Kada teolozi i moralisti govore o homoseksualnosti, kontracepciji, abortusu i drugim oblicima ljudskog ponašanja kao nečemu neprirodnom i tvrde da zbog toga ta ponašanja treba smatrati pogrešnima, s kojim značenjem oni upotrebljavaju pridev neprirodno? Da li žele da kažu da su homoseksualno ponašanje i upotreba sredstava za kontracepciju u suprotnosti sa zakonima prirode kojima se bavi nauka, da li žele da kažu da postoje veštački oblici ponašanja, ili reči prirodno/neprirodno u njihovoj upotrebi imaju neko treće značenje?
„Neprirodnost”, koja se pripisuje homoseksualnosti, navodi nas da se zapitamo o značenju pojmova kao što supriroda, prirodno itd. Teolozi i ostali moralisti smatraju da homoseksualni čin narušava prirodne zakone, što ga čini nemoralnim, te stoga treba da bude zabranjen od strane države. Reč priroda u sebi sadrži nepreciznost koja može dovesti do ozbiljnih nesporazuma. Kada se za nešto kaže da je prirodno ili u skladu sa prirodnim zakonima, to može značiti dve stvari:
(1) da je to nešto u skladu sa deskriptivnim zakonima prirode ili (2) da nije veštačko, tj. da čovek nije uticao svojom voljom ili svojim sredstvima na procese ili stanja stvari onakve kakvi jesu, ili kakvi su mogli biti bez njegove intervencije.
1. Deskriptivni prirodni zakoni: Prirodni zakoni, onako kako ih shvataju naučnici, razlikuju se od ljudskih zakona. Prvi su isključivo deskriptivni dok su drugi preskriptivni. Kada neki naučnik kaže da voda ključa na 100°C, ili da je zapremina gasa direktno proporcionalna temperaturi i obrnuto proporcionalna pritisku kome je gas izložen, on jednostavno misli, a na osnovu dokumentovanih i proverljivih dokaza, da će obična voda u normalnim okolnostima svaki put proključati kada se dovede do temperature od 100°C, kao i da će se zapremina gasa s povećanjem temperature uvek povećavati, a s povećanjem pritiska uvek smanjivati. Ti „zakoni” jednostavno opisuju način na koji se fizičke supstance zaista ponašaju. Oni se razlikuju od lokalnih i državnih zakona jer ne propisuju način ponašanja. Za razliku od ljudskih zakona, prirodne zakone nije donelo nikakvo zakonodavno telo; oni nisu predloženi da bi u nekom sledećem trenutku stupili na snagu; oni nikoga ni na šta ne obavezuju; njihovo „kršenje” za posledicu nema nikakve „sankcije”, niti je predviđena bilo kakva nagrada za njihovo „poštovanje” ili ponašanje ,,u skladu” s njima. Kada naučnik kaže da se vazduh u automobilskoj gumi ponaša u skladu sa zakonima koji važe za supstance u gasovitom agregatnom stanju, on ne želi da kaže da se pomenuti gas, koji je prethodno obavešten o tome da treba da se ponaša na određen način, ponaša onako kako se od njega očekuje, ako su uslovi zadovoljeni. On pre svega misli da će se vazduh u gumi ponašati onako kako bi se ponašao svaki drugi gas. Kada se kaže da Bojlov (Boyle) zakon „reguliše” ponašanje gasova, to jednostavno znači da se gasovi, što je činjenično stanje stvari, ponašaju u skladu s Bojlovim zakonom, te da nam Bojlov zakon pomaže da predvidimo kako će se tačno ponašati određena količina gasa ako se njegov pritisak bude povećavao; ne želi se reći da je nekakav božanski glas u jednom momentu naredio gasovima da poštuju Bojlov zakon, te da će, u skladu s tom odlukom, biti imenovan neki nevidljivi policajac koji će kažnjavati sve one gasove koji božanski ukaz prekrše. Naučnici smatraju da nema smisla govoriti o kršenju prirodnih zakona. U slučaju da zaista postoje izuzeci za takozvane prirodne zakone, takvi bi izuzeci zahtevali promenu opisa tih fenomena, i ispostavilo bi se da zakon u pitanju ustvari nije nikakav zakon. Prirodni se zakoni revidiraju sa svakim otkrićem novih fenomena, što iziskuje dodatna objašnjenja, da bi zakon više odgovarao pravom stanju stvari. Osnovna razlika između prirodnih i ljudskih zakona jeste činjenica da ove potonje periodično revidira grupa zakonodavaca čiji zadatak nije da opiše ljudsko ponašanje, već da propiše kakvo bi ono trebalo da bude.
