Biti roditelj gej deteta ili transdeteta tema je duboko zakopana ispod naslaga novootkrivenih tradicija u današnjoj Srbiji. Naučne diskusije na ovu temu nisu ni postojale dok se nije pojavio jedan rad.
Psihološkinji Vedrani Mirković ideja za istraživanje iskustva roditelja LGBT dece u Srbiji došla je, kako kaže, spontano tokom pohađanja predmeta koji se tiču porodičnih odnosa, kada je razmišljala da li se ti odnosi nekako razlikuju u porodicama sa gej detetom. Ova predsednica Sekcije za psihologiju seksualne orijentacije i rodnu različitost Društva psihologa Srbije, dodaje kako je imala priliku na treningu za rad sa transosobama, po prvi put da razmišlja sa čime se sve suočavaju u procesu prihvatanja roditelji koji imaju transdecu. Ta su je pitanja navela da se pozabavi literaturom i metodologijom istraživanja iskustva porodica LGBT osoba. Tako je nastao rad “Odnos roditelja prema seksualnoj orijentaciji i rodnom identitetu LGBT deteta” jedini master rad, istraživanje uopšte, na ovu temu u našoj zemlji.
– Ono što je u skladu i sa manjkom istraživanja kod nas je i činjenica da se ni u svetu ova tema na istražuje puno, odnosno da su mahom istraživanja rađena u Americi, ali da ova tema nije široko popularna ni u psihologiji uopšte. Inače, što se istraživanja marginalizovanih grupa u Srbiji tiče, manjak istih vidim kao još jedno potkrepljenje pozicije skrajnutosti ovih populacija u društvu. Čini se da uopšte ne postoji posebno interesovanje za specifične procese ili specifična iskustva marginalizovanih grupa kod nas, pa tako i LGBTIQ+ populacije – kaže Mirković.
Koliko teško je bilo doći do ispitanika? Poziv za učešće u istraživanju na društvenim mrežama videlo je više od 1.800 LGBTIQ+ osoba, ali niko se nije prijavio?
– Ispitanice, mame, na kraju sam regrutovala putem ličnog kontakta ili na osnovu toga što sam pre istraživanja sa njima imala neki vid profesionalnog kontakta, najčešće savetodavni rad. U tom smislu, jeste bilo teško doći do ispitanika, posebno ako uzmemo u obzir da je ideja bila i ispitivanje očeva, ali da nijednog oca nisam uspela da regrutujem za ispitanika. Moje iskustvo skupljanja učesnika u istraživanju pokazalo je da, s jedne strane deca nisu voljna, iz bilo kog razloga, da temu autovanja ponovo otvaraju sa porodicama kako bi roditelje motivisali da učestvuju, a s druge da sami roditelji ne prepoznaju potrebu da o ovim temama govore. Neprepoznavanje specifičnog iskustva koje kao roditelji LGBT dece imaju upravo govori o tome koliko je njihovo iskustvo nevidljivo i koliko nemaju dozvolu ni u svom svakodnevnom životu da se bave temama roditeljstva. Jedna mama koja je učestvovala u istraživanju imala je vidne teškoće da uopšte govori o svom sinu kao gej muškarcu, u jednom trenutku je i sama rekla: “Ja ću tebi govoriti sve sem toga…” (misleći na seksualnu orijentaciju sina). Nakon istraživanja od sina sam dobila poruku u kojoj mi je naznačio da se mama, nakon intervjua, osnažila da se upozna sa roditeljima partnera svog deteta, odnosno da sa njima ostvari prvi kontakt.
Do kakvih ste rezultata došli? Kroz kakve sve procese prolaze roditelji?
