Ima neka tajna veza između desnice i dela pripadnika gej populacije koja je spremna da uđe u savez, pa čak i da stane na čelo partija ili pokreta koji šire homofobiju. Sve u ime odbrane “čiste” nacije, od pripadnika druge vere ili stranaca. Drugim rečima iz istih pobuda kao i u heteroseksualnoj populaciji. Na neki perverzan način islamofobija i ksenofobija su toliko jaki sentimenti u Evropi da deo LGBTQ zajednice zatvara oba oka pred najvulagarnijim oblicima suverenizma i populizma. Jednostavno, u njihovim očima su muslimanskim migranti sa homofobnim stavovima veća opasnost za budućnost LGBTQ zajednice od lokalnih hrišćanskih homofoba.
Lista političara i moćnih ljudi koji na svestlosti dana zalažu za tradicionalnu porodicu i hrišćanske vrednosti a po noći učestvuju u gej orgijama, vode dvostruke živote i konzumiraju teške droge, sve je veća. Na nju je prošle nedelje stigao i Luka Morizi, 48-ogodišnji spin doktor Matea Salvinija, lidera italijanske populističke stranke Liga, najzaslužniji za vrtoglavi uspon populističkog tribuna koji se od secesioniste i Padana transforisao u turbo patriotu i Italijana.
Bilo je političara koji nisu krili svoje homoseksualno seksualno određenje, poput Pima Fortajna rodonačelnika moderne ekstremne desnice u Holandiji, koga je 2002. godine ubio ekstremista sa levice. Neki to rade danas javno, poput liderke Alternative za Nemačku Alis Vajdel ili kao bivši zamenik predvodnice francuskog Nacionalnog okupljanja Marin Le Pen, Florijan Filipo. Ipak, mnogo veći broj desničara homoseksualaca i lezbejki, po uzoru na italijansku opasku “si fa ma non si dice” (radi se, al se ne priča), javno propagira homofobiju i zalaže se za porodične vrednosti, ma šta to značilo, a privatno se zabavlja na sve moguće načine.
Na početku tzv. Kratkog veka, homoseksualci su bili među osnivačima Musolinijeve Fašističke partije kao i u redovima nacionalsocijalista Adolfa Hitlera. Čak su zauzimali i visoka mesta u partijskoj hijerarhiji, poput Ernesta Roma koji je komandovao tzv. Jurišnim odredima (Hitlerovom partijskom vojskom) ili Baldur fon Širah koji je predvodio “Hitlerjugend”.
Svestan seksualne orjentacije dela svojih bliskih saradnika, i pored toga što su bili uredno oženjeni, Musolini je lično zabranio proglašavanje homoseksualnosti krivičnim delom u reformisanom krivičnom zakoniku iz 1930. godine. “Nema potrebe da se homoseksualnost podvede pod krivično delo: svi su Italijani muškarčine”, objasnio je svoj stav Musolini. Među fašistima i nacistima, kao i u dobrom delu današnje ekstremne desnice, homoseksualnost njihovih partijskih drugova i drugarica je viđena kao zadovoljavanje seksusalnih nagona koji nema nikakve veze sa osećanjima, bliskošću, zajedništvom.
Ironija sudbine je da u fašističoj Italiji homoseksualnost nije bila krivično delo a u kolevci demokratije i ljudskih prava Velikoj Britaniji, čovek kome svi dugujemo slobodu od naci-fašističkog zla Alan Tjuring je uhapšen 1952. godine samo zato što je bio homoseksualac. Nije Tjuringu pomoglo to što je dešifrovao nacističku Enigmu, spasao milione živote i skratio za najmanje nekoliko godina Drugi svetski rat. Primoran je da bira između dve godine zatvora ili da se podvrgne hemijskoj kastraciji.
I u redovima britanskih fašista i francuskih kolaboracionista pre i tokom Drugog svetskog rata je bilo homoseksualaca, među njima je bilo i u to doba prilično poznatih, poput britanskog pisca Nila Fransis Houkins ili francuskog romansijera Robear Braziaka. Njih dvojica su bili samo poznati vrh ledenog brega onih koji su podržavali tajno ili indirektno ideje i svetonazore nacističkog režima.
Lista američkih ekstremnim desničara među političarima i visokim državnim funkcionerima koji su proganjali homoseksualce kao da su srednjovekovna španska inkvizicija je podugačak. Na njenom čelu se nalazi osnivač i višedecenijski šef FBI Edgar Džej Huver. Omiljene žrtve Huverovog iživljavanja, pored levičari i crnaca su bili homoseksualci. Huver je bio istovremeno homofob i licemer koji je svog ljubavnika Klajda Tolsona imenovao za svog najbližeg saradnika u FBI i nije se odvajao od njega do poslednjeg dana.