2. Veštačko kao forma neprirodnog: Kada kažemo da nešto nije prirodno, to znači da je to nešto stvorio čovek. Moja pisaća mašina nije predmet nastao prirodnim putem, zbog toga što su materijali od kojih je ona napravljena promenjeni, nisu više onakvi kakvi su bili pre pojave čoveka; nizom hemijskih, fizičkih i mehaničkih postupaka početne su supstance transformisane u neke druge supstance. Početne su supstance reorganizovane u novu celinu koja se bitno razlikuje od one prirodne. Ukratko, moja je pisaća mašina veštačka stvar. Isto je tako i odeća koju nosim na svojim predavanjima u značajnoj meri promenjena u odnosu na stanje u kome je nađena u prirodi; čak ni to što ja na svojim predavanjima nosim odeću nije prirodno, zbog toga što sam ja u svom prirodnom stanju – pre dodavanja bilo kakve veštačke stvari i pre bilo kakve ljudske intervencije na početno stanje stvari – nag. Budući da su ljudski zakoni veštačke konvencije koje za cilj imaju određenu kontrolu nad čovekovim prirodnim inklinacijama i sklonostima, i oni se mogu smatrati neprirodnima.
Kada teolozi i moralisti govore o homoseksualnosti, kontracepciji, abortusu i drugim oblicima ljudskog ponašanja kao nečemu neprirodnom i tvrde da zbog toga ta ponašanja treba smatrati pogrešnima, s kojim značenjem oni upotrebljavaju pridev neprirodno? Da li žele da kažu da su homoseksualno ponašanje i upotreba sredstava za kontracepciju u suprotnosti sa zakonima prirode kojima se bavi nauka, da li žele da kažu da postoje veštački oblici ponašanja, ili reči prirodno/neprirodno u njihovoj upotrebi imaju neko treće značenje?
Njihova tvrdnja sigurno ne može značiti da homoseksualno ponašanje krši prirodne zakone u onom prvom smislu, jer je, kao što smo već istakli, nemoguće kršiti prirodne zakone u tom smislu. Budući da su ti zakoni isključivo deskriptivni tj. da samo opisuju ono što se zaista dešava u prirodi, oni bi morali uključivati i homoseksualno ponašanje zbog toga što je i ono zaista prisutno. Čak i kada bi se zagovornici teološke tvrdnje o neprirodnosti homoseksualnosti pozvali na statistička istraživanja ističući da takvo ponašanje nije normalno sa statističke tačke gledišta, a samim tim nije ni u skladu s prirodnim zakonima – njihovi bi oponenti imali sva prava da ukažu na to da svaki prirodni zakon mora uključivati i sve statističke devijacije, te da prirodni zakoni, budući deskriptivni, ne obavezuju ni na šta. Oni isto tako mogu pomenuti i to da je, po najprofesionalnijim statističkim istraživanjima, polovina muškaraca u Americi u nekom periodu svog života stupila u homoseksualnu vezu, kao i da veoma veliki postotak američkih muškaraca ostvaruje isključivo homoseksualne veze tokom relativno dugog perioda života; iz toga bi sledilo da je takvo ponašanje za njih prirodno, u pomenutom smislu prideva prirodno, bez obzira na statističku zastupljenost.
Ako oni koji tvrde da je homoseksualnost neprirodna koriste termin neprirodno u drugom smislu, ne vidim zašto uopšte dižu toliku prašinu. Naravno, razlilaženje s prirodom nije, u tom smislu, suštinski pogrešno (ako ćemo tako formulisati). Veštačke su stvari često daleko bolje od prirodnih. Veštačke su kuće, kako se čini, daleko pogodnije za ljudsko stanovanje i blagotvornije za čovekov životni vek i zdravlje nego pećine i druga prirodna skloništa. Očigledne su prednosti upotrebe nekih neprirodnih (tj. veštačkih) dobara, kao što su odeća, knjige, ili nameštaj. Iako nam je dozvoljeno da maštamo o idiličnom povratku prirodi, ubrzo bismo otkrili (kao što je bio slučaj sa Toroovim (Thoreau) pokušajem bega od izveštačene civilizacije) da su igle, tkanine, noževi, šibice, plugovi, ekseri i mnogi drugi proizvodi ljudskih ruku – neophodni za život. Otkrili bismo, kao što je Platon rekao u Državi, da nijedan čovek nije istinski samodovoljan. Neki od nusprodukata industrije jesu veoma nepoželjni, ali niti su oni, niti je industrija sama po sebi suštinski zla, iako spadaju u kategoriju neprirodnog u već obrađenom smislu reči.