– Proces kroz koji roditelji, odnosno majke prolaze je predvidiv. Možemo pretpostaviti koje to korake mame imaju pred sobom kako bi došle do prihvatanja svog deteta. S druge strane, rezultat koji je bio karakterističan za našu sredinu, u odnosu na američka istraživanja, jeste izražen strah kod majki za fizičku bezbednost deteta. Dakle, strah roditelja da će neko nauditi detetu. Svoje sam rezultate upravo i tumačila iz perspektive roditeljske brige. Reakcije odbacivanja ili negiranja, kada sa mamama o njima razgovarate, ipak su bile motivisane idejom da je bolje za dete da se nekako promeni jer će mu život biti jako težak ako “ostane gej ili trans”. Dakle, iako neke reakcije roditelja mogu da izgledaju spolja drastično i visoko negativno, kada posmatramo motivaciju roditelja, ipak možemo da vidimo da oni reaguju iz potrebe da dete zaštite, ali i da zaštite sebe od krivice i odgovornosti da su oni nekako doprineli tome da njihovo dete bude trans ili gej. Ovaj poslednji stav je, naravno, velika zabluda roditelja i opšte populacije, ali jeste nešto što je uvreženo objašnjenje toga kako “nastaje homoseksualnost”. Ono što jeste verovatno najveće iznenađenje koje sam imala tokom procesa intervjuisanja, a koje nisam očekivala isprva, jeste upravo ta usamljenost mama u njihovom iskustvu, neretko i u odnosu na očeve ili bliske prijatelje, kao da postoji neki “zavet ćutanja”.
Reakcije roditelja prilikom autovanja deteta gotovo da nisu istraživane. Kako se ponašaju roditelji u Srbiji kada im dete saopšti da je gej ili trans?
– U poređenju tih iskustava roditelja koje LGBT dece i trans dece, mi vidimo da poslednji imaju dodatnih izazova, jer je pred njihovim detetom drugačiji razvojni put koji je u velikoj meri zavistan od medicinskog procesa tranzicije, spremnosti škole da podrži rodni identitet deteta, nepoznanica šta sad znači uopšte biti trans i kako se uopšte odvija proces tranzicije, zatim realnih poteškoća da se dođe do lekara koji mogu da pomognu i da upute roditelje i dete na tim iz Beograda koji se bavi ovom tematikom. Dakle, izazovi koji su pred transdecom su ujedno izazovi koje imaju i roditelji, a nepostojanje lako dostupnih informacija i nesenzibilisan sistem (školski, medicinski, pa čak i sistem socijalne zaštite) ne doprinose razrešenju porodične krize, već mogu dodatno da je zakomplikuju.
Kada roditelji počnu da prihvataju decu onakvom kakva ona jesu?
– Neki opšti model roditeljskih reakcija, koji je u skladu i sa nalazima mog istraživanja, ipak nam govori o tome da roditelji najčešće budu šokirani i iznenađeni autovanjem deteta, te da nakon toga slede faze gde roditelj, kada posmatramo spolja, negira informaciju koju je saznao, odnosno da mu je potrebno vreme da razume šta se dešava i šta sada može da radi, da može postojati i proces pregovaranja zasnovan na ideji da je dete “samo biralo” i da je njegov identitet promenljiv, te pokušaj roditelja da određenim postupcima motivišu dete da se ono promeni. Kada ova faza ne uspe, roditelji započinju proces tugovanja za idejama koje su imali o svom detetu i njegovom životu, a koji su percipirani kao izgubljeni (na primer, tugovanje jer neće biti venčanja ili unuka u slučaju LGB dece, odnosno tugovanje za rodnim identitetom deteta kod roditelja transdece). Tek kada roditelji počnu da tuguju otvaraju mogućnost da dete prihvate kakvim jeste, odnosno da dete sagledaju kao kompletno, sa svim njegovim karakteristikama, od kojih je jedna seksualna orijentacija ili rodni identitet.
Koliko je specifično LGBTIQ+ roditeljstvo?
