Upozorenje: Ovaj članak sadrži svedočanstva o seksualnim napastvovanjima.
Rejnard Sinaga smatra se silovateljem sa najviše žrtava u Velikoj Britaniji svih vremena. Tokom nekoliko godina, sve dok nije uhvaćen 2017, on je konkretno napadao mladiće koji su izlazili u noćni provod.
Prinses Strit, u samom srcu užeg centra Mančestera, retko kad je tih i miran.
Ako hodate ovom ulicom od impresivne viktorijanske gradske skupštine na trgu Albert, pored barova, prodavnica, restorana i preuređenih tekstilnih skladišta, stižete do granice dve najpopularnije destinacije u gradu – Kineske četvrti i Gej vilidža.
Nakon toga, stižete do deonice puta koju oivičavaju noćni klubovi – Fektori, Fift, Džošua Bruks – najveći deo živahnog noćnog života ovog grada.
Budući da se nalazi u neposrednoj blizini dva gradska univerziteta, taj put je i popularna lokacija za studentski smeštaj.
Rejnhard Sinaga, 36-godišnji postdiplomac, tu je obitavao više od sedam godina, živeći u iznajmljenom stanu na samo nekoliko minuta hoda od noćnog kluba Fektori.
Sinaga, poreklom iz Indonezije, bio je večiti student. Već je stekao četiri diplome i pripremao je doktorat. Noću je, međutim, bio serijski seksualni prestupnik.
Proglašen je krivim za drogiranje, silovanje i seksualni napad na 48 muškaraca, ali policija veruje da se ovi nalaze među najmanje 190 žrtava.
Policija može da budu ovoliko precizna oko brojki zato što je Sinaga snimao napade i sakupljao ono što detektivi zovu „trofejima“ – raznorazne predmete ukradene od žrtava.
Sinaga je obično prilazio žrtvama na ulici. Silovatelj je operisao u vrlo maloj oblasti oko sopstvenog stana.
Njegove mete bili su muškarci uglavnom u kasnim tinejdžerskim godinama ili ranim dvadesetim, koji su izlazili da piju, često u obližnje noćne klubove.
Neki su se nalazili na putu do kuće, drugi su se razdvojili od prijatelja.
Mnogi su bili isuviše pijani da bi se sećali razgovora sa Sinagom, ali oni koji jesu kažu da nisu postojale nikakve naznake seksualnih motiva. Sinaga je koristio razne izgovore da namami svakog od njih u svoj stan.
Neke žrtve su se sećale da su dobile piće i onda bi im se samo sve zamračilo pred očima.
Mančesterska policija saopštila je da svako ko misli da ga je napao Sinaga može tu informaciju da prijavi onlajn ili pozove policijski broj za hitne slučajeve na 0800 092 0410 u Velikoj Britaniji ili 0207 158 0124 u inostranstvu.
Policija je rekla da svako kome je potrebna pomoć specijalističkih agencija može da pozove 0800 056 0154 u Velikoj Britaniji ili 0207 158 0011 u inostranstvu.
Sinaga se predstavljao kao ekstravagantni akademski građanin koji redovno ide u crkvu, a koristio je nadimak „Poš Spajs“. Ovaj mršavi, niski, sitno građeni čovek fizički nije delovao preteće.
Nekoliko žrtava seća se da se mnogo smeškao.
Ta njegova bezazlena spoljašnjost omogućila je Sinagi da se predstavlja kao „dobri Samarićanin“, namamljujući tako do svog stana muškarce kojima je prilazio.
Znamo za bezazleni utisak koji je Sinaga ostavljao zato što je na desetine žrtava svedočilo o tome u policiji, a u sudnici se pojavilo njih 48 tokom trajanja četiri suđenja.
Od žrtava koje su završile na sudu, velika većina bili su heteroseksualci. Ijan Rašton, iz britanskog Tužilaštva, izjavio je kako je stekao utisak da je Sinaga „izvlačio posebno zadovoljstvo iz napada na heteroseksualne muškarce“.