Mešanje u prirodu nije samo po sebi loše. Priroda, po rečima nekih autora, mora biti ukroćena. U nekim slučajevima čovek mora da je posmatra kao neprijatelja koji mora biti pokoren. Ako bismo prirodu prepustili njenim tokovima, bez ikakve umešanosti čoveka, ljudsku rasu bi zbrisale bolesti, invazije insekata, ljudi bi bili vezani za mesto na kome su rođeni, bez ikakve mogućnosti brze komunikacije ili transporta, bili bi prepušteni na milost i nemilost neprijatnim pojavama kao što su vetar, vremenske nepogode, poplave ili požari jer ne bi imali nikakva sredstva da im se suprotstave. Mešanje u prirodne tokove, borba s prirodom, upotreba ljudske volje, razuma i veštine da bi se sprečile posledice onog što bi se eventualno dogodilo, isključivo su ljudske sposobnosti, koje ne mogu biti osuđene samo zbog toga što čine nešto što nije prirodno.
Teško da se homoseksualno ponašanje može okvalifikovati kao neprirodno u tom smislu. U takvom ponašanju nema ničeg veštačkog. Naprotiv, vrlo je prirodno za one koji ga praktikuju. Ali čak i da nije tako, čak i da je ono potpuno veštačko, to samo po sebi ne bi bilo dovoljno za njegovu osudu.
Čini se, stoga, da oni koji osuđuju homoseksualnost kao neprirodan način ponašanja imaju neko svoje značenje reči neprirodno, značenje koje ne pokriva nijedna od navedenih definicija. Treće moguće značenje je sledeće:
3. Sve što nije uobičajeno ili u granicama norme je neprirodno: Ako to misle oni koji osuđuju homoseksualnost bazirajući svoj stav na tvrdnji da je ona neprirodna, jasno je da njihova osuda ne može biti prihvaćena bez dalje rasprave, zbog toga što sama činjenica da određen oblik ponašanja nije uobičajen ne opravdava njegovu osudu. Ni sviranje viole u gudačkom kvartetu sigurno nije uobičajen oblik ljudskog ponašanja. Ne znam koji se procenat ljudske populacije tako ponaša, niti koliko sati u životu svakog violiste otpada na takvo ponašanje, ali pretpostavljam da je broj tih ljudi zaista mali, kao i da je ukupan broj radnih sati posvećenoj toj aktivnosti dovoljno opravdanje da takvo ponašanje okarakterišemo kao neuobičajeno i van norme (u smislu da, sudeći po statistikama, to nije način na koji većina ljudi voli da provodi svoje vreme), pa samim tim, u tom smislu, i neprirodno. Pa ipak, nema razloga da to neuobičajeno ponašanje koje se ne uklapa u normu, samo zbog toga što je takvo, osuđujemo ili smatramo moralno pogrešnim ili neetičkim. Naprotiv, mnogi se oblici ponašanja cene upravo zbog svoje retkosti. Veliki umetnici, pesnici, muzičari i naučnici „izlaze iz okvira norme” upravo u tom smislu, ali se nikako ne može reći da bi svet bio na dobitku ako oni ne bi postojali, ili da njih i njihove aktivnosti treba osuđivati jer svojom neuobičajenošću izlaze iz okvira norme. Ako i ustvrdimo da je homoseksualno ponašanje pogrešno, taj stav ne možemo bazirati na tvrdnji o njenoj „neprirodnosti” u smislu reči koji je upravo obrađen.
