomobija je mržnja, autohomofobija je slična homofobiji. Homofobija je mržnja prema različitim seksualnim orijentacijama, u ovom slučaju je to mržnja usmerena prema samom sebi ili samoj sebi, kod osobe koja je drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne. To je zapravo mnogo češći problem nego što ljudi znaju i mnogo dublji problem koji izaziva pregršt drugih problema”, rekao je Marko.
To smo što smo i od toga nema bežanja, ističe Marko Mihailović.
“E sad neki ljudi odbijaju da prihvate taj deo da nema bežanja i beže. Ja mislim da je to pogrešno i mislim da to loše utiče i na mentalno stanje i na mentalno zdravlje i na život, generalno. Postoji beskonačno mnogo muškaraca, koji su, pa ja bih možda rekao i isključivo gej, ne čak ni biseksualni koji stupaju u brak sa ženom da bi zadovoljili potrebe okoline, da bi zadovoljili očekivanja okoline. I onda traže zadovoljenje svojih potreba na drugom mestu. Ja mislim da to nije zdravo i da to nije dobro ni za koga”, rekao je Mihailović.
Napominje kako sreća u životu nema cenu, ali mi, LGTB ljudi, nazovimo to tako, da bi došli došli do naše sreće moramo da se borimo sa okolinom, sa samima sobom, sa pretpostavkama o nama, sa nedostatkom informacija, sa mnogim stvarim sa kojima strejt ljudi ne mogu da se bore.
“Evo ja sam baš pre neki dan imao situaciju da mi je jedan od najboljih drugova pričao… On se vratio u svoje rodno mesto koje nije Beograd i tamo mu je na jednoj društvenoj mreži za gej muškarce pisao jedan dečko i oni su se dugo dopisivali i kad je poslao sliku ispostavilo se da je to upravo taj nasilnik, da je to dečko koji je njemu napravio pakao u osnovnoj školi od prozivanja da je gej, pe*er ili šta već i sada je on upravo to. Eto to je jedan od primera autohomofobije”, rekao je Marko Mihailović.
Ana Ivanov, psihoterapeutkinja objašnjava kako nastaje problem.
“Misliš da ćeš biti kažnjen, napušten, osuđen ako kažeš ko si ti i onda verovatno nećeš to reći i ustvari nastaje kao konflikt između toga e mene privlači neko ko je istog pola, a s druge strane mi društvo kaže da je normalno da me privlači suprotan pol. I onda ja shvatam aha ovo je normalno, ja ovako treba da se ponašam i zato što ja ne mogu da prihvatim deo svog identiteta da sam drugačija, da sam u onoj ‘slabijoj’ grupi , mislim uvek je lakše da se priklonimo većini”, rekla je Ivanov.
Kaže da je bitno bitno na tom individualnom nivou razmišljati i pričati.
“Ne o sad kao nekim velikim društvenim posledicama, nego uvek počistiš svoje dvorište, pa onda razmišljaš dalje. Potrebno je isto tako razmišljati iz perspektive pojedinca s kojim stvarima se ta osoba nosi, šta se ustvari dešava kada neko zbog toga što je homoseksualne orijentacije misli da je loš čovek, koliko je česta situacija da prosto da ta osoba se pored toga bori i sa depresijom, što je jako čest slučaj Mislim da ljudi često ni ne znaju šta je uopšte autohomofobija”, rekla je ona.
Izvor: Mondo