Većina žrtava u to vreme živela je u Mančesteru a ukupno njih 26 bili su studenti kada su napadnuti.
Njihova svedočanstva objašnjavaju način Sinaginog delovanja.
Jedan je čekao devojku ispred noćnog kluba Fift Avenju – koji je od tada preimenovan u Fift Mančester – kad mu je prišao „mali Azijac“ koji je delovao sasvim bezazleno.
Čovek je pozvan u Sinagin stan da tamo sačeka devojku, ali se ne seća ničega nakon što je dobio da popije čašicu prozirnog pića.
Jedan drugi muškarac opisao je da mu je „prišao jedan mladi azijski gospodin“. Rekao je da se „kao kroz izmaglicu seća da je objašnjavao kako mu je telefon umro i da pokušava da pozove taksi, ali da taksiji samo prolaze pored njega“.
On je dodao: „Mislim da mogu da se prisetim razgovora koji je glasio nešto kao: ‘Da li biste voleli da uđete i napunite svoj telefon i kratko porazgovarate sa mnom’“, izjavio je na sudu.
Sinaga mu „nije delovao kao neki posebno nametljiv tip“ i tokom njihovog razgovora u stanu delovao je kao „iskrena, motivisana osoba“ koju zanimaju akademska istraživanja.
Čovek je na sudu ispričao da ubrzo nakon što mu je ponuđeno piće „nije više mogao da se seti ničega sve do narednog jutra“.
Nakon što se probudio, zbunjen i dezorijentisan, napustio je stan u roku od pet minuta.
Kao i skoro svaka druga žrtva, nije imao pojma da je bio silovan sve dok mu se na vratima nije pojavila policija.
Jedna druga žrtva sećala se da su je prijatelji strpali u taksi ispred kluba. Njegova sledeća uspomena bila je da se probudio u nepoznatom stanu.
Kad je pitao Sinagu šta se desilo, ovaj mu je objasnio da mu je pružio pomoć i utočište nakon što ga je zatekao kako leži na ulici.
Još jedna žrtva smatrala je da je Sinaga „bio veoma ljubazan i da se starao o njemu“.
Jedna žrtva, univerzitetski student tinejdžerskog uzrasta, uspela je da dobije Sinagin broj mobilnog telefona kao garanciju nakon što se probudila u njegovom stanu i nakon što je izrazila bojazan da joj je nešto možda ukradeno.
Kad je taj čovek pozvao broj da zatraži više informacija o tome šta se desilo, Sinaga je sebe opisao kao „dobrog Samarićanina“ koji ga je našao bez svesti na trotoaru.
Jedan drugi muškarac prisetio se kako se probudio na podu, prekriven ćebetom, nakon čega se zahvalio vlasniku stana zato što mu je dozvolio da tu prespava.
On ništa nije posumnjao, iako je osoba „odbila da mu da lične podatke“ koji bi bili od pomoći prilikom naplate osiguranja za izgubljeni mobilni telefon.
Taj telefon, kao i mnoge druge telefone ukradene od njihovih vlasnika, policija je kasnije pronašla u Sinaginom stanu.
Nekim žrtvama bilo je izuzetno loše nakon što su povratile svest, ponekad su bile gole i prekrivene povraćkom.
Ono što žrtve nisu znale u to vreme jeste da im je Sinaga davao drogu – gotovo sigurno GHB – od koje su gubili svest pre nego što bi ih on napao.
Šta je GHB?