4. Svaki vid upotrebe organa ili instrumenata koji je suprotan njihovoj primarnoj svrsi ili funkcijije neprirodan: Svaki organ i svaki instrument – možda čak i svako biće – ima određenu funkciju za koju na prvom mestu i stvoren. Svaki način upotrebe nekog organa ili instrumenta koji je u skladu s njihovom namenom smatra se prirodnim i ispravnim; bilo koji način upotrebe koji odstupa od njihove primarne namene i svrhe neprirodan je i pogrešan do te mere da se čak može smatrati zlim i štetnim. Ljudski zubi su, na primer, savršeno formirani za svoju primarnu primenu: griženje i žvakanje različitih vrsta hrane pogodne za ljudsku ishranu. Ali, nisu preterano praktični za otvaranje pivskih flaša. Ako se koriste s potonjim ciljem, koji za njih nije prirodan, može se desiti da se usled pritiska polome ili napuknu. Shodno tome, svaki lek ima određenu funkciju. Ako se upotrebljavaju u skladu s njom mogu nam spasiti život ili povratiti izgubljeno zdravlje. S druge strane, njegova zloupotreba, tj. upotreba u cilju koji nije onaj s kojim je on stvoren, može izazvati ozbiljne probleme, pa čak i smrt. Prirodna upotreba stvari dobra je i korisna, dok je njihova neprirodna upotreba loša i štetna.
Znači, ono što mi treba da uradimo jeste da pronađemo ispravnu upotrebu, tj. istinsku svrhu svakog organa našeg organizma. Kada to otkrijemo, znaćemo koja je prirodna primena svakog organa, kao i u čemu se ogleda neprirodna, pogrešna i potencijalno štetna upotreba različitih delova našeg tela. Ako smo razumni, trudićemo se da svoje ponašanje uskladimo sa ispravnim funkcijama i da se uzdržimo od bilo kakvog neprirodnog ponašanja. Sudeći po onima koji pripadaju toj školi mišljenja, ako hoćemo da saznamo koja je „primerena” upotreba pojedinačnih organa, treba prvo odrediti za šta je taj organ stvoren. Oči su stvorene za gledanje, uši za slušanje, nervi za prenošenje impulsa od jednog dela tela do drugog, i tako dalje.
Za šta su tačno stvoreni polni organi? Naravno, stvoreni su radi reprodukcije. Niti jedan drugi organ nije u stanju da obavljaju tu funkciju. Iz toga sledi, za one koji se interesuju za poštovanje prirodnih zakona, da je reprodukcija „ispravna” i „prirodna” funkcija polnih organa, i da je bilo koji drugi način njihove upotrebe, koji za cilj nema reprodukciju, neprirodan i neprimeren, potencijalno štetan i zbog toga pogrešan. Polni su nam organi dati kako bismo obezbedili održanje ljudske vrste na planeti. Sve perverzije – uključujući masturbaciju, homoseksualne odnose, heteroseksualne odnose koji nisu u skladu sa svrhom tih organa – neprirodni su i loši. Kao što je papa Pio XI jednom rekao – „Pojedinci nemaju nikakvu moć nad delovima svojih tela, osim one koja je u skladu s njihovom upotrebom u prirodne svrhe”.
Ovaj se problem, ipak, ne da tako lako rešiti. Da li je tačno da svaki organ ima samo jednu odgovarajuću funkciju? Čekić je osmišljen za zakucavanje eksera i najbolji je za taj posao. Ipak, nema ničeg pogrešnog niti grešnog u tome da čekić upotrebimo da bismo, na primer, razbili ljusku oraha, ako u tom trenutku ne možemo doći do nekog drugog stredstva koje bi za taj posao možda bilo prikladnije. Budući da je čekić vrlo univerzalno oruđe, može biti upotrebljen na najrazličitije načine. Nema samo jednu „ispravnu” i „prirodnu” funkciju. Istina je da su ženske oči veoma dobro prilagođene za gledanje. Ipak, čini se da su isto tako dobro prilagođene i za flertovanje. Da li je potonja upotreba grešna samo zato što žena oči u datom trenutku ne koristi isključivo za gledanje? Naši su polni organi na jedinstven način adaptirani za reprodukciju, ali to, očigledno, nije i jedina funkcija za koju su prilagođeni. Ljudska bića mogu koristiti – i koriste – te organe i u mnoge druge svrhe, i nije jasno zašto bi samo jedna od tih svrha bila jedina ispravna. Kao prvo, zbog toga što se čini da su polni organi naročito dobro adaptirani za pružanje intenzivnog osećaja zadovoljstva svojim vlasnicima i drugima. Osim ako neko ne misli da je zadovoljstvo samo po sebi loše, nema razloga da misli da je upotreba polnih organa radi postizanja svog ili tuđeg zadovoljstva loša. Imajući u vidu posebnu građu polnih organa i veliki broj nervnih završetaka koji se na njima nalaze, čini se da su oni dizajnirani (ako u ovom slučaju i možemo govoriti o dizajniranju) upravo za pružanje zadovoljstva; zbog toga njihova upotreba s tim ciljem nije ništa neprirodnija od upotrebe u cilju reprodukcije.
