Piše: Miloš Stankovi?
Poslednjih dana na internetu se podigla velika prašina nakon objavljivanja ?lanaka o tome da se homoseksulanost promoviše u udžbenicima (tzv. obrazovnim paketima) za osnovnu i srednju školu, story te da je to opasno jer ?e pove?ati broj homoseksualne dece.
Problemati?ni sadržaj se nalazi u knjizi iz biologije gde se navodi da je ljubav izme?u de?aka i devoj?ice jednaka kao ljubav izme?u dva de?aka ili dve devoj?ice.
„Stru?njaci“ smatraju da je ovo „klasi?na popularizacija homoseksualnosti“, te da je vrlo opasna za decu.
Da li je zaista ono što deca u?e u školi toliko zna?ajno da može da promeni njihovu seksualnu orijentaciju? Gde je tu uticaj vršnjaka, medija, porodice? Da li deca prihvataju sve što im se servira? Da li je neko pomislio da dete (pri ?emu govorimo o u?enicima 8. razreda dakle o deci koja imaju 14, 15 godina) može da kriti?ki pristupi onome što u?i i da se ne složi sa tim?
U medijima se navodi da sve ovo li?i na eksperiment koji je zasnovan na LGBT ideologiji, a ne na nauci. Me?utim, od 1973. Svetska zdravstvena organizacija homoseksualnost ne smatra za bolest.
Brojne su teorije koje nastoje objasniti uzroke seksualne orijentacije. Trenutna znanja mogu se sumirati u zaklju?ak s kojim se ve?ina teorija slaže, a to je da je seksualna orijentacija rezultat interakcije razli?itih faktora – po?ev od bioloških, a zatim psiholoških, kognitivnih i socijalnih. S obzirom na razli?ita gledišta, postoji više teorija o uzrocima i razvoju homoseksualnosti. Dakle, ako vaše dete u školi u?i o homoseksualnosti to ga ne?e pretvoriti u homoseksualca/ku. Štaviše može mu pomo?i da nau?i da poštuje razli?itosti (dragi roditelji, budite slobodni da mu pomognete u tome) i da ne diskriminiše osobe koje su na bilo koji na?in razli?ite od njega/nje.
Seksualna orijentacija je ta koja izaziva konfuziju tokom seksualnog razvoja. Danas postoje ?vrsti dokazi da se preferencija prema istom polu obi?no pokazuje ve? na po?etku pete godine života, a kristalizuje se do puberteta (Bell, Weinberg i Hammersmith, 1981; Berzon, 1979; Borhek, 1983; Cass, 1985; Jay i Young, 1979; Minton i McDonald, 1985; Morin i Schultz, 1978; Woodman, 1979).
U knjizi „Seksualna preferencija” (uz napomenu da je ispravno govoriti o seksualnoj orijentaciji, a ne preferenciji) Bell i saradnici (1981.) su odbacili psihoanaliti?ku teoriju o razvoju homoseksualnosti koja, po njihovom mišljenju, preuveli?ava ulogu roditelja u razvoju seksualne orijentacije sinova.
Autori su tako?e zaklju?ili da je psihoanaliti?ki model koji pripisuje mušku homoseksualnost dominantnim majkama i slabim o?evima neadekvatan. Odnos deteta sa roditeljima može imati ve?u ulogu u nastanku ženske homoseksualnosti, iako je postojanje hladnog i udaljenog oca manje zna?ajan uzrok ženske nego muške homoseksualnosti.
Generalno govore?i, oni su zaklju?ili da je verovatno da ?e seksualna preferenca (orijentacija) i kod momaka i kod devojaka ve? biti determinsana do adolescencije i da postoji snažna veza izme?u rodnog nekonformizma i razvoja homoseksualnosti kod oba pola, posebno kod momaka. Iako isti?u da je njihov model primenjiv na postoje?e teorije i da ne stvara nove autori navode da su identifikovali obrazac ose?anja i reakcija unutar deteta koji se ne može pratiti do pojedina?nog psihološkog ili sociološkog korena.
Nešto novije istraživanje sprovedeno je u Australiji na uzorku od 528 homo i biseksualaca/ki, uzrasta od 15 do 19 godina (D’augelli, A. R., Grossman, A. H., & Starks, M. T., 2008). Tri ?etvrtine ispitanika/ca je izjavilo da su se ose?ali druga?ije tokom odrastanja u odnosu na ostale mlade ljude. Za dve tre?ine ispitanika/ca ljudi iz njihove okoline su izjavljivali da se ponašaju rodno-atipi?no (pol je ono sa ?im se ra?amo, rod je o?ekivano, nametuno ili usvojeno društveno ponašanje polova) i to ve? na uzrastu od 8 godina. Tako?e, više od 50% ispitanika/ca je izjavilo da su ih njihovi roditelji smatrali rodno-atipi?nim, a da je polovina tih roditelja pokušala da promeni ponašanje ispitanika/ce.
Ovo su samo neki od dokaza da godine kada se u školi pri?a o homoseksualnosti nisu krizne kao što „stru?njaci“ navode i da se mnogo ranije može primetiti interesovanje deteta za isti pol.
Na samom kraju bih rekao da stav „ma gejevi su meni ok sve dok to rade u ?etiri zida“ nije liberalan, iako se prikazuje kao takav. Ako zaista želite liberalnost poželjno je, da ne kažem potrebno, da uradite slede?e: NE PLAŠITE se homoseksualnosti jer nije zarazna (pogotovo ako ste sigurni u svoju seksualnost), ne brinite da ?e neko pretvoriti vašu decu u gejeve/lezbejke ve? im od malena pružiti ljubav i podršku i pratite signale koje deca šalju i što je najvažnije ne primoravajte (verbalno ili delima) LGBT ljude da se le?e, jer to nije bolest. To kaže nauka.
***Deo teksta je preuzet iz priru?nika “Rad sa LGBT popluacijom – priru?nik za psihologe” ?ije su autorke Aleksandra Kova?evi? i Maruška Draškovi?.
Izvor: PsihoBrlog
Sjajan tekst ali na “pogresnom mestu”. Trebalo bi da se pusti i ponudi svim dnevnim listovima jer jednostavno i bez mnogo udubljivanja u nauku objasnjava mnogo toga. Taman toliko-koliko prosecan citalac ima paznju a da mu nesto od toga i ostane u glavi. Mozda poslednja recenica bi mogla biti lepse formulisana da ne bi bila shvacena kao promocija.