– Zabranjena droga klase C – bezbojna tečnost ili prašak bez mirisa, obično se rastvara u vodi
Stvara osećanje euforije kad se uzme u veoma malim dozama; neznatno veće količine mogu da izazovu nesvest ili smrt
– Koriste je klaberi i koristi se za tzv. „hemseks“; takođe je često umešana u seksualne prestupe
– Smatra se da je odgovorna za hiljade hospitalizacija godišnje, ali statistika o njenoj zloupotrebi i dalje je prilično neprecizna
– Između 2007. i 2017. godine, za ovu drogu vezuje se više od 200 smrti; od 2014. godine bila je proglašena oružjem kojim je izvršeno ubistvo u pet zasebnih slučajeva
– U bliskom je srodstvu sa GBL-om, bezbojnom tečnošću koja je prodaje kao industrijsko sredstvo za čišćenje i u telu se pretvara u GHB. GBL se smatra zabranjenom drogom Klase C samo kad je svesno namenjena ljudskoj upotrebi
Jedna žrtva, koja se probudila gola na Sinaginom podu osećajući mučninu i napad panike, zaključila je da je drogirana, ispričavši verenici za svoje sumnje ali ne i u kom se stanje probudila.
Jedan drugi čovek, kom je dozvoljeno da spava na podu, prisetio se da se probudio dvaput tokom noći, jednom prilikom da bi povraćao.
Sećao se i da tokom jedne od te dve prilike nije mogao da pomeri ruke i da je osećao kako ga neko penetrira, pre nego što je ponovo izgubio svest.
Ujutro je kratko pričao sa Sinagom, a onda izašao. Nije prijavio to što se desilo policiji, sve dok mu sama policija nije prva zakucala na vrata.
Bila je to najveća istraga o silovanju u istoriji Velike Britanije.
Policija je pronašla više od 100 muškaraca na osnovu tragova posejanih po Sinaginom stanu. Ali identiteti 70 muškaraca nisu utvrđeni i policija sada poziva svakoga ko misli da ga je Sinaga zlostavljao da se sam javi.
Ijan Rašton iz CPS-a smatra da je Sinaga verovatno najproduktivniji poznati silovatelj „na celom svetu“.
Jedan od četvoro dece, Sinaga potiče iz bogate indonežanske porodice koja živi u Depoku, gradu u sastavu šire gradske oblasti Džakarte. Njegov otac je istaknuti biznismen u sektoru palminog ulja.
Nakon što je završio arhitekturu na Univerzitetu u Indoneziji u Depoku, on se 2007. godine preselio u Veliku Britaniju da bi studirao urbano planiranje na Univerzitetu u Mančesteru.
Stekao je tamo još tri diplome, pre nego što je krenuo da radi doktorat iz ljudske geografije na Univerzitetu u Lidsu – putujući tamo iz Mančestera kad god je to bilo potrebno.
Njegovo porodično bogatstvo značilo je da je retko radio, mada tvrdi da je imao periode zaposlenosti u radu sa turistima u mančesterskim fudbalskim klubovima i u prodavnici odeće.
Mančester Junajted u međuvremenu je saopštio da nema evidenciju da je ovaj radio u njihovom klubu. Neko vreme je radio u baru u Gej vilidžu, gradskoj oblasti u kojoj je provodio najviše vremena u izlasku. Redovno je posećivao i lokalnu crkvu.
Nakon što je prvobitno živeo u studentskoj smeštaju, Sinaga se 2011. godine preselio u iznajmljeni stan u Montana Hausu u Prinses Stritu.
Iako optužnice protiv njega pokrivaju period od dve i po godine, policija veruje da njegovi prestupi sežu od pre 2015. godine. Ali oni kažu da možda nikad neće otkriti pravi raspon njegovih zločina.
Svemu je došao kraj u leto 2017. godine.
Sinaga je činio prestupe neumereno, ponekad noć za noć. Na snimku dobijenom sa kamera CCTV-a koje pokrivaju njegov blok stanova, može da se vidi kako jedne noći odlazi, samo da bi se vratio sa muškarcem 60 sekundi kasnije.
Drugog juna 2017. godine, upravo je prošla ponoć kad je prišao svojoj poslednjoj žrtvi.
Tinejdžer koji je napustio noćni klub Fektori da bi malo izašao na svež vazduh nakon što se razdvojio od prijatelja, pristao je da pođe do Sinaginog stana kad mu je ovaj predložio da proba da ih kontaktira odatle.