Ne treba prenebregnuti ni činjenicu da ljudski polni organi mogu biti upotrebljeni, što je često i slučaj, za izražavanje najdubljih i najintimnijih emocija poznatih čoveku – ljubavi jedne osobe prema drugoj. Čak i najenergičniji oponenti „besplodnog” polnog odnosa priznaju da seks služi i toj svrsi. U skladu s tim, oni dopuštaju seks između muža i žene i kada je žena u drugom stanju, menopauzi, ili neplodnim danima menstrualnog ciklusa.
Ljudi su izuzetno kompleksna i prilagodljiva bića. Ne može se povući odgovarajuća paralela između njih ili njihovih organa i čekića ili drugog oruđa. Analogija ubrzo biva prekinuta. Generalizacija da svaki organ ili oruđe ima samo jednu ispravnu funkciju nije održiva, čak ni kada su u pitanju najjednostavnija oruđa, jer – kao što smo videli – ona mogu biti prikladno upotrebljena u više različitih svrha, moguće sa manje efektnosti nego predmeti čija je to glavna svrha, ali to zasigurno neće biti nešto grešno. Žena ne mora svoje oči koristiti samo da bi gledala ili flertovala, već i da zaradi novac – u slučaju da se bavi glumom ili manekenstvom, na primer.
Kako se čini, niti jedna od poslednje dve stvari nije u skladu s originalnom „svrsishodnošću” oka, ako se u ovom slučaju i može govoriti o svrsishodnosti, teško je shvatiti zašto bi se takva upotreba smatrala grešnom, perverznom ili neprirodnom. Njeni polni organi imaju jedinstvenu sposobnost stvaranja jajnih ćelija i odgajanja ljudskog embriona u odgovarajućim uslovima; ali zašto bi svaka drugačija upotreba tih organa – uključujući i stvaranje osećaja zadovoljstva kod njihovih nositeljki ili nekog drugog, izražavanje ljubavi prema drugoj osobi, ili čak i za zarađivanje novca – bila označena kao perverzna, grešna ili neprirodna? Isto tako i muški polni organi imaju sposobnost stvaranja novog ljudskog bića, ali ako muškarac odluči da ih upotrebi u cilju ostvarivanja zadovoljstva, iskazivanja ljubavi, ili u neke druge svrhe – pod uslovom da one ne ugrožavaju drugo ljudsko biće – sama ta činjenica da njegovi polni organi poseduju svoju jedinstvenu sposobnost nije dovoljan razlog da se njihova drugačija upotreba osudi kao perverzna, neprirodna, grešna ili nezakonita. Ako čovek želi da se „izopači” tako što će mrdati svojim ušima da bi nasmejao prijatelje, a ne da ih koristi samo za slušanje, nikome neće pasti na pamet da ga zbog toga strpa u zatvor. Ako „zloupotrebi” svoje zube da bi izvukao kin kojim su spojeni neki papiri – aktivnost koja za zube sigurno nije primarna – niko ga neće optužiti da je nemoralan, zaostao ili degenerik. Činjenica da se ljudi osuđuju jer svoje polne organe koriste za postizanje zadovoljstva, zarađivanje novca za sebe ili druge, više nam govori o predrasudama i tabuima prisutnim u našem društvu, nego što pojašnjava našu percepciju o prirodi, nameni i „svrsi” (šta god da se pod tim podrazumeva) našeg tela.
Da sumiramo, tvrdnja da je bilo koja upotreba nekog organa suprotna njegovoj originalnoj svrsi neprirodna, znači da se pretpostavlja da svaki organ ima jednu glavnu namenu ili funkciju; tu pretpostavku pobija činjenica da funkcija ili svrha datog organa varira u zavisnosti od potreba i želja njegovog vlasnika, kao i činjenica da dati organ može imati više od jedne osnovne svrhe i funkcije, zbog čega je nastojanje da se neka od tih funkcija proglasi jedinom prirodnom arbitrarna, ako ne i diskutabilna stvar. Takvom se izjavom još i sugeriše daje ono što je neprirodno zlo i nedolično. Problem prevazilazi jednostavno opisivanje stvari, da bi se dotakao i problema evaluacije ljudskog ponašanja, što nas dovodi do petog značenja termina prirodno.
