Prajd 2017. protekao je bez incidenata, sa nešto više učesnika nego prethodnih godina, nešto manje policije i mnogo manje napetosti. Na samom Prajdu i pre njega. Kako Nedelju ponosa i Prajd nekoliko dana kasnije ocenjuje jedan od glavnih organizatora Goran Miletić?
“Približniji smo Prajdu kakav želimo, ali još je daleko od naših želja. Prvo, mi nemamo posmatrače, nemamo ljude koji stoje sa strane i gledaju Prajd, to nije pravilo već izuzetak. Broj policajaca se smanjio: 2014. je bilo 7.000, 2015. njih 6.300, prošle godine četiri i po hiljade, ove oko dve hiljade. To je bolje i uspešnije”, Kaže Miletić i dodaje: “Nismo uspeli da skupimo mnogo više ljudi i to je zadatak koji je pred nama. Dobro je što je bila premijerka sa dva ministra, to se nikad ranije nije desilo. Bilo je šarenije, opuštenije, ljudi su zaista uživali i čini mi se da imamo balans selebritija i demonstracija.”
*Ovo mnogima neće biti jasno.
Zabava i zahtevi. Taj je balans teško postići; ako imate previše zabave, ljudi kažu. “Neki su pretučeni, a vi slavite”, a ako je previše političkih zahteva, ljudi prosto neće da dođu; ima mnogo loših vesti, a zahtevi impliciraju loše vesti.
Ove godine ističemo i Prajd info centar, koji će biti otvoren do 25. septembra. Uvek smo imali problem kako raditi sa zajednicom, utisak da smo udaljeni od zajednice, otvorili smo centar kao eksperiment, da probamo. U centru grada je, u izlogu je zastava, vidi se logo, ne možete da promašite, da pomislite kako nije gej. Svako ko prođe to vidi, ljudi komentarišu, ponekad i negativno, ali prođu. Postali smo deo društva i to je simbolički veoma važno.
*Ko je dolazio i koliko njih?
Ne znam koliko je ljudi prošlo, nisam dobar u tim procenama, ali 100-120 dnevno. To je mnogo, najviše je građana koji su se interesovali za razne stvari, svašta su pitali o LGBT-zajednici. Jedna majka koja ima sina geja pitala je kako još da mu pomogne, da ga podrži; sin gej je doveo majku koja nije znala da je gej, tu joj je rekao, počela je da plače i rekla: “Prihvatam, ti si moje dete”. Onda je i on počeo da plače. I zajedno su marširali u nedelju.
Druga bitna stvar je ta konferencija u Palati Srbije. Lično ne volim konferencije, ali ako imate konferenciju koja je isključio o LGBT-pravima, na kojoj govore premijerka i ministarka pravde – jer nam je pristup pravdi najbitniji – ombudsman i tužilac koji je govorio o zločinu iz mržnje, a mi nemamo nijednu presudu… Sve to skupa je uspeh. Ostaje mnogo posla, ali imali smo iskorak u odnosu na prošlu godinu. Ipak, zahtevi ostaju.
*Kvalifikovani posmatrači kažu da je bilo mnogo više mladih nego ranije. A i bilo je više zastava duž trase. Ko je postavio zastave kod Skupštine Grada?
Kao organizator mnogo toga ne vidim, premijerka je došla malo ranije, kuma Jelena Karleuša je kasnila; mi obično vidimo prijatelje iz medija, glumce, javne ličnosti koje su uvek s nama, i to je posebna vrednost. Ali, video sam i ja ljude koje ne poznajem. Ove godine smo imali i mnogo više volontera nego pre. I zastava je bilo mnogo više; te ispred Skupštine su naše, postavili smo u saradnji sa Skupštinom grada. Bez obzira na druge situacije gde se, diplomatski rečeno, ne slažemo sa državnim organima, postoji veći stepen razumevanja kada pravimo Prajd. Ne govorim o pravima nego Prajdu; možete da sednete i dogovorite se kako će biti. I zastave su deo dogovora. Nisu bile moguće 2014, 2015. je krenulo, sada nam je rečeno da dostavimo zastave u 8. ujutru i oni su ih postavili. Velika zastava koja se videla preko puta Skupštine grada je naša zastava iznad Info-centra. Tražili smo i od državnih organa da istaknu zastave, mislim da su to uradili poverenica i ombudsman.
Ali, dolazeći ovamo na Terazije kod vas, video sam kompaniju koja u izlogu ima dugine boje, ne znam da li je to zbog Prajda, nadam se da jeste jer je tako svuda u svetu. Prelomni trenutak ove godine je što smo prvi put pričali s kompanijama; nismo tražili finansijsku ni bilo koju pomoć, ali činjenica je da razmišljaju o nefinansijskoj pomoći, da u narednom periodu nešto urade. Neke idu brže, neke sporije, videćemo. Ako mora kroz Prajd – neka bude tako.
*Najvažniji su ipak zahtevi.
Da, oni su nepromenjeni i frustrira to što ih svake godine ponavljamo; ima pomaka preko godine, ali nema rezultata. Ne mogu reći da nas nisu zvali na sastanke, da nismo razgovarali, ali ako stavite na sto nešto dalje od Prajda – rezultata nema. Prvi zahtev, koji sam objašnjavao i poslanicima, čak i najekstremnijim kao što su Dveri, jeste usvajanje Aleksinog zakona. Za LGBT-osobe to je veoma važno jer 36 odsto kaže da je doživelo nasilje u školi, niko nije protiv, ali ne usvaja se. Drugi zakon za koji takođe ne postoji problem je o pravnim posledicama promene pola, odnosno o rodnom identitetu. Deo toga je promena imena i JMBG ako menjaš pol. Nijedna poslanička grupa nije protiv toga, ali nema usvajanja. Zašto? Navodno, postoji strah da kad krenete u promenu pola, promenite ime i JMBG, moći ćete da učinite krivično delo, pa da se vratite u pol! To su objašnjenja koja ne možemo da prihvatimo. Štaviše, odluka Ustavnog suda iz 2013. jasno kaže da se svakom ko menja pol mora omogućiti da promeni ime i JMBG. To je nekad moguće, nekad nije jer neke sudije svašta traže.
Treći je zakon o registrovanom partnerstvu. Mi ne tražimo brakove jer građani nisu za brakove, ali jesu za registrovano partnerstvo. Ne možda pod tim imenom, ali kad ih pitate da li osobe istog pola treba da nasleđuju jedni druge, stiču imovinu, posećuju jedni druge u bolnicama – više od 50 odsto građana kaže DA. Sada je potrebna politička volja i da partije to ne guraju pod tepih zato što nije popularno kod glasača. Obavezuje nas i presuda Evropskog suda za pravo koji je rekao da država ima pravo da partnerstvo nazove kako hoće, brakom, zajednicom, kohabitacijom, ali zajednica života dve osobe istog prava mora da se reguliše pravno. Sada imate strašne stvari: dva muškarca ili dve žene žive 30 godina zajedno, jedno umre i porodica nasleđuje sve, ovaj drugi nema prava.
Nismo čuli od partija vlasti i opozicije nešto protiv, ali čini se da žele da mi odradimo kampanju.
Izvor: Novi magazin