Ovaj se ne seća ničega sve dok se nije probudio nekoliko sati kasnije na to da ga Sinaga seksualno napastvuje.
Odmah je odgurnuo Sinagu, koji je reagovao tako što je počeo da viče „provalnik“ i „upomoć“, a zatim nekoliko puta ugrizao tinejdžera.
Čovek je više puta udario Sinagu, pobegao iz stana, a potom i pozvao policiju, koja je stigla na vrlo haotično lice mesta.
Sinaga, koji je pronađen polusvestan s ozbiljnim povredama, isprva je tretiran sa simpatijama, a tinejdžer je odmah uhapšen zbog fizičkog napada.
Ali Sinagino ponašanje u bolnici počelo je da izaziva sumnju. Uporno je od policajaca tražio da mu donesu mobilni telefon iz njegovog stana.
Policija je tražila da potvrdi pin pre nego što mu predaju telefon. Međutim, Sinaga je dao niz pogrešnih brojeva, a potom pokušao da preotme telefon čim je dao pravi.
Policajac je postao toliko sumnjičav da je zadržao telefon kod sebe kao potencijalni dokazni materijal, a kad je ovaj pregledan, pronađen je video snimak Sinage kako siluje tinejdžera.
Bio je to početak onoga što je policajac zadužen za istragu, zamenik šefa policije Mebs Husein, nazvao „apsolutno neprikosnovenim slučajem“.
On kaže da je istraga ličila na „sastavljanje slagalice bez pomoći kompletne slike“.
Još jedan Sinagin mobilni telefon nekako je završio u džepu njegove poslednje žrtve.
Ta dva telefona upotrebljena su za snimanje 800 videa Sinage kako siluje ili seksualno napastvuje onesvešćene muškarce.
Žrtve, koje su obično tokom čina glasno hrkale, često su za nekoliko sati bile više puta silovane.
Na nekim snimcima vidi se Sinaga koji pokušava da zauzda muškarce koji su, iako bez svesti, vidno uznemireni ili pokušavaju da ga odgurnu od sebe.
Na nekim drugim, žrtve se vide kako povraćaju dok ih ovaj siluje.
Da bi pronašli te muškarce, detektivi su koristili i filmove, i „trofeje“ koje je Sinaga sakupljao – telefone, satove, lične karte iz njihovih novčanika, slike koje je Sinaga skinuo sa njihovih profila na društvenim mrežama, pretrage o njima koje je vršio onlajn.
Kad nisu imali dovoljno informacija da bi ih identifikovali, istražitelji su isprobavali tehnologiju za prepoznavanje lica, obraćali se lokalnim univerzitetima i raspitivali se kod drugih policijskih službi širom Velike Britanije da vide da li ovi poznaju neke od muškaraca.
Policajci su razmišljali i o tome da li je Sinaga možda ubio neku od žrtava fatalnom prekomernom dozom, istražujući potencijalne veze sa nerešenim smrtima ili nestalim osobama, ali nije bilo dokaza koji bi ukazivali na tako nešto.
Kad bi policajci izvršili pozitivnu identifikaciju, obratili bi se toj osobi i saopštili joj da je žrtva seksualnog prestupa.
Lisa Voters, iz Centra za zbrinjavanje posle seksualnih napada Sveta Marija, kaže da su njihovi radnici zaduženi za izlaženje na kraj sa krizom odlazili s detektivima u te posete žrtvama, kako bi „ponudili momentalnu emocionalnu i praktičnu podršku“.
Ona kaže da kad vam saopšte šta se desilo, „to ume da bude prevelik teret i veoma zbunjujuće“.
„Ono što nikako nismo želeli jeste da im samo serviramo tu bombastičnu vest i onda nestanemo, samo da ostavimo te muškarce bez ikakve podrške“, kaže ona.
Pokrenut je program za pružanje konstantne podrške žrtvama.
Voters kaže da su mnogi muškarci odlučili da ne ispričaju nikom za ono što im se desilo.
