Pročitajte šta je 90-ih godina prošlog veka napisao čuveni Frenk Sinatra tada mladiću Džordžu Majklu koji se žalio zbog velikog tereta slave i popularnosti.
Obojica su sada na nebu, možda zajedno pevuše neku pesmu.
Nekoliko dana posle iznenadne smrti Džordža Majkla, američki mediji dosetili su se pisma koji je legendarni Frenk Sinatra poslao “Los Anđeles Tajmsu” koji je 1990. godine nakon što je pročitao Majklov intervju u kojem se britanski pevač požalio na veliki teret slave.
Pričao je Džordž Majkl i o toj zamci koju nosi popularnost, strahovima za svoju budućnost… Bio je to period kada je Majkl objavio svoj prvi solo album “Listen Without Prejudice Vol. 1”, a u navedenom intervjuu je rekao da je slava učinila da se oseća “jadno” i da ne želi više tako da se oseća.
Kada je taj intervju pročitao Frenk Sinatra (preminuo je osam godina kasnije) seo je i napisao pismo, koje je isti list objavio koji dan kasnije.
U njemu je čuveni pevač poručio mlađem kolegi da se “opusti” i da treba da se svakog jutra, kao što on to čini, zahvaljuje Bogu što mu je dao dar i što je taj dar iskoristio, a ne da kuka i da shvati da ima gomila mladih ljudi poput njega koja bi ubila svoju babu samo da dobije delić toga!
Evo (gotovo) celog pisma:
“Dragi prijatelji, kada sam pročitao intervju sa Džordžom Majklom, ‘pop zvezdom koja to ne želi da bude’, moja prva reakcija je bila da bi taj mladić trebalo da se zahvaljuje Bogu svakog jutra na svemu što mu je podario. To će nas činiti dvojicom koja se zahvaljuju Bogu svakog jutra.
Ne razumem momka koji živi ‘u nadi da će ublažiti stres koji ima zbog svog statusa zvezde’. On je ‘želeo da bude pop zvezda od svoje sedme godine’, a sada, kao neko ko ‘razbija’ dok peva i piše pesme, u 27. godini želi da se odrekne onoga za šta bi tone mladih ljudi u celom svetu ubile svoju babu!
Hajde, Džordž, opusti se malo… Otresi prašinu sa tih svetlucajućih krila i odleti do Meseca i budi zahvalan što nosiš taj teret koji smo svi morali da ponesemo još od onih noći kada smo spavali u autobusima ili pomagali šoferu da utovari instrumente.
I nemoj više da pričaš o ‘tragediji slave‘. Znaš li ti šta je to? To je kad ti se niko ne pojavi na koncertu, nastupu i pevaš pred ‘baba serom’ u nekoj ‘rupi’ u koju nije ušla pristojna mušterija još od Stare ere.
A ti sada nisi ni blizu toga. Ti si na vrhuncu, neko koga svi žele…
Talenat ne sme da bude upropašten, protraćen. Oni koji ga imaju – a ti ga očigledno imaš – moraju da ga prigrle, neguju ga, razvijaju i dele ga…
Veruj mi. Bio sam tamo (ili: Iskusio sam to)”.
Izvor: Mondo