I japanska ekstremna desnica ima svoju homoseksualnu ikonu, Jukija Mišimu. On je ušao u istoriju kao talentovani japanski pisac ali i jedan od autora neuspelog državnog udara koji se pretvorio u tragičnu farsu sa ritulanim samoubistvom Mišime. Familija japanskog pisca i nacionaliste koji se zalagao za povratak carske izvršne vlasti je godinama negirala njegovu homoseksualnost, čak i kada je ljubavnik, takođe pisac, Jiro Fukošima objavio 15 ljubavnih pisama koje mu je poslao Mišima.
Rodonačelnik austrijske ekstremne desnice Jerg Hajder je decenijama vodio dvostruki život: danju je bio uzoran muž, branilac tradicionalne porodice i hrišćankskih vrednosti, zaštitnik od najezde stranaca a noću se provodio u gej klubovima. Moderna verzija doktora Džekila i gospodina Hajda. Pitanje je da li bi sve izašlo na videlo da nije poginuo u saobraćajnoj nesreći vozeći 170 kilometara na sat posle urnebesne noći u separeu noćnog gej kluba u koruškim brdima.
Da nije bilo pandemija Kovida-19 i zabrane okupljanja, pravljenja privatnih žurki i drugih zabava u Briselu, mađarski evroparlamentarac Jozef Sajer bi i dalje u Budimpešti bio smerni muž Tinde Hando sudije Ustavnog suda Mađarske a u belgijskoj prestonici živahni član gej zajednice. Jedan od osnivača Fidesa i intimnih Orbanovih prijatelja je kod kuće mahao barjakom tradicionalne porodice i hrišćanske familije a Briselu je orgijao uz drogu na gej gang-bang partiju.
I litvanski suverenista Petras Gražulis, član ksenofobne, homofobne i ultrakatoličke stranke “Red i Pravda” je bio indirektna žrtva pandemije i novog sistema rada preko video konferencija. Gražulis nije uspevao da se konktuje na video sastanak odbora za kulturu litvanskog parlamenta prošlog decembra. Kada je konačno stigao signal, članovi odbora su imali i šta da vide: mladog, golog muškarca kako pomaže poslaniku da se konektuje. Gražulis je bio toliko bezobziran da je tvrdio da je to njegov sin i optužio mračne, neimenovane, sile da mu rade o glavi jer se on bori protiv “svemoćnog gej lobija” . Inače, litvanski ultradesničar se isticao u prošlosti sa izjednačavanjem homoseksualnosti i pedofilije i zahtevom da se homoseksualci i lezbejke proteraju iz Litvanije.
Poslednji u nizu primera desničarskog licemerstva je izronio u Italiji. Luka Morizi, bliski saradnik lidera Lige Matea Salvinija, organizovao je žurku baziranu na seksu i drogi sa dvojicom mladiće eskort koje je platio po 1500 evra. Ništa ne bi bilo dramatično da Morizi nije bio mozak kampanje lidera Lige Matea Salvinija u odbrani tradicionalne porodice, borbe protiv droge i fanatični protivnik predloga novog zakona o zaštiti prava seksualnih manjina i borbi protiv diskriminacije LGBTQ zajednice. Naravno, nije izostala ni religijska komponenta: Salvini je naprasno postao veliki vernik koji se ne odvaja od brojanice i krsta, veći katolik od pape.
Morizi je konstruisao mehanizam na društvenim mrežama poznatu kao “Zver” (Bestia). Radi se o armiji trolova koja ima na raspolaganju bogatu bazu podataka i uz upotrebu algoritama ima jedan zadatak: pretvoriti Salvinija u političku rok zvezdu i ismejati ili izblatiti njegove protivnike. Zahvaljujući “Zveri”, odnosno Moriziju, Salvini je u kratkom vremenskom periodu prešao put od 18 hiljada pratilaca na društvenim mrežama na preko četiri miliona. Na krilima “Zveri”, Salvini je učeretvostručio broj glasova Lige na prošlim parlamentarnim izborima 2018. da bi godinu dana kasnije na izborima za Evropski parlament pobedi sa 34,26 odsto glasova.
Međutim, u poslednjih godinu dana “Zver” je počela da pokazuje znake zamora i neefikasnosti budući da je podrška Salviniju i njegovoj Ligi pala na 20 odsto, dok su ih saveznici iz suverenističke partije Braća Italije Đorđe Meloni pretekli po popularnosti u biračkom telu.
Pre osamsto i kusur godina papa Inoćentije III, pre nego što je postao poglavar Rimokatoličke crkve u svom najpoznatijem tekstu “O bedi ljudskog stanja” je konstatovao da među klerom ima mnogo onih koji “noću grle Veneru, a danju obožavaju Bogorodicu”. Suština se nije mnogo promenila u monteističkim zemljama, samo nedostaje neki novi Inoćentije III da uvede inkviziciju a za odabrane i indulgenciju.
Piše Željko Pantelić
Izvor: Nova.rs