„To je možda bilo zato što su želeli da zaštite vlastito psihološko zdravlje; možda je bilo zato što ih je bilo sramota da to ispričaju bilo kom; možda je bilo zato što su se plašili reakcije drugih“, kaže ona.
Desetine onih kojima se policija obratila nisu želele da prolaze kroz sudski postupak.
Ispostavilo se da je Sinaga ispričao prijateljima koji ništa nisu podozrevali za neka od tih silovanja, predstavivši ih kao dobrovoljne seksualne podvige na obostrano dobrovoljnoj bazi.
U porukama o prvoj žrtvi koja se pojavila na sudu, Sinaga se hvalisao o napadu na Novogodišnju noć 2014. godine.
„Nisam dobio novogodišnji poljubac, ali sam već imao prvi seks u 2015. godini“, napisao je on, dodajući da je muškarac bio „strejt u 2014. godini, ali je 2015. njegova prelomna godina za ulazak u svet gejeva, hahaha.“
Tokom jednog drugog hvalisanja nečim što je predstavio kao svoje uspehe sa „strejt“ muškarcima, Sinaga je napisao: „Gucni malo mog tajnog otrova, navešću te da se zaljubiš u mene.“
Policajci su razgovarali i sa drugim muškarcima, pronađenim preko slika otkrivenim u stanu koje datiraju od pre 2015. godine.
Ti muškarci se sećaju da su bili tamo, ali ne i šta se desilo. Nema drugih dokaza koji bi ukazivali na to da su bili seksualno napastvovani.
Samo jedna prethodna policijska prijava povezana je sa Sinagom nakon njegovog hapšenja, a koja je datirala iz aprila 2017. godine, kada se žrtva probudila dezorijentisana i u lošem stanju u nepoznatoj sobi za nekim azijskim muškarcem.
On je brzo otišao odatle, ali je kasnije tokom dana imao flešbekove na to da je seksualno napastvovan i – dva dana kasnije – pozvao je policiju.
Međutim, muškarac nije bio siguran oko prostora u kom je napastvovan, što je značilo da se istraga usredsredila na dva obližnja hotela, a nijedan od njih nije imao nijednog gosta koji je odgovarao opisu osumnjičenog.
Uprkos obilju dokaza, Sinaga se izjasnio da se ne oseća krivim po 159 tačaka optužnice, što je dovelo do niza od četiri suđenja na kojima su njegove žrtve morale da predstavljaju dokaze, a porotnici da gledaju sate i sate uznemirujućih snimaka.
Sudski propisi značili su da ništa od toga ne sme da se prenese u medijima, a nijedan porotnik nije bio svestan šireg slučaja protiv njega.
Sinaga je svedočio na prvom i poslednjem suđenju, vodeći ono što je sudija nazvao „smešnom odbranom“, tokom koje je tvrdio da je svaka žrtva pristala da ispuni njegovu „seksualnu fantaziju“ tako što će biti penetrirana dok je snima i pretvarati se da spava.
Kad je ovaj scenario predstavljen jednoj od žrtava na sudu, ona je odgovorila da je to „apsolutna farsa“.
Sinaga je tokom suđenja menjao priču.
Na prvom suđenju, negirao je da je glasno hrkanje koje se čuje na nekim snimcima uopšte hrkanje, insistirajući da su to samo „zvuci disanja“.
Ali kad se stiglo do poslednjeg suđenja, tvrdio je da je to hrkanje samo „gluma“.
Tek je na pola prvog suđenja priznao da je penetrirao većinu žrtava sa te optuženice.
Kad je pozvan kao svedok, delovao je sujetno i opsednuto sobom, rekavši porotnicima: „Jasno svima stavljam do znanja da sam sve vreme dostupan… Možda izgledam kao ‘transrodan’, pa mi se čini da je to veoma popularno među radoznalim muškarcima koji žele gej iskustvo.“
Kad bi ulazio u sudnicu ili izlazio iz nje, često je delovao veselo, kao da uživa u čitavom tom procesu.