– Odgovor na pitanje volim da dam kroz primer o vanzemaljcu: Zamislite da ste do danas bili roditelj deteta koje poznajete, čiju budućnost i razvojne zadatke možete da predvidite i čiji život i perspektiva su vam jasni. Onog trenutka kada se dete autuje, ono ima potencijal, zbog nepoznatosti teme, da postane za roditelja vanzemaljac: roditelj u tom trenutku gubi ideje o tome ko je dete (strejt, cisrodno), kako će detetov život izgledati, šta dete čeka u budućnosti, kakvi su njegovi odnosi sa drugim ljudima (vršnjački i partnerski). Dakle, roditelj u stvari više nije siguran kako da uopšte brine o svom detetu jer mu je teško da razume šta sve jedan aspekt detetovog identiteta znači za dete. Prihvatanje se dešava o trenutku kada roditelju dete postane ponovo poznato, kada počne da razume da je njihovo dete sve vreme jedna ista osoba, poznata, i da nije potpuni vanzemaljac, ali da ipak zahteva određeni prilagođavanje. Verovatno najveći problem sa kojima se roditelji suočavaju je nepostojanje dostupne podrške na različitim nivoima – od pozitivnih informacija, do institucija kojima porodica pripada.
Za LGBTIQ+ osobe saopštavanje svoje seksualne orijentacije ili rodnog identiteta roditeljima veoma je stresno iskustvo. Šta je glavni razlog autovanja? Samo pet odsto roditelja autovanje deteta vidi kao želju da se dete zauzme za sebe i da sa svojim roditeljima podeli svoju sreću, dok velika većina smatra da je to želja da se više ne skrivaju.
– Motivacija za autovanje kod LGBTIQ+ osoba takođe varira i kreće se od želje da žive autentičan život, da se ne skrivaju, želje da budu bliži sa porodicom, potrebe da se zaštite, pa do poštovanja vrednosti iskrenosti prema porodici. Dakle, motivi takođe mogu biti veoma specifični. Potrebno je vreme i kapacitet da se razume detetovo iskustvo u potpunosti da bi ostali članovi porodice autovanje moglo da razumeju kao detetov i lični proces (ne samo porodični), odnosno da razumeju da iza autovanja stoji neka posebna motivacija koja je za dete, na kraju dana, dobra – autovanje jeste poželjan korak u razvoju LGBTIQ+ osoba, ali su nekada porodične okolnosti toliko drastično negativne i nevezano za identitet deteta, da samo autovanje porodici može da predstavlja veliki rizik. Ipak, u najvećem broju slučajeva, kako nam američka istraživanja pokazuju, ipak nemamo drastično negativne okolnosti, ali se istovremeno veoma retko dešava da roditelji od starta autentično u potpunosti prihvate dete, ipak je potrebno vreme i ostanak u komunikaciji u porodici, kako bi se ova kriza razrešila.
Iskustva majki sa kojima ste pričali govore da transosobe ne nailaze na otvorenost čak ni kod vaših pojedinih kolega, na njih se gleda kao na “bolesne”?
– Da, nažalost, kada govorim o institucionalnoj podršci ona uključuje i moje kolege. Situacija se s godinama, ipak, menja, ali za trenutne roditelje i decu nedovoljno brzo. Slikovit primer loše, neetične i neprofesionalne prakse kolega je razgovor koji sam pre nekoliko godina imala sa svojom tadašnjom supervizorkom koje je, kada sam joj objasnila slučaj klijentkinje koja je roditeljima saopštila da je u vezi sa devojkom, nakon čega je pretrpela šamar od strane majke, a potom je porodica otišla na konsultacije kod psihologa u jednom manjem mestu u Vojvodini. Prilikom konsultacija, psiholog je roditeljima rekla da je ispravno to što su je ošamarili jer je homoseksualnost bolest. Moje supervizorka je tada rekla: “Zaboga, pa čak i da jeste bolest, kakav je tretman bolesti šamaranje deteta?”. U ovom naizgled jednostavnom komentaru mi u stvari vidimo svu paradoksalnost stava da je biti LGBT bolest: s jedne strane neistinitost te informacije, zatim ideja kako se ta “bolest” leči – neprihvatanjem i nasiljem, i s treće strane jasnoću da ipak taj stav nije zasnovan samo na ideji o bolesti, već ima društvenu težinu – to je nešto strašno i neprihvatljivo.