5. Prirodno je dobro, neprirodno je loše: Kada neko za osudu homoseksualnosti, masturbacije ili upotrebe kontraceptivnih sredstava kao argument upotrebi njihovu neprirodnost, on u stvari kaže da je loše, pogrešno ili perverzno sve što nije prirodno. Ali kao što smo već videli, dešava se da je ono što je neprirodno, u nekim značenjima te reči (npr. kada neprirodno znači „veštačko”) vrlo često može biti pozitivno, kao i da nešto što je prirodno (u smislu da nije podvrgnuto nikakvim promenama od strane ljudske ruke, npr.) može biti veoma loše. Naravno da narušavanje prirode može biti loše. Ekolozi nam danas, jasnije nego ikad ranije, ukazuju na opasnosti koje sa sobom povlače neplansko i neinformisano uticanje na prirodu. To, naravno, ne znači da je svako uticanje na prirodu loše. Svaki put kada čovek poseče drvo da bi napravio mesta za svoj dom, ili ulovi ribu kako bi nahranio sebe i svoju porodicu, on utiče na prirodu. Da ljudi ne utiču na prirodu, ne bi imali kuće, ne bi mogli da jedu ribu, i ustvari, ne bi mogli ni da prežive.
Šta onda žele da kažu oni koji tvrde da je sve što je prirodno dobro, a sve što je neprirodno – loše? Sigurno je da njihov jedini cilj nije bilo to da pridev „prirodno” proglase sinonimom reci „dobro, ispravno i prihvatljivo”, a pridev „neprirodno” sinonimom reci „zlo, loše, neprihvatljivo, iskvareno”. Da im je to bio jedini cilj, onda diskusija oko toga da li je određeni oblik ponašanja prihvatljiv, iako se ne slaže s nečijim shvatanjem prirodnog, ne bi imala nikakvog smisla; da su dobro i prirodno sinonimi, iz toga bi neizbežno proizašlo da je sve što je dobro prirodno i obrnuto.
Protivnici homoseksualnosti sigurno ne žele to da kažu kada kažu da je homoseksualnost, budući neprirodna – zlo. Ako to stvarno misle, onda je njihova tvrdnja prilično isprazna. Sve bi se svodilo na sledeće: homoseksualnost, budući zla – jeste zla; u pitanju je bespotrebno komplikovanje iskaza koji bi se jednostavno mogao svesti na: homoseksualnost je zlo. Kako bilo, ta izjava nije nikakav argument. Oni koji se protive homoseksualnosti i drugim seksualnim „perverzijama” na osnovu toga što su „neprirodne” tvrde da u takvom ponašanju postoji neka osobina koja se objektivno može okvalifikovati kao neprirodna; ta bi se osobina, nakon što je nekom vrstom naučnog istraživanja konačno izdvojena, ispostavila štetnom po one koji se na taj način ponašaju i one koji ih okružuju; zbog štetnosti (fizičke, psihičke, moralne ili duhovne) koja proističe iz bilo kog ponašanja koje ima atribute neprirodnog, takvu vrstu ponašanja treba smatrati pogrešnim, a zadatak je društva i da ga sankcioniše.
„Neprirodnost” i „pogrešnost” u tom slučaju nisu sinonimi, već različiti koncepti. Naš je problem to što ne uspevamo da nađemo značenje reči neprirodno koje bi nas dovelo do zaključka da je homoseksualnost neprirodna ili da ju, u slučaju da je neprirodna, treba smatrati pogrešnom. Ispitali smo četiri ustaljena značenja reči prirodno i neprirodno, i videli da nijedno od njih ne zadovoljava uslove koje treba da zadovolji da bi oponenti homoseksualnosti pobedili u raspravi. Bez preciznijih pojašnjenja koja se tiču povezanosti pogrešnosti homoseksualnog ponašanja i njegove navodne neprirodnosti, argument mora biti odbačen.
Iz: Liberty, Justice andMorals: Contemporari/ Value Conflicts, 1979.