U odsustvu porotnika, sudija bi iznova pitao odbranu da li oko nekog dokaza mogu da se slože, kako bi se porotnici poštedeli gledanja baš svakog snimka.
Ali Sinaga se onda ne bi složio i zato što je insistirao na tome da je svaka žrtva bila svesna i dala svoj dobrovoljni pristanak, snimci su morali da budu emitovani kako bi se pokazalo da je to laž.
Tužilaštvo je tvrdilo da je Sinaga koristio drogu GHB da onesposobi žrtve.
Droga nije pronađena u njegovom stanu i – zbog okolnosti Sinaginog hapšenja – poslednja žrtva nije testirana dovoljno brzo da bi se utvrdilo njeno prisustvo.
Međutim, simptomi prikazani na stotinama video snimaka bili su konzistentni sa intoksikacijom GHB-om, kao i opisi da je žrtve nudio čašicama prozirnog pića, a na svakom suđenju saslušan je veštak koji govorio o dejstvu ove droge.
GHB je koristio i Stiven Port, koji je ubio četiri muškarca između juna 2014. i septembra 2015. godine. Muškarci su dobili fatalne prekomerne doze ove droge. Port je osuđen i za silovanje i napad na nekoliko živih žrtava uz pomoć GHB-a.
Posledice po Sinagine žrtve su nesagledive.
Voters kaže da je „nekim muškarcima bilo veoma teško da nakon toga funkcionišu u svakodnevnom životu“.
To je za posledicu imalo zloupotrebu opojnih sredstava, ljudi nisu mogli da idu na posao, studenti nisu mogli da završe fakultet, a drugi su morali da odu od kuće nakon što su osetili da više ne mogu da funkcionišu u okviru vlastitih porodica.
Ona dodaje da su „neki muškarci bili suicidalni i morali smo da pokušamo da im pomognemo da se izbore s tim kako bi ostali bezbedni.“
Doktorka Sem Vorner, autorka izveštaja o psihološkom uticaju na Sinagine žrtve, kaže da gubitak moći u kombinaciji sa odsustvom sećanja mogu biti „izuzetno zastrašujući, uznemirujući, uzrujavajući, jer to čini suštinu onoga kako tumačite samog sebe, kako doživljavate vlastita iskustva.“
„U situaciji u kojoj su ljudi onesposobljeni drogom, oni možda ne mogu da imaju flešbek na taj konkretan događaj“, kaže ona.
„Oni će onda imati flešbek na ono kad im je to saopšteno, ma koliko taktično to bilo, jer oni odjednom, u tom trenutku, postaju žrtve silovanja.“
Ona kaže da stres i trauma „mogu da se nastave tokom čitavog života tih ljudi“.
U nizu iskaza pročitanih na sudu, sami muškarci opisali su kako je sve to delovalo na njih.
„Osetio sam se tupo. Bio sam potpuno šokiran, posramljen, izdan i veoma besan“, rekao je jedan.
„Njegova dela su gnusna, neoprostiva. On je masovno narušio moje poverenje u čovečanstvo.“
Jedan drugi čovek je rekao: „Želim da Sinaga provede ostatak života u zatvoru. Ne samo zbog onoga što je uradio meni, već i zbog onoga što je uradio drugim momcima i stresa i nesreće koje im je naneo.“
Jedna druga žrtva je rekla: „Sećam se dana kada me je policija kontaktirala, to je dan koji nikad neću zaboraviti, jer mi je zauvek izmenio život.“
Još jedan: „Želim mu sve najgore, želim da oseti bol i patnju koje sam ja osetio. Uništio je deo mog života.“
Tokom sva četiri suđenja, Sinaga nije iskazao ni tračak saosećanja ili pokajanja.
Njegov večiti osmeh, često korišćen da uteši ili razoruža, pokazalo se da je znak njegove svireposti.
U jednoj poruci upućenoj Sinagi, jedna žrtva je rekla: „Neću ti dozvoliti da mi uništiš život.“
Izvor: BBC na srpskom