Vodili ste radionice za roditelja čija su deca LGBTIQ+ osobe. Kakve utiske nosite? Koliko je važna podrška drugih roditelja, a koliko nam fali sistemske podrške?
– Tokom profesionalnog rada sa LGBTIQ+ osobama i njihovim porodicama uvidela sam koliko su ljudi, zapravo, snažni i otporni na teškoće. Kada profesionalna podrška zafali, ljudi imaju potencijal da kreiraju sebi neophodnu podršku u okruženju – od vršnjačkih odnosa kod mladih, do razmene iskustva kod roditelja. Nekada je, međutim, potrebno samo stvoriti taj prostor – kao što su grupe podrške, i pustiti ljude da sami pronađu svoja rešenja. U tom smislu, podrška stručnjaka je ključna do one mere do koje ne postoji prostor u ličnom okruženju ljudi da kreiraju sebi podršku. Drugim rečima, nadam se da ću jednog dana ostati bez posla u Srbiji, jer bi to značilo da LGBTIQ+ osobe i njihove porodice da mogu dovoljno resursa za prevazilaženje krize da pronađu u svom okruženju. Lično sam, ipak, skeptična da će se to zaista i dogoditi za mog profesionalnog života.
Posledice neprihvatanja
Ono što je pokazao rad naše sagovornice, ali i strana istraživanja, je da otprilike nakon šest meseci od autovanja dođe do prilagođavanja porodice i ustaljivanja odnosna među decom i roditeljima, ili čak i poboljšanja odnosa od perioda neposredno nakon autovanja. Međutim…
– Ovde treba biti oprezan kada je u pitanju moje istraživanje, jer su sa mnom pristale da razgovaraju samo one mame koje svoju decu već prihvataju i spremne su da govore o svom iskustvu. To znači da sam ja imala visoko selekcionisani uzorak. Praksa rada sa mladim LGBTIQ+ osobama ipak govori da imamo značajan broj slučajeva kada u porodici ne dođe do pozitivnog pomaka, ili čak dođe do narušavanja odnosa do te mere da dete bude izbačeno iz kuće ili odluči da se prerano iseli iz kuće kako bi sebe zaštitilo od neprihvatanja roditelja koje može uključivati ignorisanje, negiranje pa sve do fizičkog i verbalnog nasilja, finansijskih ucena i slično – navodi Mirković.
Reakcija roditelja presudna
Prejako je tvrditi, ali svojom ispravnom rekacijom roditelji možda detetu spasavaju život, s obzirom na povećan broj suicida među LGBTIQ+ populacijom.
– Do suicidnosti deteta dovodi više faktora od kojih je jedan od značajnih (ne)prihvatanje porodice. Roditeljima je u trenucima šoka verovatno veoma teško da sagledaju sva negativna iskustva koje je dete imalo do autovanja porodici i da mogu da razumeju šta je u tom trenutku detetu važno, kako bi odgovorili na te potrebe. Reakcija jeste presudna u smislu važnosti stabilne i prihvatajuće porodice za svakoga od nas, ne samo za LGBT osobe. Međutim, reakcije se s vremenom menjaju kod velikog broja roditelja i porodice se nekako prilagode novoj situaciji. Dakle, prva reakcija nije i jedina moguća i večna, ali ima potencijal da značajno naruši odnos između deteta i roditelja ukoliko se roditelj ne prilagodi i, bavljenjem svojim procesima, ne osnaži sebe dovoljno da odnos i reparira nakon određenog vremena – kaže Mirković.
Izvor: Blic
Piše: Aleksandar Latas